Како смо изгубили деценију

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 19. 11. 2010

ИНТЕРВЈУ ЈОВАН ДУШАНИЋ

„Српска октобарска револуција“ изненадила је и саме лидере ДОС-а, који нису имали јасан план како земљу извести на пут економског просперитета. У таквој ситуацији деловала је међународна заједница са понудом „добрих услуга“, кроз већ готове програме реформи и иностране саветнике

Јасно је било да се нова власт у Србији неће определити за програм економске модернизације земље који би се спроводио у интересу већине њених грађана, него за један универзалан, већ готов неолиберални програм економских реформи – базиран на „Вашингтонском договору“ разрађеном од стране ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и УСАИД-а – спровођен у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског компрадорског слоја који се формира у земљи, каже у разговору за „Печат“ проф. др Јован Б. Душанић, аутор књиге „Деструкција економије“.

Радикалну либерализацију у економији, која је спроведена одмах после петооктобарских промена, већина је окатегорисала као дивљи капитализам. Која начела бисте издвојили као пресудна у дефинисању нове економске политике?
Нове власти су еуфорично нудиле визију савремене демократске Србије, у којој ће у кратком периоду (за годину-две) доћи до дугорочно одрживог економског просперитета и осетног раста стандарда становништва. У том циљу организовани су каравани („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“), састављени од владиних економских чиновника и медијски експонираних академских економиста, који су крстарили градовима Србије, а „независна“ средства информисања свему томе давала су огромну медијску потпору. Невероватно али истинито, они су ту еуфорију заснивали на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор) која се, у последњој деценији 20. века показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана. Упркос томе та политика је упорно натурана (од стране ММФ-а) и пропагирана (од стране иностраних саветника и домаћих медијски експонираних академских економиста) многим европским постсоцијалистичким и земљама Латинске Америке. Постојало је претерано веровање у аутоматизам тржишног саморегулисања (Смитову „невидљиву“ руку тржишта), али и убеђеност у потребу хитног повлачења државе из економске сфере.
Економска политика заснована на принципима Вашингтонског договора вођена је у интересу светске олигархије и крупног капитала, који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у сиромашним земљама обликује политички и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима, а истовремено онемогуће било какву озбиљну критику. Уместо да се посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавинe права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, наши реформатори су акценат ставили на стабилизацију, либерализацију и приватизацију – који чине основне елементе Вашингтонског договора.
У којој мери је то допринело дестимулацији извоза и гушењу домаће производње?
Стабилизацију су, углавном, свели на стабилан курс динара, тачније политику прецењеног курса динара која „поскупљује“ домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје „јефтинија“. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и „гушења“ домаће производње. Радикалном либерализацијом, која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти, допринела је додатном „гушењу“ домаће производње, пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.
Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до „гушења“ домаће производње и обарања вредности наших предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су, добрим делом, у праву и они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, наши реформатори су се определили за модел приватизације продајом, у којем се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.
Зашто се Србија није определила за моделе модернизације привреде, који су се у појединим земљама показали успешним?
Проблем наших реформатора састојао се и у томе што они нису схватали да се развој не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом робе из увоза. Искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су они радили супротно – подстицали су штедњу. Један од важнијих елемената успешног развоја Јапана (после Другог светског рата) и земаља Југоисточне Азије (последњих деценија) јесте стратегија развоја која се ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње. Поред тога, раст се подстицао и потцењивањем вредности домаћег новца, заштитом домаћих произвођача, добрим образовним системом и постизањем консензуса кроз препознавање колективног интереса. Сличним моделом развоја, Кина последње две деценије 85% инвестиција финансира из домаће штедње (15% отпада на стране инвестиције) и годинама бележи двоцифрене стопе раста.
Али у Србији (како то написа колега Слободан Антонић) мали интерес да подстичу штедњу имају овдашњи реформатори и мисионари. Повећање штедње код сиромашног и у свему потребитог народа не може се извести без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма, а српски национализам је кључни баук у идеологији овдашњих реформатора и мисионара, као што је борба против њега кључни разлог њиховог постојања. Међутим, о каквој државној визији и снажењу националног самопоуздања може да се говори када први на изборној листи „За европску Србију – Борис Тадић“ („Политика“, 23. 3. 2007. године) каже: „Никакав завет предака, никаква обавеза за потомство не могу да оправдају то што ће човек протраћити свој живот онако како траже преци, или онако како он мисли да ће тражити потомци. Ми немамо право ни због чега, понављам, ни због чега, да људима угрожавамо нормалан, сигуран, бољи живот… Цела историја је саздана на неправдама, увек су јачи тлачили слабије… Ми смо суочени са тим прагматизмом великих сила или прагматизмом моћи, који је у стању да наметне међународне односе.“
Светску економску кризу неки критичари економског система назвали су „пропагандном“, док су истовремено наши политичари видели у њој „развојну шансу“. У којој мери је ова криза послужила домаћим експертима да амнестирају себе за погрешно вођену економску политику?
Са избијањем светске економске кризе српска привреда доживљава колапс. Али светска економска криза је добро дошла владиним економским „реформаторима“ и медијски експонираним академским економистима, који су сада за све привредне проблеме окривљивали светску економску кризу – „криза није домаћа него нам је увезена“. Тако су себе амнестирали за погрешну економску политику, спровођену и пропагирану од 2000. године. Чак шта више, пошто нису одговорни за колапс српске привреде, убеђују нас да се управо они успешно „носе“ са светском економском кризом, те да је – захваљујући адекватним мерама које су благовремено предузели – српска привреда забележила мањи пад БДП-а, чак и од многих развијенијих земаља.
Обе ове тврдње су исто тако тачне колико и тврдње потпредседника економског дела српске владе Божидара Ђелића и Млађана Динкића, које смо од њих слушали на почетку светске економске кризе – да ће нас глобална криза заобићи и да она чак представља нашу развојну шансу.
Ако детаљније анализирамо економску политику и погледамо резултате, постигнуте у Србији до избијања светске економске кризе (2008), лако ћемо закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.
До избијања светске економске кризе већина државне (друштвене) имовине је распродата и најатрактивнији део („породично сребро“) прешао је у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Спољни дуг, који је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара (и поред отписа 4,7 милијарди долара), већ је у 2008. достигао 30 милијарди долара. Србија је забележила девизни прилив, од преко 30 милијарди долара, само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака (грађана) из иностранства. Тај прилив је, уместо у развој привреде, највећим делом био усмерен у текућу потрошњу. У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а (једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006. потрошња била за невероватних 35% већа од БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар, који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то одмах „протраћио за бољи живот“ (текућу буџетску потрошњу).
Мањи пад БДП-а у Србији, у односу на многе развијеније земље, српска влада је представила као успешно „парирање“ светској економској кризи. Како бисте то прокоментарисали?
Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. године био мањи од 2 милијарде долара годишње, у првој половини 2008. години износи месечно више од једне милијарде долара, а индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998. године – у време економских санкција. Према подацима Републичког завода за статистику Србије, годишњи раст БДП-а кретао се у периоду 2000–2007. године од 2,4 до 8,3%, што је на нивоу просека других земаља у транзицији. У истом периоду, према подацима Европске банке за обнову и развој, од 29 земаља у транзицији – 14 земаља је имало виши, а 3 земље сличан раст БДП као Србија. Овакав раст БДП-а је више него скроман, имајући у виду: изузетно ниску статистичку основу са које се стартовало после великог пада БДП-а у 1990-им годинама (због распада земље, огромних издатака везаних за ратове вођене у окружењу и прихват стотина хиљада избеглица, уништавања привреде неоправданим економским санкцијама и НАТО агресијом итд.), те великих девизних прилива (кроз приватизацију и нова задужења) и скидање економских санкција и нормализације односа са светом.
Поред тога, и сама структура раста БДП-а показује да са 80% у том расту учествују сектори трговине, саобраћаја и финансијског посредовања – сектори који се по својој природи не јављају моторима раста и самим тим не обезбеђују стабилан дугорочан и одржив економски раст. Циник би рекао: мада је домаћа производња добрим делом „угушена“, БДП расте из године у годину јер велике количине увозних роба треба превести (раст саобраћаја), продати (раст трговине), а становништву масовно одобравати кредите да би се увозна роба могла куповати (раст финансијског сектора).
Много бољи показатељ успешности економске политике од раста БДП-а јесте податак о броју запослених, а према званичним подацима Републичког завода за статистику број запослених у Србији је (годишњи просек) 2007. године (2.002.344) и у апсолутном износу мањи него 2001. године (2.101.668).
Истина да је инфлација од 40%, колико је износила у 2001. години, у наредним годинама смањивана и у 2007. години сведена је на око 10%. Међутим, тешко је сматрати и то неким успехом пошто се Србија на листи Светског економског форума, сачињеној по висини инфлације у 2007. години, налази на неславном 124. месту од укупно 131. рангиране земље.
Из свега до сада реченог, јасно је да катастрофално стање у српској привреди последица, пре свега, погрешне економске политике која се годинама спроводи, а светска економска криза само је убрзала и заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да „бећарска економија“ не може дуго да траје и да увек има трагичан завршетак.
Мањи пад БДП-а у Србији, на почетку светске кризе, од многих развијенијих земаља исто тако није последица адекватних мера којима је српска влада успешно „парирала“ светској економској кризи, него, нажалост, слабости наше привреде – малог обима производње и лоше њене структуре, те изразито малог извоза. У опсежном истраживању које је урадила група словеначких економиста (с проф. др Јанезом Прашникаром на челу) о последицама економске кризе, констатује се да је најозбиљнија последица глобалне кризе био изненадни колапс светске трговине, између трећег квартала 2008. и другог квартала 2009. године. Пад светске размене био је много већи од пада БДП-а. Због тога су глобалном кризом највише биле погођене земље, велики извозници и произвођачи роба „са могућности одгођене потрошње“ – трајних потрошних и инвестиционих добара. Из података о рецесији, које наводе, видимо да је пад БДП-а, у другом кварталу 2009. године, у односу на претходну годину износио у Немачкој 7,1%, у Шведској 7,0%, а у Србији 3,5% и Македонији 1,4%. Неће бити да су српски економски чиновници били много успешнији у ублажавању последица светске економске кризе од економских експерата влада Немачке и Шведске, а да су веће умеће, чак и од наших, показали владини економски функционери Македоније, а нарочито Албаније (која је забележила пад БДП-а од само 0,7%).
Као што нису били у праву на почетку светске економске кризе (није нас заобишла и није била развојна шанса), министри наше владе греше и данас (кад тврде да је глобална криза одговорна за наше проблеме, те да се они успешно носе са њеним последицама). Нажалост, исти ти министри нам скоро пуну деценију нуде стално нова и нова обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“ …), која се убрзо показују као низ обмана, а грађани, после сваке од њих, све лошије живе и страхују за своју и будућност својих потомака. Оваквом економском политиком ми смо појели не само своју него и будућност будућих генерација.
У међувремену, од избијања светске економске кризе, стање у српској привреди се знатно погоршало. Слика српске економске реалности у 2009. је још суморнија: уместо ранијег скромног раста апсолутни пад БДП и рапидно смањење броја запослених (1.889.085 у 2009. години), индустријска производња је мања за 12%, површине засејане пшеницом су најмање од Другог светског рата и два пута мање него 1990. године, бруто инвестиције су смањене за 25%, извоз робе и услуга смањен је за 22%, а увоз опреме за 40%, те репроматеријала за 16%, спољни дуг је порастао на 33 милијарде долара, рачуни 70 хиљада предузећа је у блокади, без исплата зарада ради више од 150.000 запослених итд.
Део владе задужен за економска питања навео је да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“ и да нам следе корените промене у економској политици. Како у светлу најављених реформи оцењујете продају „Телекома“?
Ма колико то на први поглед изгледало парадоксално, стање српске привреде је данас – десет година после „српске октобарске револуције“ – теже него 2000. године, и то не само што је, у међувремену, држава (рас)продала огромну имовину, додатно се задужила у иностранству и по тој основи огроман прилив девизних средства усмерила, пре свега, у текућу буџетску потрошњу, без значајнијег ефекта на привредни раст. Разлог томе налази се и у следећем. Прво, после пада једног неуспешног режима постојала је велика народна енергија која се могла каналисати ка истинској модернизацији Србије, али тешко се спроводи уколико се за њу не придобије велики део сопствених грађана, убеђених да се реформе спроведе у њиховом интересу. Друго, крај 20. и почетак 21. века био је период динамичне светске економске конјунктуре и експанзије, а сада се светска привреда налази у озбиљној економској кризи, што ће се неповољно одразити и на српску привреду. И треће, погрешном политиком транзиције не само да је пропуштено драгоцено време него су учињена и озбиљна погоршања у многим сегментима привреде.
Креатори (ММФ), реализатори (политичка и економска елита на власти) и пропагатори – убеђивачи (медијски експонирани опортунистички академски економисти) економске политике која се у Србији води већ десет година, напокон нам саопштавају да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да су неопходне корените промене у економској политици („реформа реформи“) и сада се нуде као спасиоци који ће битно другачијом економском политиком – од оне коју су креирали, спроводили и проповедали у последњој деценији – грађанима обезбедити толико обећавани „бољи живот“.
Како ће изгледати једна целовита и конзистентна нова – битно измењена – економска политика нисмо могли да сазнамо од њених креатора, реализатора и пропагатора – убеђивача, али се јасно види да наши реформатори настављају са (рас)продајом „породичног сребра“ и задуживањем у иностранству. Истина обећавају да ће на тај начин прикупљена средства усмерити за развој земље, а не у текућу буџетску потрошњу, како је то чињено до сада. Поред тога, држава ће се много активније и директније укључити у привлачење иностраних инвестиција. Први конкретни примери, те нове политике, јесу продаја „Телекома“ (где ће држава од већинског постати мањински власник) и заједничког улагања са „Фијатом“ (где ће држава бити мањински власник).
Не улазећи у тајминг и детаље потписаног уговора са „Фијатом“, поставља се начелно питања конкретног опредељења српских власти: да ли је било мудро да држава улаже средства и стиче (мањинско) власништво у (не тако профитабилној) аутомобилској индустрији када се, кроз приватизацију, ослобађала (већинског) власништва у много профитабилнијим областима (енергетика и телекомуникације)? Тешко је у томе (са становишта интереса Србије и огромне већине њених грађана) видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику ? Што се тиче одлуке српске владе о продаји (40% од укупно 53% акција у власништву државе) „Телекома“ и овде постоји много спорних питања. Јавност није упозната да је било ко урадио студију оправданости продаје на основу које је донета одлука о продаји природног националног ресурса, који доноси загарантоване приходе. „Телеком“ је најпрофитабилније српско предузећа, и у јавности је синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленим, те завидну одговорност за друштвени бољитак. Успешно послује и добро се бори на тржишту и поред јаке конкуренције у мобилној („Теленор“, ВИП) и фиксној („Теленор“) телефонији. Није познато да ли су се озбиљно анализирала искуства других привреда у транзицији које су иностраним оператерима продале телекомуникације и где су, у већини случајева, нови власницима као прве мере предузели смањење броја запослених и повећање цена телекомуникационих услуга. Ништа мање важна нису и друга неекономска питања, као што је на пример безбедносни аспект (контрола података и прислушкивање) преласка телекомуникација у руке странаца итд.
Да ли у плану продаје „Телекома“ можемо уочити економску рационалност или бар елементарну здраву логику?
Са највишег места у држави могли смо да чујемо (интервју за дневни лист „Прес“, 03.04.2010. године) „да држава продаје део акција „Телекома“ зато што држава не треба да управља привредом. Када Влада не би продавала државне компаније, Србија би била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом… Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне. Продаја „Телекома“ у суштини значи, да једно предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик“. Ако је све то тако, како објаснити и чињеницу да су доминантни телекомуникациони оператори у државном власништву у многим европским модерним земљама са тржишном економијом (Норвешка, Италија, Шведска, Финска, Швајцарска, Словенија…) Затим, како онда објаснити да последњих неколико деценија, као и у време актуелне економске кризе, управо „комунистичка“ Кина бележи огромне економске успехе са којима не могу да се упореде „модерне земље са тржишним економијама“.
Раније, када је приватни (по правилу, 100%) власник био и менаџер, приватна својина је била ефикаснија од државне и тада је то могао да буде „аксиом“. Данас када имамо огромну дисперзију власништва великих компанија (највећи приватни акционари располажу само са неколико процената власништва) дошло је до раздвајања власништва и управљања. Због тога приватизација не гарантује да „предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик“. Уосталом држава је раније продала „Мобтел“ норвешкој државној компанији „Теленор“, која (мада државна) спада у ред светски најуспешнијих компанија у овој области. Тако смо кроз приватизацију нашу државну компанију, у једној од најпрофитабилнијих области економије, препустили у руке државне компаније друге земље.
Тешко је и овде (са становишта интереса Србије и огромне већине њених грађана) видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику.
У истом интервјуу можемо прочитати тврдњу да ћемо после приватизације српских државних компанија добити нове власнике – велике мултинационалне компаније, а што ће „позитивно утицати на корпоративно управљање“. Међутим, и овде се поставља питање колико ће од тога користи имати Србија и њени грађани. Вероватно ће купљена фирма улазећи у састав нове велике компаније постати ефикаснија, али као карика у транснационалној компанији која и убира користи те повећане ефикасности (робно-новчаним трансакцијама, унутар транснационалних компанија, профит остварен у нашој земљи лако се пребацује у иностранству, и у значајном износу избегава плаћање пореза у буџет Србије). Од државних чиновника се очекује да предузимају мере које ће позитивно утицати на Србију и њене грађане, а не транснационалне компаније и њихове централе у иностранству.
Међутим, чини ми се да је објашњење за продају „Телекома“ много једноставније. Држава наставља досадашњу економску политику и даљом приватизацијом настоји да дође до средстава како би се попуниле „рупе“ у државном буџету и обезбедила средства за останак на власти, мада нас уверавају да приходи од продаје „Телекома“ неће ићи за текућу потрошњу (као до сада). Вероватније је да се продајом „Телекома“ желе обезбедити средстава која би омогућила наставак „бећарског живота“ још годину-две, а после ће на ред доћи ЕПС („Електропривреда Србије“) и још понешто („Србијашуме“, „Србијаводе“…) што је преостало за продају. Међутим, од креатора, реализатора и пропагатора овакве економске политике у Србији никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: а шта после када све распродамо?
Друго начелно питање везано је за обезбеђење великих повластица иностраном инвеститору.
Председник Србије Борис Тадић је у децембру 2009. године (у пратњи министра економије Динкића), отворио у Прокупљу фабрику за производњу каблова за ауто-индустрију, у оквиру немачке компаније „Леони“. На тој локацији раније је постојала фабрика азбестних производа „Фиаз“, која је овој немачкој компанији продата за 56 милиона динара (око 600 хиљада евра). Компанија „Леони“ запослила је 350 радника, чија зарада износи 15.300 динара (око 160 евра) месечно – што је мање од 50% просечне зараде у Србији, а Влада Републике Србије доделила је компанији „Леоне“ 6,5 милиона евра на име подстицаја иностраним инвеститорима и по 5.000 евра по новоотвореном радном месту. Није тешко израчунати да од средстава, на име подстицаја иностраних инвеститора, државе Србије (тачније новцем њених пореских обвезника) немачка компанија „Леони“, не само да одмах добија средства која је платила за фабрику него јој преостаје још новца којим може да целу деценију (десет година) исплаћује зараде запосленима у фабрици у Прокупљу. У међувремену, те стимулације се повећавају. Пре неколико месеци у Нишу је потписан уговор о отварању погона „Дајтека“ у Нишу, где треба да се запосли 400 радника. Влада Србије ће иностраном инвеститору на име подстицаја исплатити чак 10.000 евра по сваком запосленом, а град Ниш ће му бесплатно уступити 2,5 хектара потпуно опремљеног грађевинског земљишта.
Истина оваква пракса је у духу програма реформисања привреда базираних на Вашингтонском договору (који је разрађен крајем 80-их година ХХ века и прво примењиван у земљама Латинске Америке), а куда све то води можемо да видимо и из искустава Мексика. Мексико је, спроводи неолиберални програм реформи, доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство), а затим је био присиљен, како би добио кредите од ММФ-а и САД, да америчким компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања. Иностране инвестиције усмеравају се у „макиладоре“ (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у тешким условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено оснивање синдиката. Штета коју Мексико има од „макиладора“ процењује се на око 15 милијарди долара годишње, запослени раде у ропским условима, а маса становништва живи у условима беде која није забележена у Мексику ни у време диктатуре Дијаза (крајем 19. и почетком 20. века).