ЛЕГАЛИЗАЦИЈА НЕРАВНОПРАВНОСТИ

Иако се званично исказује нулта толеранција према насиљу над женама, у спорту се она прикрива, толерише и приказује пожељном у име виших циљева неолибералне идеологије новог света

Видљива у свим битним доменима људског постојања, неједнакост се у данашњем свету успешно прикрива симулираном равноправношћу у којој преовладавање принципа двоструких стандарда огољава тежњу моћних да буду равноправнији од других. Земља која је своју модерну државност и национални идентитет засновала на начелима слободе, једнакости и братства, постала је погодна да, као организатор последњих Олимпијских игара, у области спортских такмичења покаже како у реалном животу важе друга правила. Наиме, затварање последњих ОИ у Паризу 2024. године отвара бројна питања која намећу спортска такмичења као симбол актуелних животних збивања, а гашење светла на борилиштима чини израженијом мрачну страну ових игара, скривану њиховим манифестним шаренилом.
Некадашњи дух олимпизма преображен је у злодух легитимизације повлашћеног статуса спортиста најмоћније земље. У завршници последњих ОИ огласила се Светска антидопинг агенција (WADA) саопштењем да Америчка антидопинг агенција (USADА) годинама допушта такмичење регистрованим позитивним, односно допингованим спортистима, а да их не санкционише. Као што су се непризнавањем хашког Међународног кривичног суда, основаног за процесуирање ратних злочина, злочина против човечности и геноцида, САД поставиле изван Међународног закона и тиме спречиле да њихови војници буду процесуирани и осуђени за страшне злочине у Ираку и Авганистану, тако су и своје спортисте ослободили контроле Светске антидопинг агенције и тиме им омогућили да некажњиво користе недозвољена средства. Према овом саопштењу ради се о тројици Американаца који свесно и намерно нису кажњени, а који су узели медаље на Олимпијским играма.
У околностима истицања равноправности, спортисти САД изузети од допинг контроле и стављени изван Кодекса и међународног стандарда тестирања постају „равноправнији“ од свих других такмичара. И то наравно није све. Стимулисане да им буду наклоњене, судије су онај играч више – уколико не допринесу њиховој победи током игре, учине то пресудом након завршетка надметања. Српски спортисти су имали прилике да доживе те бесрамне судијске крађе на овогодишњој полуфиналној кошаркашкој утакмици против тима САД, као што је раније пливачу Милораду Чавићу одузета златна медаља и додељена побеђеном Американцу.

Неубедљив алиби На ту повлашћеност појединих спортиста да допинговани побеђују своје супарнике и освајају медаље, указује и толерисање светске тениске организације присуство недозвољених стимулативним средстава у телу првог рекета света Италијана Јаника Синера. Иако су позитивни резултати на допинг тесту у Индијан Велсу били повод да му се одузму освојени поени и новац који је стекао пласманом на овом турниру, показало се да је необична брзина којом је ослобођен одговорности и кривице за своје, наводно ненамерно – све је условљено тиме што је први човек АТП-а Андреа Гауденци, његов земљак, и што је тренутно Синер доминантно рекламно лице моћне италијанске модне куће Гучи.
Будући да су бројни светски тенисери због сумњи да су користили недозвољена средства били оштро кажњени и тек након вишемесечне и вишегодишње суспензије и доказивања своје исправности могли поново да се такмиче, брзина којом је под крајње неубедљивим алибијем ослобођен италијански тенисер оптужби за допинговање баца оправдану сумњу на исправност овог поступка. Иако постоје јасна правила, она се не примењују доследно на све такмичаре. За повлашћене под окриљем моћних система примењују се друга правила и то начело двоструких стандарда се манифестовало и неутврђивањем стварне истине како су недозвољене супстанце завршиле у организму италијанског тенисера.

Квалификација дисквалификованих На овогодишњим ОИ пажњу спортске и културне јавности је заокупила алжирска боксерка Иман Хелиф, која је, као и тајванска боксерка у другој категорији Лин Ју Тинг, освојила златну медаљу, убедљиво победивши своје ривалке. Обе боксерке су дисквалификоване са Светског првенства 2023. године од стране Међународне боксерске федерације (ИБА) због резултата на тесту за утврђивањем пола. Међутим, упркос тим резултатима, Међународни олимпијски комитет (МОК) им је дозволио учешће на ОИ.
О тој проблематичној одлуци портпарол МОК-а Мирко Адамс је рекао да сви који учествују у женској категорији поштују правила о подобности за такмичење. А будући да у њиховим пасошима пише да су жене, то је, према њему, било сасвим довољно да им се допусти да се такмиче у женској конкуренцији. У изјави којом је потврђена та одлука, председник МОК-а Томас Бах је нагласио да жене морају да имају право учешћа у женским такмичењима, а будући да су и Иман и Лин жене, њихово учествовање је неоспорно. У овој изјави није ништа проблематично, али је чињеница да су обе такмичарке дисквалификоване због вишег нивоа мушког хормона, и утврђеног постојања XY мушког хромозома, што их је чинило јачим и неравноправним у односу на друге такмичарке.

Игнорисање науке Када су својом супериорношћу током такмичења ове боксерке показале да су очигледно неравноправне у односу на друге, председник МОК-а се нашао у небраном грожђу и саопштио да „не постоје научне методе којима се јасно може одредити ко је жена, а ко је мушкарац“. У околностима када се због политичких, идеолошких и материјалних интереса наука злоупотребљава, да је, као некад статистика, која је, како је луцидно запазио сатиричар Виб, била наша дика да је могла све што јој је било мило то и да наслика, ова изјава челника МОК-а нимало не чуди. Наука је постала слушкиња политике, а на примеру утврђивања порекла вируса корона или штетности рударења литијума по животну средину, суочавамо се с дијаметрално супротним тумачењима неоспорних материјалних чињеница. Зато уколико се и не дефинише полни идентитет припадника људске врсте из рода homo, онда се научним методама, с обзиром на постојање истоветних елемената у сваком људском телу, не може одређивати ко је жена, а ко је мушкарац. Сваки појединац би био полно неодређен, а наука би одређењем његове неодређености давала основ његовом личном осећању да независно од његових природних датости и хумане задатости буде у одређеном тренутку оно што жели.
Међутим, уколико се на основу неоспорних психосоматских чињеница карактеристичних за преко 99 одсто припадника људске врсте дефинише њихова полна припадност, онда се управо на основу постојећих научних метода може тачно утврдити њихов полни идентитет. Зато је наведено тврђење председника МОК-а нетачно и неистинито, јер се игнорисањем знања, научне методе и критеријума полне припадности исказује тежња ка релативизацији досадашњег одређења мушкарца и жене, мушког и женског идентитета. Имајући у виду да је у свему садржано све, и да смо и ми сачињени од материје од које су створене звезде, у сваком облику садржани су и латентни елементи супротни манифестним чиниоцима његовог идентитета. Тако је и у женском садржано мушко, као што је у мушком садржано женско.

Форма и садржај Чињеница је да и женска и мушка тела стварају исте полне хормоне, али у различитим концентрацијама које их и чини полно различитим. Иако психолошки и ментално сваки припадник женског или мушког пола осећа свој идентитет, који манифестује својим изгледом и понашањем, усклађеним с поседовањем одговарајућих полних органа, њихова генетска детерминанта је и хромозомски дата познатом различитошћу XX за жене и XY за мушкарце.
Будући да поједине жене, попут алжирских и тајванских боксерки, имају високу концетрацију мушког хормона тестостерона, оне су и биле у физичкој предности над осталим такмичаркама. Њихов идентитет жене по свим осталим критеријумима није споран, али их њихов хормонски дисбаланс и вишак тестостерона чине физички супериорним и неравноправним у односу на друге такмичарке.
Није, дакле, спорно да поменуте боксерке имају женска тела, али се истицањем те форме настоји да прикрије суштина њиховог телесног садржаја који их чини другачијим и супериорнијим од својих супарница у рингу. Заслепљујућом формом скривена је истина њеног садржаја, јер се на основу спољашњег изгледа одређене собе не може утврдити њен стварни полни и родни идентитет. Критеријумом форме задовољава се, међутим, услов трансродне идеологије која омогућује да се некадашњи мушкарци, који се изјашњавају као жене и операцијом потврде прелаз у припаднице другог пола, такмиче у конкуренцији жена. Тако је и са параолимпијком Валентином Петрило, италијанском атлетичарком, која је до своје 46. године била мушкарац Фабрицио и освајач 11 титула, а променом пола јој је омогућено да се такмичи у конкуренцији жена с поремећеним видом у дисциплини Т12 200 и 400 метара.
Иако је као мушкарац био ожењен и има децу, променом пола као 50-годишњакиња остварује свој животни сан. Међутим, тај њен сан је прави кошмар за њене супарнице, које се такмиче у неравноправној конкуренцији с њом и отворено се буне против те непоштене ситуације, јер је Валентина била донедавно мушкарац и због тога има и другачије физичке особине од осталих такмичарки.

Стандардизација идентитета Проблем са таквим особама се поставио и приликом верификовања резултата и такмичења у конкуренцији жена познате јужноафричке атлетичарке Кастер Семење, која је због природно повишеног нивоа мушког хормона постигла изузетне резултате у тркама на 800 метара и освајала златне медаље на Олимпијским играма и светским првенствима. Међутим, Светска атлетска федерација је почетком 2019. године, на основу Правилника о подобности за женску класификацију, покренула судски поступак са циљем да је примора да смањи вредност свог тестостерона као услов наставка каријере.
Премда је Суд за Спортску арбитражу у Лозани овај захтев Светске атлетске федерације оценио као дискриминишући, донео је одлуку да Семења, уколико жели да се и даље такмичи у тој дисциплини, мора да смањи ниво свог тестостерона како би се постигла неопходна равноправност с другим такмичаркама. Остављено јој је, међутим, уколико не жели да се подвргне предложеној терапији, да се такмичи у некој другој атлетској дисциплини у женској конкуренцији или да се такмичи у мушкој конкуренцији у дисциплинама које изабере. Суспендована од стране Светске атлетске федерације због вишка тестостерона од дозвољеног, она се жалила Врховном суду Швајцарске који јој је одбио жалбу и тако је онемогућио да на светском првенству у Дохи 2019. године брани титулу у трци на 800 метара. Епилог ове приче је њена одлука да своју спортску каријеру настави као фудбалерка.
Премда је читав овај случај актуелизовао укинуту проверу полова атлетичарки 1999. године, отворено је питање преиспитивања и верификовања полног идентитета појединим особама у јавној сфери. Док у приватној сфери појединац има права да сходно својим природним датостима буде оно што јесте, у јавној сфери његова посебност, као индивидуална одлика природне супремације над другима, сматра се непожељном јер су због тога њени спортски ривали такмичарски неравноправни.

Жена и мушкарац Овај резултат стандардизације припаднице женског пола као услова равноправног учешћа на спортским такмичењима није заживео, али се управо на последњој париској олимпијади показао у другом, замраченом светлу. Наиме, упркос потреби за стандардизацијом мушког и женског идентитета у циљу успостављања равноправности припадница тзв. слабијег пола у спортским надметањима, све богатији шарени мени понуде нових трансродних идентитета настоји да релативизује истину о утврђеној идентитетској разлици припадника мушког и женског пола. Контекст створен релативизацијом дотадашњих традиционалних вредности омогућио је женским особама са мушким хромозомима и вишком мушког хормона да се такмиче у женској конкуренцији. Зато упитност човековог самоодређења, изражена познатим Његошевим стихом „Шта је човјек, а мора бит човјек“, актуализује данас проблем дефинисања припадника мушког и женског пола. У том смислу се и поставља питање шта је жена, а мора бит жена, односно шта је мушкарац, а мора бит мушкарац? Релативизација тог одређења и полних разлика у функцији је пролиферације бројних идентитета и апсолутизације воље и жеље појединаца да у немогућности самопотврђивања и реализовања својих људских и креативних потенцијала одлучују да не буду оно што јесу, већ да буду оно што нису.
Релативизација граница између природно одређених полова се у домену спорта легитимише и под формом женског се манифестује суштинска мушкост оличена у физичкој снази која укида полну разлику и женском даје обележје мушког. Овај нови мит се успоставља на жртви жене која се приноси индивидуално и колективно у спортској арени. Све учеснице тих неравноправних борилачких надметања са претпостављеним исходом прихватају ова нова правила без радикалног бунта. Сматрајући се делом система од којег им зависи судбина, прилагођавају се његовим нехуманим правилима да појединци могу бити равноправнији, односно повлашћенији од њих. Иако се званично исказује нулта толеранција према насиљу над женама, у спорту се она прикрива, толерише и приказује пожељном у име виших циљева неолибералне идеологије новог света.
Став челника МОК-а да се не може научно утврдити идентитет припадника мушког или женског пола треба схватити у контексту све израженијег настојања релативизације полних и родних идентитетских одређења. Није тешко претпоставити да ће након усвајања таквог става, постати упитна и сама могућност одређење човека. И док је наведеним Његошевим стихом императивно подстицано потврђивање човекове хуманости, већ сутра овој упитности прети замагљивање и схватање да се не може утврдити шта је човек. Тиме се и хумана реалност у којој се он потврђивао оним што јесте преобликује у потенцијални простор у којем може бити оно што жели и што хоће да буде. То искушење појачано је снагом креативног потенцијала у њему који га подстиче да прекорачује границе свог постојања и да се не задовољава оним што има и што јесте, већ да распаљује своје жеље и увећава своје хтење да има оно што нема и буде оно што није. У тој димензији нехуманог и наслућује се претња новог тоталитаризма као потенцијалне људске стварности.