Косово је лутајућа мина у срцу Европе

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 17. 3. 2011

ИНТЕРВЈУ ФАЛКО АКАМЕ

Неприхватљиво је да цена за улазак Србије у Европу буде губитак трећине њене територије, губитак културног идентитета, брисање историје. Зато је решење вратити се политичкој, правној, институционалној расправи о статусу аутономног региона Србије, имати на уму да је Резолуција УН 1244 и даље на снази и престати с подржавањем те марионетске „државе“

Фалко Акаме је био адмирал и командант у поморској флоти НАТО-а у Средоземљу. Дао је оставку на команду ратног брода „Индомито“ („Неукротиви“), напустио војску 1975. године, у знак протеста против ауторитарног руковођења војних власти и посветио се политици. Био је национални саветник у Еколошком савезу, такође и председник Комитета за одбрану италијанског парламента, чији је и данас члан. Потпредседник је Комитета за безбедност на мору „Seagull“ и члан Комитета за Устав. Председник је Удружења за заштиту војника који су се разболели од последица употребе осиромашеног уранијума у „мировним мисијама“ у Сомалији, Босни и Херцеговини и на Космету (АНАВАФАФ). Писац је бројних текстова и есеја у којима се залаже за откривање улоге тајних служби САД у Италији, и за промене на Војној академији, која је данас усмерена на оспособљавање војске за агресивну улогу Италије у оквиру НАТО-а на међународној сцени.

Господине сенаторе, врућ кромпир на међународном плану је трговина људским органима за коју се сумњиче Тачијева ОВК-а и он сâм.
Одговарајући на питање послужићу се речима Дика Мартија: „Дуже од две године, после своје појаве 1996, западни посматрачи су сматрали ОВК-а маргиналном и неорганизованом групом ’устаника’ чији су се напади на југословенску државу упоређивали с терористичким актима…“ У другом полугођу 1998, ОВК се наметнула међународној заједници захваљујући експлицитној подршци западних сила на коју су јако утицале САД. Веома је забрињавајуће да Хашим Тачи дугује свој лични успех и апсолутну некажњеност (бар до сада) политичкој и дипломатској подршци Сједињених Држава и других западних сила, које су га сматрале, занемарујући његову прилично забрињавајућу улогу, за фаворизованог партнера њиховог спољнополитичког пројекта на Косову. Морам овом приликом да поменем и италијанског новинара и писца Марију Лину Веку, јер се она дуго бавила трговином органима, и написала је књигу која представља добар основ да се суочимо с овом темом.
ОВК је елиминисала српске заробљенике и продавала њихове органе по свету. Како је могуће да то нису знале снаге КФОР-а на Косову?
Очигледно је да су сви могли и можда морали да знају. Како је могуће да то остане тајна на територији величине италијанске покрајине Абруцо, коју непрестано надзиру контролни и извиђачки летови? Вероватно је и Бернар Кушнер, шеф УНМИК-а, администрације УН, могао нешто знати (иако је истина, нажалост, да неретко шефови не знају целу истину и да понекада служе као покриће). Сту Келок, канадски капетан, који је био шеф одсека УНМИК-ове полиције од 2000. до 2001. године, у једном интервјуу РТС-у (налази се на интернету) је изјавио да су још у то време кружили многи гласови о постојању трговине органима и да није могао да то истражује због недостатка људи. Келок је експлицитно изјавио и да је немогуће да шеф мисије УН, у то време Бернар Кушнер, није био у току са дешавањима: „Не могу да тврдим да Кушнер зна за трговину органима, али је немогуће да није имао информације о организованом криминалу на Косову… Мени је било сасвим јасно да је Тачи био изабраник и да никада не би био оптужен за криминалне активности.“
Шта се дешава у Италији, у ЕУ после извештаја Дика Мартија? Да ли ће се ићи даље?
Чини ми се да су сувише млаке и споре реакције на најгнуснији могући злочин. Држати у животу човека да бисте му узели полако, један за другим, виталне органе како бисте их касније продали – то је заиста монструозно, па би било логично да реакција буде оштрија. Али назад се не може. После Мартијевог извештаја нико не може да се прави да не зна шта се заиста догодило на Косову.
Србија би требало да се интегрише у ЕУ заједно са својим саставним делом КиМ, али то сада не изгледа вероватно. Интегришући се без Космета значило би да се Србија одриче суверенитета над својом територијом. Да ли је по вашем мишљењу могуће наћи решење задовољавајуће за све?
Неприхватљиво је да цена за улазак Србије у Европу буде губитак трећине њене територије, губитак културног идентитета, брисање историје. Осим тога, Косово у садашњем нелегитимном статусу, после сецесије, представља лутајућу мину у срцу Европе. Зато је решење вратити се политичкој, правној, институционалној расправи о статусу аутономног региона Србије, имати на уму да је Резолуција УН 1244 и даље на снази и престати с подржавањем те државе која се често исказује као марионетска.
Мислим да је етичка обавеза Србије, после свега што се догодило, да буде ван НАТО-а, поготово што је против ове алијансе већина грађана. Слажете ли се?
Сигурно је тако и било би неприхватљиво да Србија уђе у НАТО, који ју је неправедно напао и бомбардовао, и који служи атлантским интересима, често у антитези са интересима Србије.
Ако је тако, зашто онда Запад и НАТО врше толики притисак на Србију да уђе у ову војну алијансу?
На то питање се може одговорити у две равни – културној и политичкој. НАТО је реч која се изговара НАТО, али пише САД, па самим тиме оличава понашање једне суперсиле. У том смислу реч је о расправи о Империји, о проблематици о којој је нашироко говорио Тони Негри. Треба имати у виду да је и Мусолинијева Италијица проживела ту ситуацију, прогласивши краља императором Етиопије и суверене Албаније.
У уско политичком смислу циља се на држање под контролом изобличене, клонуле, понижене Србије, принуђене да склапа споразуме са историјским непријатељима и с оним ко је без икаквог разлога бомбардовао 78 дана њене цивилне мете.
Како онда даље са НАТО-ом, и како у том светлу видите односе Србије с Русијом?
Сматрам да Србија у односима с НАТО-ом треба да заузме позицију коју бисмо могли дефинисати као позицију „пажљивог саговорника“, „опрезног суседства“. Дакле, да има однос неоптерећен  дуализмом категорије пријатељ–непријатељ, какву је уочио Карл Шмит. Дакле, не треба видети у НАТО-у ни пријатеља ни непријатеља, већ заузети позицију отвореног дијалога који не претпоставља обавезујуће споразуме, него и могућност отвореног неслагања.
Што се тиче односа с Русијом, јасно је да у том погледу постоје много хомогенији интереси од оних који би се могли имати са атлантским и западним земљама. Речју, спољна политика с више поноса, достојанства и аутономије може да донесе само добро Србији.
Италија има војни контингент на Космету, на територијама некадашње Мусолинијеве велике Албаније. Осим тога, Рим је подржао независност и Космета и Црне Горе. Личи ли то на стару италијанску политику, с почетка прошлог века, усмерену на то да се спречи излаз Србије на Јадран?
Мислим да је италијанска политика била срамна у односу на Србију почев од НАТО агресије, пошто је дала војне базе, војнике и авионе, а све по наређењу шефа владе Масима Д’Алеме, који је одлучио да бомбардује социјалистичку Југославију потпуно погазивши Устав Италије (чији члан 11 одбацује рат), али и међународно право. Затим је, фебруара 2008. призната нелегитимна држава Косово. Можда је то стара италијанска политика, а можда је само очигледност нашег поданичког статуса у односу на САД.
И у овом одговору треба, можда, сагледати културни аспект.
Вико је говорио да историју чине понављања, а филозоф Жак Делез, у врло значајној књизи „Разлика и понављање“, изнео је мишљење да морамо увек да правимо рачун с прошлошћу која се враћа, али у увек новим и различитим облицима. У суштини да се враћа „мутатис мутандис“. То се у италијанској традицији, помало макаронској (мешавина народског говора и латинског – прим. Д. М.), може читати као „промените гаће“. Наиме, као што сте напоменули у питању, помало се налазимо и у „Мусолинијевим гаћама“. Реч је о ДНК који се не мења, а можда је боље рећи о циничној и превареној судбини због које опет наилазимо на авет звану „маре нострум“ (Мусолинијева синтагма „наше море“, прим. Д. М.), на Јадран који би требало да нам припада на обе обале. Несумњиво то утиче на наше понашање. Узгред речено, поводом мора и „повратака“, могли бисмо констатовати да се враћају и пирати, наравно у новом облику. У време античког Рима, нашао се Помпеј да реши ситуацију, али данас је, можда, теже него онда.
Срби поштују италијански војни контингент на Космету, захваљујући којем још увек имамо Грачаницу, Дечане и Пећку патријаршију. Занимљиво, Мусолинијеви карабинијери су такође спасли Дечане 1942. године. Рекли су ми ваши карабинијери да су, пре доласка на Космет, имали инструкције да штите Шиптаре од српског насиља. Али на лицу места видели су да је ствар сасвим обрнута. Зашто су имали другачије инструкције?
Верујем да је на мишљење Италијана јак утицај имало „бекство са Косова“ које је наша телевизија неумерено увеличала, представљајући, на упрошћен начин, „избеглице као жртве“. Тежину је вероватно имало и сећање на доба Албаније везане за Италију монархистичком везом, и у том смислу блиску Италији.
У сваком случају, ту је и неко ко је приметио да је стварност супротна од приче. Не само да Срби нису били крвници већ су били жртве ужасних злочина, сведени да живе у правим правцатим концентрационим логорима који се елегантно називају „енклавама“. Карабинијери су најспремније италијанске формације, посебно када се налазе у додиру са цивилним становништвом. Драго ми је да чујем да је њихово понашање инспирисано стварношћу било поштовано.

ДА ЛИ ИМА СПАСА И ДА ЛИ ЈЕ ТО – БОГ? „Дум спиро, сперо“, говорили су наши преци. Можемо ли још да се надамо? То питање је недељник „Шпигл“ поставио филозофу Мартину Хајдегеру. Хајдегер је одговорио с интервјуом који је могао бити објављен тек после његове смрти. Наслов тог посмртног интервјуа био је „Можда ће нас Бог спасити“. Наравно, како то треба да схватимо (и шта је Хајдегер подразумевао под термином Бог) – не знамо. Као што сам већ рекао – знамо да историја не напредује линеарно, морамо бити свесни да смо укључени у циклус вечног повратка, што значи и знати ухватити, од случаја до случаја, потенцијале сваког тренутка. Можда би се данас реч Бог могла превести као „моћ иновације“. Недавно је Обама рекао како треба бити спреман да се све жртвује иновацији. Можда је то Бог који ће нас спасити уз ону стратегију о којој сам већ говорио. Али, нажалост, Европа не изгледа довољно пријемчива да прими поруку.

Зашто Запад наставља да назива српску покрајину само Косово, када се зна да је њено пуно име Косово и Метохија? По мени, не би било дипломатски у односима с Италијом да се италијански Алто Адиђе назива, с наше стране, Јужни Тирол.
Речи нису неутралне, оне имају огромну тежину, па је међународна заједница и кроз језик извршила неку врсту „етничког чишћења“. Прва ствар коју је учинила такозвана Међународна заједница присутна на Косову и Метохији, била је да укине имена градова и села на српском и да их назове албанским именима. Уништење језика чини део уништења једног народа и његове културе.
Ипак, не бих гледао на садашње стање као на симетрију у којој би назив Алто Адиђе био замењен називом Јужни Тирол. Радије у томе видим симптом „оскудног познавања“. Наиме, појам Метохија је у Италији практично непознат. И док тај појам на српском има снажан садржај јер указује на „хришћанску верску заједницу“, за Италијана та реч је само „значајка“ која не представља никакво значење. Зато нема емотивну ваљаност.
Зашто је ваша влада одрицала штетно дејство осиромашеног уранијума, иако су ваши војници имали од самог почетка прецизне инструкције о његовој штетности и упутства како да се чувају од опасности? И поред тога данас се помињу званичне бројке од стотинак ваших умрлих војника и више од хиљаду оболелих.
Ово питање сте случајно поставили после претходног, али оба имају заједничку позадину, а то је да Италија често резонује на површан, одокативан начин. Наиме, мислим да се питање уранијума рађа у Сомалији, у периоду од 1992. до 1994. године, што је претходило операцијама у Босни. Ми смо олако послали у Сомалију наше војнике без икаквих заштитних мера у односу на осиромашени уранијум. И то упркос чињеници да су нам САД још 1984. саопштиле какве мере заштите је требало усвојити (маске, врло дебеле комбинезоне, наочаре, рукавице). Наши војници су деловали у Сомалији на 40 степени температуре у хладу, без икакве заштите, у кратким панталонама и мајицама, а када су питали што су амерички војници примењивали поменуте мере безбедности, добијали су одговор да су „Американци фанатици“; а под појмом „фанатици“ подразумевала се претерана предострожност, својствена америчком менталитету.
Треба имати у виду да су се САД забринуле, још од далеке 1945. године, за могуће последице које оставља осиромашени уранијум, јер су од Немаца добили оружје произведено 1942. до 1943. с природним уранијумом, али нису више могли да добијају тунгстен и хром из колонија, који су служили за та оружја.
То је било оружје с природним уранијумом, али су нуклеарне централе произвеле осиромашени уранијум као отпад. То је био материјал који практично није коштао ништа, а имао је исте високе способности епрофорације као и природни уранијум. Енглези су већ 1950. године извели пробе у Аустралији да би проценили могуће ризике употребе тог оружја.
И у том смислу можемо рећи да се налазимо насупрот нечега што се понавља, а то је недостатак бриге за здравље и безбедност људи. Из Осме италијанске армије у Другом светском рату, која је деловала у Русији, вратило се, како то каже једна књига врло позната у Италији, „сто хиљада слеђених војничких порција“. Због уранијума имамо данас више од хиљаду случајева тешких обољења.
На Универзитету у Барију предавао сам и једној студенткињи која је имала брата, војника оболелог на Космету од леукемије. Питала ме је да ли могу да јој помогнем јер, како је рекла, породица неће добити помоћ уколико у јавност процури информација о оболелом војнику на Космету. Шта је требало да јој одговорим?
Та ваша прича о брату студенткиње оболелом због могуће контаминације осиромашеним уранијумом је, нажалост, једнака са причом о многим другим италијанским војницима и цивилима који су се нашли у таквој трагичној ситуацији. Наравно, одговорност се пребацује на оно што сам раније назвао „циничном и превареном судбином“. То је својствено „неодговорном“ понашању, односно да кажем то на помало вулгаран начин, у морнарском жаргону (ја сам стари поморац), „завлачењу дупета у заветрину“, дакле чувању леђа. Али усудио бих се рећи да то понашање није својствено само Италијанима.
Како то да на улазу у павиљон „Балестраци“, у Поликлиници у Барију, стоји натпис да сваки италијански грађанин који је провео само један дан у БиХ или на Космету, из било ког разлога, има право на бесплатан преглед ради утврђивања евентуалних последица?
Срећом још има некога ко има осећање дужности и одговорности и у Италији. Неко се труди око одбране слабијих и угрожених. Нажалост, бројне жртве нису имале дужну помоћ, ни моралну, ни материјалну, институције су заборавиле на њих управо у најкритичнијем часу. Наравно, највећу цену увек плаћају они који нису имућни.
Највише пројектила с осиромашеним уранијумом бачено је на јужни део Космета и у зоне где су Шиптари најбројнији. Стерилитет је прва реакција човека на уранијум. Те 1999. године 70 одсто Шиптара је имало испод 30 година. Да ли је могуће да је неко желео да их стерилише из политичког разлога? Прекомерно рађање представља праву социјалну бомбу за читав регион.
Тачно је да је јужно Косово, подручје граница с Албанијом и Македонијом, највише погођена зона. Зато је и било бројних жртава међу нашим војницима и цивилним особљем које се налазило баш на том подручју. Али што се тиче могућности да се мисли на осиромашени уранијум у функцији „стерилизације“ (то би, све у свему, била помало нацистичка прича), не чини ми се да је то реална теза. Кажем тако, иако само ваше питање наводи на размишљање какве су могле бити могуће задње мисли.
Можда то не знају сви, али имам добра сазнања да су италијански војници слали реалне извештаје са Космета и из БиХ, као и ваше тајне службе. Потом су политичари често прећуткивали, извртали или чак лажирали те извештаје. На тај начин је вршена демонизација српског народа. Како се може објаснити да су политичари често износили ствари различите од ваших извештаја, односно да су свесно лагали?
Рекао сам већ да је у Италији прво вођена интензивна антисрпска кампања телевизије у време „бежања Албанаца“ са Косова. Уосталом, бомбардовање Србије је резултат такве кампање. А онда увек имате некога ко је испао већи натовац од самог НАТО-а! То је нешто налик на оно што се дешава у тржним центрима, у којима највернији потрошачи купују на велико да би сакупили поене. Увек имате некога ко сакупља поене или медаље.
Упркос географској близини и обостраној симпатији два народа, италијански медији (знамо и за изузетке), укључујући РАИ, нису пропуштали ниједну прилику да створе слику о Србима, потпуно различиту од оне стварне. Зашто и медији?
Тешко је рећи зашто је постојало (и делом још постоји) то антисрпско понашање. Србија је идентификована, у већ поменутом прилично поједностављеном италијанском менталитету, с бившом Југославијом. А још од времена фашизма наследили смо непријатељство према бившој Југославији, које је одређено, између осталог, и чињеницама као што је био италијански егзодус из Далмације, из италијанских градова у тесној вези са Венецијом. Такође треба имати у виду и „фојбе“ (јаме – прим. Д. М.), па границе код Трста и Гориције. Све то је оставило трага на италијанско јавно мњење, а тај траг је везан и за односе које је Италија успоставила с Немачком, као и за ратне операције вођене на тлу бивше Југославије.
На све претходно речено треба додати и оно што смо рекли о тесној зависности Италије од САД, као и потребу да се оправдају НАТО агресија против Југославије, злочини, нелегална трговина, загађење територије, цивилне жртве, сви ти ужаси. А то се правдало стварањем слике о „рђавом Србину“. Званична информација је свакако допринела том стању, али срећом, данас има много џепова, ниша, потока у којима независна информација успева да нађе пут до јавности.
Како видите блиску будућност у глобалном, униполарном свету?
Свакако се налазимо у свету снажних промена, у свету у којем муслиманске масе надиру на границе Европе. Свет је у ситуацији веома јаког превирања. С друге стране, како је говорио Мао, стање превирања није нужно лоше. Ако га сагледавамо у филозофској оптици, могли бисмо рећи да се наше „биће“ стабилизује у „услову настајања“, а филозоф Ниче је указивао баш на „настајање“ као на најјачу особину „бића“. Наравно, начинити од бића нешто што се заснива на настајању у сталном нијансирању, велики је изазов у нашем напору да одржимо стабилним оно што стоји на живом песку. А знајући да се историја не креће линеарно, не можемо ни замислити неки циљ (и крај историје), већ нас она, као што сам напоменуо раније, води ка свом „вечном враћању“, али увек уз разлике, најчешће непредвидљиве. На то се морамо припремити да бисмо се суочили са будућношћу.
Светска криза је приморала земље либералног капитализма да интервенишу у приватном сектору, пре свега у банкама. То је у супротности са концепцијом слободног тржишта. Не чини ли вам се да се користи НАТО сила, уместо силе ума, како би се попуниле празнине настале „принудним извозом демократије“?
Постоји чудовиште које кружи око нас, а зове се Банкенштајн. Проблем који се поставља јесте „ко контролише контролоре“ када знамо да су банкари и контролори. Шта се може догодити видели смо недавно у овој тешкој светској кризи која нас је погодила и коју су створиле најзначајније светске банке. У позадини стоје проблеми Империје (и глобализације) које сам већ навео, позивајући се на књигу Тони Негрија.
Што се тиче демократије, све више примећујемо да имамо посла са термином којем се могу приписати најразличитија значења. Када је Гадафи недавно био у Риму и говорио на универзитету, објаснио нам је да демократија на арапском има неке везе с изразом „седети“. Наш бивши министар спољних послова Ђани де Микелис, објаснио нам је да у неким афричким земљама може да се говори пре о „демократури“, а не о демократији, односно о некој мешавини демократије и диктатуре. Свакако није истина оно што је о демократији говорио филозоф Хегел, према коме је она нешто „реално рационално“. Али можда би требало, да бисмо боље увидели разноликост коју можемо приписати том термину, затражити мишљење од једног од најзанимљивијих и најсмелијих данашњих мислилаца Славоја Жижека.
Ако постоји само једна демократија коју намећу евроатлантисти, зар вам се не чини да је то само друга страна медаље комунистичке догме?
Тачно је да не смемо да претварамо демократију у догму (под условом да је јасно шта треба подразумевати под тим термином), као што је погрешно стварати догму и од комунизма (а и о томе шта се подразумева под комунизмом, не постоји само један јединствени појам).
Шта мислите, после свега што се догодило, могу ли САД да спасу европски пројекат створен, пре свега, у америчком и атлантском интересу?
Ако се сматра да се сила рачуна као последњи аргумент који се данас, у свом најсировијем изразу, своди на нуклеарне бомбе и ракете, Запад и ЕУ су, на неки начин, у крајњој линији уско условљени америчким штитом. Ипак, будуће стање у којем можемо претпоставити и нуклеарно наоружавање Кине, може условити ту повезаност, ту везу која, између осталог, не може да занемари ни економске односе. Ипак, нисам сасвим убеђен да је чиста сила оружја одлучујућа. Против голе силе може бити успешнија стратегија која представља израз људске инвентивности и креативности. Тројански коњ је био успешнији од оружане одбране. Или Метерних, подигао је војску од 30.000 људи који су привидно били распоређени на јужном фронту Русије, али се, у ствари, нису борили против Русије. Тај стратешки потез је надвладао Наполеона (и могли бисмо додати да је „зачео“ Европску унију).
У давна времена примећен је значај стратегије на Западу с Хомером, а на Оријенту са Сун Цуом. Можда речи „стратегија“ припада „задња реч“ која ће одлучити о нашој будућности. Али није лако замислити и остварити неку стратегију.
Какав је утицај муслиманског фактора на оно што по свету чине НАТО, али и саме атлантске земље?
Верујем да би требало озбиљно водити рачуна о муслиманском фактору, али мислим да је потребно правити разлике и не узимати тај фактор као „јединствен“. На пример, једна ствар је муслиманска компонента у оквиру Ал Каиде, а друга у режимима у Мароку или у Јордану. Тај појам треба сагледавати, пре свега, у односу на Израел, јер представља политички пол који не можемо никако да занемаримо. У вези муслиманског питања морали бисмо да поставимо себи и проблем могућих међусобних прожимања и компромиса. Турска је пример. Да се потурчимо? Можда, јер је Турска, у сваком случају земља која нам може понудити, на овом плану, интересантне сугестије (иако, можда, Јермени и Курди не би били сагласни). С погледом на Турску можемо се упитати да ли је истина да нас историја учи нечему (али можда је то „истинитије“ на речима, него на чињеницама).