Компоненте војне моћи

Војни рок као вредност (2.део)

Процедура приступања НАТО-у обавезује државу кандидата на корениту реформу система одбране и реорганизацију војске према стандардима тог колективитета. Она се спроводи кроз промене у три компоненте војне моћи – физичкој, концептуалној и моралној

Реформа система одбране Модел комбинације рочног и професионалног састава је изразито суверенистички и одбрамбени, са снажном традиционалистичком и патриотском конотацијом и као такав у супротности је са идеологијом НАТО-а. Једна од карактеристика модела професионалног састава јесте да је резултат смањеног степена државног суверенитета и то управо због преузимања бројних обавеза у оквиру колективитета и безусловног прихватања нових вредности које се у војној сфери зову стандарди.
Физичка компонента У физичкој компоненти при реформи се смањује бројност људства мирнодопског и ратног дела војске, док се застарело, некомпатибилно и на основу утврђених квота прекобројно наоружање и војна опрема повлаче из употребе. Некомпатибилност подразумева уклањање чак и савременог наоружања и војне опреме који нису у складу са западним стандардима (калибар, обука, одржавање, снабдевање и сл.). Конкретно, наоружање домаћег и совјетског порекла најчешће се упућује и употребљава на актуелним ратиштима, а на његово место допрема се ново тако што га западни војноиндустријски комплекс продаје земљама које су прихватиле нове вредности. Често се уместо речи продаја користи донација, али се то на крају све плати, као што ће и Украјина све платити. Широј јавности промене код ове компоненте увек су највидљивије, и препознатљиве по наративу о „топљењу тенкова”. Не може се рећи да су безначајне, али нису тог степена важности као промене у друге две компоненте, које су мање уочљиве.
Ово се најбоље може видети на примеру украјинских Оружаних снага, које су после руских некритички сматране најбољим у Европи. Зашто некритички? Зато што су при лаичком разматрању узимане само карактеристике физичке компоненте војне моћи, дакле квантитет, односно искључиво бројност људства и наоружања и војне опреме. Овај проблем у Украјини је делу стручне јавности видљив од првог дана рата, посебно кроз западни наратив о увозу наоружања и војне опреме, где се на том тржишту тренутно остварује изузетно висок профит.

Концептуална компонента Промене у концептуалној компоненти војне моћи у мањој мери су видљиве широј јавности, али су озбиљније од промена у физичкој компоненти. Оне подразумевају корениту промену стратешких и доктринарних опредељења, правила борбене употребе, процедура, планова, докумената и организације, док се герилски рат, на пример, не планира. Промене су комплексније и крећу се до потпуног одбацивања дуго развијане домаће доктринарне регулативе.
Уместо чувања мукотрпно ствараног сопственог стручног наслеђа кроз домаћу војну мисао и провераваног и потврђиваног у одбрамбеним ратовима, некритички се преузимају страна начела преведена са енглеског језика и вештачки имплементирају на домаћем терену. Дуго и стрпљиво стваран систем брзо се „размонтира”, а уместо до тада примарних знања и способности, од носилаца процеса реформи на првом месту се тражи наклоњеност глобалистичкој агенди, при чему такве није тешко наћи.
Промене у концептуалној компоненти првенствено се врше због интероперабилности и потребе безусловног извршавања налога НАТО-а. У том смислу пажњу на тренутак треба усмерити на покушај украјинске контраофанзиве током 2023. године. Поједини украјински високи званичници, након неуспеха, узрок проблема потражили су у застарелим НАТО приручницима?! Према генералу Валерију Залужном, „у складу са уџбеницима НАТО-а, требало је да четири месеца буду довољно дуг период да Оружане снаге Украјине стигну до Крима, а десило се да је ситуација на фронту запала у ћорсокак и да највероватније неће бити дубоког и лепог продора”. Занимљиво је да је ово изјавио креатор одбацивања традиционалног модела војне организације и носилац украјинских реформи по стандардима НАТО-а. Један од бројних разлога за неуспелу контраофанзиву јесте и безрезервно и некритичко преузимање поменутих стандарда из области концептуалне компоненте војне моћи, па се не би могло рећи да је примарни проблем застарелост приручника, у које су се донедавно „заклињали”, већ пре свега њихова непримењивост.
Све то указује и на ком је нивоу кадровање и управљање људским ресурсима у војскама које су прешле на стандарде НАТО-а. Украјина је то у потпуности учинила, а није постала чланица НАТО-а, и тако већ првог дана Специјалне војне операције ушла у озбиљне проблеме. Узгред речено, ангажовање Оружаних снага Украјине, која није чланица НАТО-а, као његове копнене компоненте, у рату против непријатеља кога треба исцрпети и на крају уништити, на начин који не води у директну конфронтацију с Русијом, може се сматрати добро осмишљеним пројектом од стране НАТО-а.

Морална компонента Промене које се спроводе у моралној компоненти војне моћи су најобимније и њима се борбени морал маргинализује, јер се сматра неподобним за глобалистичке интеграције. Код заговорника модела професионалног састава преовладава став да се професионалном војнику потребан ниво морала обезбеђује искључиво следујућим принадлежностима, што је или заблуда, или свесна подвала.
Као један од многобројних облика прихватања нових вредности, из израза борбени морал, на пример, избацује се реч „борбени”, што се оправдава тиме да је превише милитантан [sic]. Верност отаџбини и патриотизам у том вредносном систему стављају се иза професионалног служења колективитету и ширења нових вредности по свету. Традиционалне вредности и родољубље у овом моделу су непотребни, чак се проглашавају ретроградним и превазиђеним, а њима склони појединци се маргинализују без обзира на личне квалитете, знања и способности. Промене у моралној компоненти најмање су видљиве, чак и за део стручне јавности.
Преовлађујућа улога моралне компоненте војне моћи може се видети и уколико се хипотетички замисли сукоб две стратегијско-оперативне групације на простору евроазијског континента – Русије и НАТО-а – и то на територији Украјине. Без обзира на западну квантитативну превласт у авијацији и морнарици (што са копненим снагама није случај), са аспекта војне моћи, НАТО снаге у класичном војном сукобу са руским Оружаним снагама не би имале шансе за успех. Кључна руска предност, на просторима где је стварана руска православна духовност и руска државност, јесте на пољу моралне компоненте војне моћи. Сваки плаћени професионалац Запада, из било које земље чланице НАТО-а, био би одличан војник све до тренутка када би на туђој територији требало да постане борац. Другим речима, док не дође у ситуацију да му је угрожен живот и да треба да се жртвује за туђе интересе, а он је ту првенствено да би зарадио новац са којим ће се жив и здрав вратити кући. Његов рационалистички дух није спреман на жртву ни за своју земљу, а камоли за туђе интересе и на туђој територији.

Реорганизација војске Реорганизацијом војске, која је један од битних услова приступања НАТО-у, уз обавезно укидање војног рока и прелазак на модел професионалног састава, уводи се модуларна организација војске са батаљоном као основном модуларном јединицом. Тиме се, поред осталог, постиже компатибилност са војскама држава партнера – других чланица НАТО-а. Циљ је обезбеђивање потребног броја ротирајућих контингената еквивалента основних борбених и основних тактичких јединица за саставе здружених мултинационалних састава за мисије које НАТО изводи по свету.
За сваку модуларну јединицу која се упућује у инострану мисију, у земљи је, ради обезбеђења ротације, потребно имати још две идентичне – једну у приправности за наредну мисију и другу која је након мисије на опоравку (rest and recouperation). Дакле, приоритет није у правовременом мирнодопском ешелонирању снага и средстава по операцијским правцима, са различитим степенима борбене готовости ради организације система тоталне одбране земље, укључујући и герилски рат, већ је преокупација у обезбеђењу потребног броја јединица које се по захтеву колективитета упућују у мултинационалне операције широм света.

Армије, корпуси и бригаде Реорганизацијом се код малих земаља при преласку на овај модел укидају непотребни оперативни састави (корпуси) и стратегијско-оперативни састави (армије). У том смислу треба напоменути да се армије од свих других састава разликују по томе што једине могу самостално изводити операцију на делу ратишта. Непосредно нижи и нешто слабији састави – корпуси – то нису у могућности, а војска као целина никада не изводи операцију једновремено. У српској војничкој традицији армије су увек имале важно место и нису расформиране случајно. Са аспекта ешелонирања и затварања тактичких праваца модификује се улога здружених тактичких јединица (бригаде и дивизије – ако их има). Тежиште њиховог егзистирања је у обезбеђењу основних модула за мултинационалне операције, који су, као што је већ наглашено, батаљон.
Мирнодопски састави код земаља чланица НАТО-а имају четири степена развоја. Код овог модела број здружених тактичких јединица које се формирају у мобилизацији много је мањи него код претходног и он ни у приближној мери није довољан за мирнодопско ешелонирање по операцијским правцима који изводе у дубину територије и њихово затварање у рату. У овом случају и земље у окружењу најчешће су под заједничким „кишобраном” НАТО-а и имају сличне, лимитиране оружане снаге. Једна другој углавном не представљају претњу, осим ако се она не изрежира, не иницира и не контролише споља.
Када се са аспекта здружених тактичких јединица, првенствено бригада, погледа ситуацију у украјинским оружаним снагама, које су реформом и реорганизацијом прешле на НАТО стандарде, уочава се још нешто. Све њихове јединице тог ранга немају више ниво оперативне способности какав су имале пре две и по године. Бригада која у борбама изгуби 50 одсто људства не може се више сматрати истом јединицом, без обзира на попуне кроз бројне таласе мобилизације. Ту нема војних колектива који при мобилизацији већ постоје као изграђена, хомогена и компактна целина са чврстом унутрашњом структуром. О обучености, поготово колективној, не треба ни говорити. Исти је случај с бригадама обучаваним у иностранству, где, на пример, официре често обучавају наредници војски НАТО-а и где је тежиште у психолошкој акомодацији на нове вредности.

Кључни проблем модела професионалног састава Након што дође до престарелости људства из ратних јединица, будући да нема подмлађивања ислуженицима, јер нема ни војног рока, после неког времена нестаје ратна војска. Иако овакав модел војске у пракси може имати активну и пасивну резерву, главна особеност му је да нема обуке становништва кроз служење војног рока и да ратна војска након успоставе овог модела, као што је наглашено, брзо ишчезава. То је кључни недостатак модела професионалног састава. Модуларна организација је оријентисана ка испуњавању захтева НАТО-а и има неупоредиво мање капацитета за тоталну одбрану. Одбрана од оружаног угрожавања споља дефинисана је као прва мисија војске, али се она реализује првенствено ослонцем на колективитет (НАТО), који брине о одбрани територије земље чланице.

Европски војни трендови Ради даље експликације глобалних дешавања и разумевања актуелног светског геополитичког рата, чија је једна од војишних просторија територија Украјине, а главно оружје англоамеричког Запада нове вредности, потребно је усмерити пажњу на још неке европске трендове. Освртом на више отворених статистичких приказа у европским државама може се уочити паралелност два процеса. Наиме, пад наталитета дешавао се истовремено са одбацивањем неутралности и приступањем НАТО-у, уз претходно обавезно укидање служења војног рока – што је један од стандарда.
Својеврсна војна либерализација у државама које су имале војни рок, кроз постепено стварање могућности за служење у каснијем животном добу, његово сукцесивно вишекратно скраћивање, могућност нерезонских и изигравајућих облика цивилног служења и на крају његово потпуно укидање, одвијали су се истовремено са константним померањем границе заснивања првог брака код мушкараца. Тако је дошло до постепеног изједначавања границе у државама где је постојао војни рок, са онима где војног рока није било. Пре тога је постојала јасно уочљива разлика у граници између земаља које су имале војни рок, с једне, и оних које га нису имале, с друге стране. Међутим, војни рок није било могуће укинути без претходног стварања услова за то.

Нове вредности Спектар често помињаних нових вредности са друштвеног аспекта врло је широк. Исто тако и њихов број у војној сфери, у форми обавезујућих стандарда, није занемарљив. Једна од таквих, са широких друштвених основа наметнутих вредности, од значаја за тему, јесте и агресивни таласократски индивидуализам, односно његова варијанта која се не зауставља у границама личног и истински индивидуалног, већ се издиже до нивоа догме под изговором да се бори за људске слободе свих. Карактеру људи и телулократских народа вековима формираним у заједници и у њеној равнотежи са личношћу, покушаји промене унутрашњег кода нису ништа друго него насилно наметање страних и по правилу либералних вредности. Управо су борба против заједнице, изругивање вредностима које она баштини, њена свеопшта друштвена маргинализација, борба искључиво за права индивидуе, били процеси у оквирима припрема за укидање служења војног рока у европским државама које су га имале. Да је тако најбоље, може се видети из бројних реакција противника враћања војног рока, којима се по правилу на ниподаштавајући начин испољава анимозитет према традиционалним заједницама и њиховим вредностима. По таквим еманципованим модернистима прихватљива је и пожељна једино евроатлантска заједница и ниједна друга.

Крај у следећем броју