Камала Харис и ресетовање кампање Демократске странке

На Демократској националној конвенцији у Чикагу, 22. августа, амерички потпредседник Камала Харис званично је прихватила кандидатуру за предстојеће председничке изборе. Укупно, то је било истовремено и очекивано и изнуђено решење: после дебате Џозефа Бајдена и Доналда Трампа крајем јуна и неуспелог краткотрајног покушаја рехабилитације Бајденове кампање није било јасно да ли ће Харисова – потпредседник али непопуларни потпредседник – постати и страначки кандидат

На страначкој конвенцији Камала Харис, заједно с потпредседничким кандидатом Тимом Волцом, наметљиво се држала доброг расположења као средишње страначке платформе. Манихејска политичка борба на крају се своди на жонглирање емоцијама. Страначке пароле биле су усредсређене на Доналда Трампа и покушаје да се супротстави једна светла визија будућности са мрачном визијом прошлости коју оличавају Трамп и његов потпредседнички кандидат Џ. Д. Венс. „Када се боримо, побеђујемо“, „Нећемо се вратити натраг“ (We’re not going back, што би одговарало пароли Нема повратка на старо ране титоистичке епохе) и Хајде да ово победимо (Let’s Win This).
Међутим, покушаји да се артикулише политичка платформа Камале Харис још су недоречени. Много стила, мало садржаја. Харисова је подстакла талас ентузијазма у гласачкој бази Демократске странке што је почело да се одражава и у истраживањима јавног мњења (упркос њиховим многобројним мањкавостима око прецизног узорковања) и уживала је извесну заштиту медијских зидина које су око ње подигнуте. Сваки покушај да се предложи ново политичко решење наилази на критику супротне стране: уколико се нешто предлаже, питају критичари, због чега то до сада није учињено, после три и по године потпредседничког мандата. Потпредседник нема већу улогу у обликовању политике администрације и њеном спровођењу. Харисова се тако користи положајем да истовремено буде и баштиник и критичар потеза Бајденове владе.
Ово је посебно дошло до изражаја када је посреди гранична политика. Наиме, Камала Харис је била опуномоћена да се позабави овим проблемом који је сада попримио огромне размере и представља једну од већих брига гласача. Термин гранични цар (border czar) –термин за званичника ком су дата широка овлашћења да делује у различитим деловима администрације а усредсређен је на решавање једног проблема – који су јој раније приписивали медији главног тока потискиван је из јавног простора када је добродошао републиканским критичарима њене кандидатуре.
Крајем августа, заједно с потпредседником Тимом Волцом, говорила је за Си-Ен-Ен у интервјуу с Дејном Баш. У релативно кратком медијском наступу прво питање је било очекивано: шта планирате да урадите првог дана свог председничког мандата. Харисова је превасходно говорила о својим економским плановима – програму који се означава као економија могућности и који би, према њеним речима требало да буде усредсређен на побољшање положаја америчке средње класе. Ограничавање цена производа широке потрошње, повећање висине пореског кредита које добијају родитељи и давање 25.000 долара купцима прве куће за плаћање депозита, неке су од споменутих замисли. Такође је истакнуто да се неће опорезовати напојнице. Доналд Трамп оптужује противнике да су му украли ову идеју, но и једни и други се боре за наклоност синдиката угоститељских радника у Невади. Невада носи мало гласова, али у оваквим приликама, сваки би могао бити драгоцен.

КОНФУЗИЈА КАО ПОЛИТИКА Харисова је одступила од многих раније прокламованих политичких замисли, посебно у односу на време неуспелог учешћа на страначким изборима 2019. године. „Не“, одговорила је на питање да ли ће забранити хидрауличко фрактурирање. Каже да је то рекла као кандидат, да то није учинила као потпредседник, те да неће учинити ни као председник. Укидање овог начина црпљења нафте парола је коју с времена на време истакну многобројни прогресивни кандидати, али онда брже-боље од ње одступе када дође час да се одмере на националној политичкој сцени. Овај начин црпљења нафте, због којег су последњих година САД највећи произвођач на свету, извор је многобројних добро плаћених послова, посебно у америчкој савезној држави Пенсилванији (која би могла бити преломна на овим изборима, о чему смо и раније писали).
Међутим, многе политичке мере нису до краја осмишљене. Инфлација, цена робе широке потрошње и посебно кућа питања су која муче америчке грађане, али не види се како би федерална влада могла лако и брзо да разреши било који од ових проблема. Када је посреди питање цене становања које је знатно допринело скоку инфлације претходних пет година, предложене су неке идеје о повећању снабдевања, односно изградњи нових објеката. Међутим, савезна влада може сасвим мало да утиче на прописе о грађевинским зонама и на сложено регулативно клупко које одвраћа инвеститоре од ове области. Чак и код сасвим малих градитељских пројеката, они који инвестирају суочени су са различитим тужбама заснованим на два скупа прописа – онима о спречавању расне дискриминације и онима о заштити животне средине. Мрежа невладиних организација и активиста која покреће тужбе због тога управо чини део гласачке базе Демократске странке. Све то доприноси продужењу пројеката и повећању цена.
Слично је и с питањем опорезивања нереализоване капиталне добити – замисли која гласачима звучи добро и правично јер позива на додатно опорезивање најимућнијих, али је практично тешко спроводљива, те би у свом најжешћем облику могла да нашкоди тржишту капитала.
Овакве унутрашње противречности нису резервисане само за предлоге Демократске странке. У својој страначкој платформи републиканци су истакли тежњу ка јаком долару као светској резервној валути али са друге стране и тежњу ка обнови америчке индустријске базе и повећању извоза те смањењу спољнотрговинског дефицита. Но управо јак долар чини амерички извоз мање конкурентним на светском тржишту. Повратна спрега макроекономских полуга ограничава простор могућег политичког деловања.
На крају, из сфере политичке расправе готово да је истиснуто питање висине америчког јавног дуга и цена његовог сервисирања која би средњорочно могла да умањи инвестиције те успори укупан економски раст. Када се нашироко обећава нема простора да се говори о штедњи.

НЕЋКАЊЕ ОКО ДЕБАТЕ Две кампање одмериле су снаге, више у духу оштрог спаринга него праве размене удараца, око услова будућих телевизијских дебата. Бајденов и Трампов тим раније су договорили услове дебата. Међутим, пошто се Бајден повукао из изборне трке Трамп је указао да је с новим кандидатом потребно усагласити нове услове: почев од броја дебата, телевизија на којима би биле одржане и на крају услова њиховог одржавања.
Изборни штаб Камале Харис прво је предложио одржавање две дебате, док је Трамп предложио три. Харисова је одбила предложену дебату на телевизији „Фокс њуз“ која је наклоњена републиканском кандидату (иако републиканци држе да су друге главне ТВ мреже наклоњене Демократској странци). За сада су договорене две дебате од којих би прва требало да се одржи на Еј-Би-Сију 10. септембра, а друга у октобру (преостали детаљи нису договорени).
Несагласности је било и око техничких детаља: према појединим медијским написима изборни штаб Камале Харис захтевао је да овога пута микрофони учесника буду укључени и када њихови опоненти говоре. Током јунске дебате искључен микрофон, на захтев Бајденовог тима, који је онемогућио упадице Доналда Трампа, водио је непријатним тишинама које су немало допринеле укупном неповољном утиску по Џоа Бајдена.
Камала Харис је већ дебатовала као потпредседнички кандидат са ондашњим републиканским потпредседничким кандидатом Мајком Пенсом. Очигледна је била вештина јавног наступа и помало наметљив стил. Пенсу, који је оличење вербалне уздржаности, није било нимало лако. Но када је дебатовала са другим кандидатима на страначким изборима, показало се да су ставови које заступа далеко од центра страначке политике. Оштра размена с Тулси Габард о учинку Харисове на месту калифорнијског тужиоца допринела је према неким тумачењима раном окончању њене кандидатуре.

А СПОЉНА ПОЛИТИКА? Ни на страначкој конвенцији ни у споменутом интервјуу Харисова није нашироко говорила о својој спољнополитичкој платформи. Нешто више речи било је само о односу њене хипотетичке администрације према Израелу у контексту текућег рата који се води у Гази (и не само у Гази). Харисова је потврдила, готово понављајући формулу, потпуну посвећеност израелској безбедности и јачању израелске способности да се брани од напада. Међутим, истакла је да се овај рат мора окончати договором којим се ослобађају таоци и успоставља примирје.
Судећи по ранијим изјавама и улози коју је играла у Бајденовој администрацији, Харисова је део трансатлантске ортодоксије америчке спољне политике. Та политика није нигде нашироко образлагана јер за тиме нема ни потребе – реч је о поновном понављању старог. Уз усиљено добро расположење.