ИЗЛОГ КЊИГЕ

Јовица Аћин
ШИБАЊЕ
Службени гласник

О пријатељству, љубави и злочинима, ово је изазовно дело романескне уметности, са полицентричном причом о нашем болесном времену у хаосу и космосу „два ђаволска града“, подједнако измишљених и реалних. Кроз њих нас као кроз пакао воде два загонетна лика. Гарђула, одметнута историчарка која све зна, и археолог смрти са надимком Ведогоња, мета погибељи и прогоњени бескућник са београдских улица. У једној од кичми ове вишеструке повести срећемо непознату слику злогласног уметника Анђела Меризија (с почетка XVII века), чија смрт није одгонетнута до сада. Слику је наручио дубровачки трговац и новопечени напуљски племић, за олтар у цркви у своме тек купљеном селу Полињано, на обали Јадрана. Долутала је необичним путевима до Народног музеја у Београду где јој се потом губи траг. У другој кичми помаљају се мрачни савези између криминала и политике, па и зараћених страна чије се жртве не деле него сабирају. Евоцирају се и вансудска сатирања недужних. Ово је такође роман о уличном приповедању схваћеном као раскривање тајни и као интимна историја.

Миша Ђурковић
КОНСТИТУИСАЊЕ СИНТЕТИЧКИХ НАЦИЈА
Катена мунди и Институт за европске студије

Књига представља дубинско истраживање сложених процеса стварања и манипулације националним идентитетима на глобалном нивоу. Под уредништвом Мише Ђурковића, ово дело истражује како велике силе користе национални инжењеринг као инструмент геополитике, са посебним освртом на Србију и Русију. Уз помоћ радова истакнутих научника, књига анализира случајеве са Балкана и постсовјетског простора, откривајући механизме који стоје иза формирања и распада националних идентитета. „Конструисање синтетичких нација“ осветљава једну од најважнијих тема савремене геополитике – стварање синтетичких нација и манипулације националним идентитетима.
Ово дело окупља радове реномираних аутора и истраживача. Они анализирају начине на које су велики светски играчи конструисали синтетичке нације у различитим деловима света ради остварења својих геополитичких циљева. Једна од централних тема ове књиге је улога геополитике у конструисању националних идентитета. Аутори истичу како су велики геополитички играчи, од Беча до Вашингтона, користили синтетичке нације као инструменте за подривање или јачање својих позиција на глобалној сцени. Овај процес је посебно видљив на Балкану и у постсовјетском простору, где су нације и идентитети често били конструисани и деконструисани у складу са интересима спољних сила. Књига анализира идеолошке основе националног инжењеринга. Истражује како су теорије попут конструктивизма утицале на формирање и деконструкцију националних идентитета. Од Канта до савремених постмодернистичких теорија, ови концепти су имали велики утицај на начин на који се перципирају нација и држава.

Ненад Шапоња
СРЕЋНА ВОДА
Прометеј

Најновија књига из пера Ненада Шапоње, „прижељкивани продукт благотворне магије, који чува од поветарца и од туге, од смисла у којем се страда“, према речима Владиславе Гордић Петковић, представља синоним за извор мудрог и мирног изобиља који може да скрене путању облака меланхолије или да неутрализује шум универзума између душа и тела. Према речима Гордић Петковић, чаробна течност не може учинити да ваздух који песници дишу буде лакши – лакоћу ионако не желе. У епиграмским стиховима-питалицама, Ненад Шапоња се игра катехизисом који помало покушава и да прориче, и да предвиђа – ризике, сукобе и склад. Песников ум покушава да формулише најважније и најтраженије тајне које облик слова, размера фонта и распоред речи могу да наговесте. Опрезно и напето трагање за одговором смирености и задовољства подразумева и аскетизам и одрицање и благу скепсу и меланхолично разумевање за добро размрежене тачке недостајања. ,,Могу ли душе да бирају / у које ће превозно средство ући“, могу ли душе размењивати знакове „кроз тела и кроз дане“, могу ли бирати биће вечне љубави, пропадљиво тело? Репертоар питања која доводе у везу нагон и одлуку, љубав и енергијутела, менталне даљине са опасним разменама лепоте, прожима ову збирку рефлексивне фило-лирике чији су дубоко замишљени протагонисти ипак јасно распознатљиви љубавници, укорењени у радосну сумњу. Кроз стихове се води расправа о пореклу љубави, о корекцијама и колаборацијама два бића која не беже само једно другом, него и самима себи.

Селимир Радуловић
ПО ВОДИ КОЈА ЈЕ ПРАЛА НОГЕ, ИСУСОВЕ
Лагуна

Како у слову о најновијој песничкој збирци Селимира Радуловића истиче Иван Негришорац, „песнички неоконзервативизам Селимира Радуловића је природна, саморазумљива датост: његова песничка реч одјекује, данас, на почетку XXИ века, с истом мером смирености и усмерености ка перспективама вечности, као што је то био случај с архајским облицима певања и мишљења. Ако неко мисли да овакав песнички облик није усклађен с духом времена, онда морамо рећи: овом несрећном времену великог технолошког напретка и страсног усмерења ка апокалиптичким исходима овога света, преко су потребни управо песници који ће, на различите начине, певати из смирености ума, из вечности бивања и из архаичке надахнутости Светим Тројством. Сагласно томе, песнички неоконзервативизам је нужан, мелеман и благотворан као алтернатива лакомислености постмодернитета, преварности чулнога света, заводљивој игривости капиталистичке либералне економије, али и као обновљена потврда нужности сведочења о Живом Богу, у живим душама људи. У таквом поетичком ставу, у таквој аргументацији, у таквом песништву, које настаје опредељењем за архајску духовну, религијску стварност, која многима изгледа потпуно нестварна, у времену материјалистичког, тржишног, маркетиншког сјаја, у свему томе, препознајемо став да се песмом мора одлучно наступити против непесничке стварности, односно, против прозаичне и конзумеристичке свакодневице постмодерног доба. Ту негде налазим јаке разлоге због којих ми се мисија Селимира Радуловића чини важном и драгоценом у времену у којем живимо. Његово песништво је најизразитији пример пастирски чистог, хришћанског певања, заснованог на утврђивању појма светости у људском животу, на обнови, понављам, увек живе иконе Живога Бога у живој човековој души.“

Роберт Хјуз
О СВЕМУ КРИТИЧКИ
Службени гласник

„О свему критички – одабрани есеји о уметности и уметницима“ Роберта Хјуза представљају поучни и урнебесно забавни преглед класичне и савремене уметност. У есејима објављиваним од 1978. до 1989, већином у матичном часопису „Тајм“, аутор обухвата четири века западне уметности – од Каравађа до Пикаса и Шнабела – говорећи о историјским околностима и ликовним вредностима уметничких дела, али и о утицају који су кустоси, трговци и колекционари имали на пријем тих дела и тржиште уметнина. Већина есеја је у форми кратких приказа, а обиље историјских чињеница и анегдота чини их забавним за познаваоце и информативним за неупућене. Изузетни стилиста, Хјуз је истовремено и продорни критичар који говори не само о појединим уметницима већ и о друштвеном контексту у коме се уметност ствара и њоме тргује.

Борислав Михајловић Михиз
АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА
Контраст издаваштво

Према речима Владана Бајчете, својим истанчаним осећајем за детаљ истакао је бројне чињенице које су другима промакле и описао узроке и поводе свргавања династије Обреновића. из превасходно уметничких интенција и затварања у артистичку самодовољност, већ и онда када је стварана са скромном жељом да се остави писани траг о другима, себи и свом времену. Континуитет (ауто)биографске прозе постојано високог квалитета од средњовјековних житија (Доментијан, Теодосије), преко мемоарских дела епохе просвећености и романтизма (Симеон Пишчевић, Доситеј Обрадовић, Матеја Ненадовић, Нићифор Нинковић, Јаков Игњатовић), па све до сличних књига писаних у 20. веку (Бранислав Нушић, Меша Селимовић, Стеван Раичковић) говори о одређеним развојним потенцијалима српске књижевности. У том смислу, Аутобиографија – о другима сигуран је оријентир новим нараштајима читалаца и писаца: она баца снажно светло у прошлост, једнако као и у будућност, потврђујући познату мисао Милоша Црњанског да су мемоари „увек били најбољи део књижевности, особито када нису дословце верни“.