ИЗЛИВИ ЕГЗИБИЦИОНИЗМА У ОБЛИКУ КЊИГЕ

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 30. 1. 2015
џејмс Енсор слика The Intrigue (1890)

Савремени српски роман, пардон! роман написан на српском језику, све је мање уметнички, а све више идеолошки феномен. Проблем литерарне хиперпродукције, дакле, није у вишку него у мањку: пораст популарности романа праћен је опадањем његовог квалитета, али и културног нивоа читаве јавности. Коме такво стање иде наруку? Ко колапсом српске културе добија?

Фасцинација романом једно је од главних обележја наше епохе; чувена максима да ће поезију сви писати сада се, мирне душе, може применити и на њега: олако га се дохватају почетници, као да је у питању једини постојећи облик књижевног стваралаштва или, можда, пречица до славе и успеха, људи који сами не читају ни туђе, а изгледа ни своје књиге, па стил и језик држе за трице и кучине, а поетику највероватније за неки свемирски програм! Од безмало две стотине романа колико их је током прошле године објављено на српском језику, ни двадесет их се не може сматрати уметничким делима; све остало су бесрамни изливи егзибиционизма и кича који само узурпирају облик књиге.
Проблем литерарне хиперпродукције, дакле, није у вишку, него у мањку: пораст популарности романа праћен је опадањем његовог квалитета, али и културног нивоа читаве јавности.
Коме такво стање иде наруку? Ко колапсом српске културе добија?
Награђивање романа озбиљнији је посао него што би се на први поглед могло учинити: то је процес током којег се врше тематска, жанровска и поетичка разврставања годишње литерарне продукције, утврђују вредносне хијерархије и мејнстрим не само у књижевности него и у критици; то је, у ствари, почетна фаза обликовања књижевног канона и елементарни начин промовисања пожељног, односно прихватљивог културног модела; одлуке које се тако донесу касније се одражавају на образовне програме у школама и на универзитетима.
Медији су, међутим, роман узели под своје oкриље, а да „народу“ ствар не би била досадна, урадили су једино што знају – покушали да од свега направе спектакл што је, уз скандал, данас једини преостали облик постојања на културној сцени (и другде!) Повезали су, дакле, награђивање романа са спортским догађајем и једногласно га назвали – трком, и не досећајући се да на тај начин уметничка дела или њихове ауторе (не зна се тачно кога, границе идентитета су о, јада! непостојане и мутне!) посредно пореде са маратонцима, ако не са тркачким аутомобилима или – далеко било! – коњима; мање-више уредно, и без икаквог разумевања, они једни од других преписују спискове „такмичара“ који су, како време одмиче, све краћи, и подгревањем или изневеравањем очекивања (јер, срећа је лепа само док се чека!) настоје да заинтересују културе и информисаности гладне „масе“…
Ни књижевна чаршија не заостаје: лицитира се о фаворитима и аутсајдерима, о могућој авансној дисквалификацији кандидата (који је ономад „љубавно“ писмо главном судији равно у срце нацентрирао!) нештедимице испробавају сценарија корупционашких и допинг-афера (па се нагађа о земљачким, родбинским, пријатељским или „чисто пословним“ везама између „чела трке“ и чланова жирија и шире гласине да су поједина „тркачка грла“ једино за то надметање рођена, да другог разлога за живот уопште и немају!) а пророковани победник се унапред гадљиво омаловажава (иако му књигу још нико није ни видео, а камоли прочитао!)
Један од најозбиљнијих симптома нашег културног тренутка јесте да аутори у своје биографије горљиво бележе да су својевремено били на „челу трке“, иако то не значи ништа друго до да су је изгубили.

ДИДАКТИКА И ПРОПАГАНДА Али док нас то вашариште, може бити, и засмејава, нимало смешни догађаји из другог плана узимају маха: епохална промена укуса већ се догодила, идеали су се „прозаизовали“, осредњост је постала репер, а модел националне културе извитоперен је и здробљен, готово непрепознатљив.
Савремени српски роман, пардон! роман написан на српском језику, све је мање уметнички, а све више идеолошки феномен. Пулеова мудрост да је аутору роман потребан како би разумео самога себе и схватио шта је уопште хтео да каже, или Борхесова, да добар уметник истине несвесно открива, за нашег данашњег писца је passée: он тачно зна шта хоће да каже и на који би начин његове књиге требало да буду читане, покушавајући да до краја исконтролише значења свог текста и да, ако је могуће, укине неке од најбитнијих читалачких слобода, пре свега слободу мишљења и интерпретације; он пише с дидактичко-пропагандним амбицијама, да читаоцу „напуни главу“, а могући естетски квалитети су секундарни или случајни производи, понекад чак и „нужно зло“ читавог пројекта.
Намерава ли да буде „озбиљно схваћен“ или да бар аплицира за жижу јавности, све што би савремени српски романсијер требало да уради јесте да своје писање „посоли“ неком контроверзом која се тиче догађаја из, на пример, ближе или даље историјске прошлости, и да притом идеолошки интервенише немилице, преузимајући на себе улогу и одговорност професионалног историчара. Овај тренд који терорише српски роман (а и историју!) још од осамдесетих година прошлог века у међувремену нимало није ослабио, већ је само променио идеолошки правац – некада је вукао ка нетрпељивости према другим народима, а данас једино према српском: „Кућа сећања и заборава“ Ђорђа Давида утврђује српску командну одговорност за страдање Јевреја на Сајмишту, јунак Албахаријевог „Животињског царства“ је, још седамдесетих година, био шиканиран јер је латиницом попунио неки ћирилицом одштампан формулар, док је топла и потресна прича романа Ота Хорвата, „Сабо је стао“, употпуњена анегдотом о дечаку који се у препуном новосадском градском аутобусу стиди свог матерњег, мађарског језика, што је успут још одређено и као последица српског несвесног садизма.
За прозу која се, независно од тема којима се бави, обавезно поентира „одређеним“ политичким порукама, одомаћио се назив „стипендистичка књижевност“; као културна појава, сама по себи, она подсећа на облике духовне колонизованости која мори народе из бивших европских колонија у Азији и Африци: иако су се „господари“ званично повукли, њихов дух над њима и даље лебди, а привидно ослобођено робље ревносно му се додворава и клања, превазилазећи сва „владарска“ очекивања.

ТАЈ СЈАЈ ЈЕ – ИЛУЗИЈА  Ако се из такве перспективе размотри, онда и није неко чудо када Хорватов приповедач каже да „прави шетњу“ иако то, на српском језику, није могуће, док Албахаријев спомиње „једење јогурта“, мада би исти у Србији могао да буде само пијен.
Занимљиво је и да у досадашњим интерпретацијама „Куће сећања и заборава“ Филипа Давида није било ни покушаја да се стварна семантичка тежина мистичких учења која се у роману често спомињу озбиљније размотри: њихови називи функционишу као звучни елемент језика да задовоље пусто српско одушевљавање свиме што делује другачије, страно и егзотично.
Претварајући некада лепу реч, „острашћено“, у стални епитет „национализма“, романсијерска елита, из предострожности, мисли, ствара и пише без страсти, сем непрерађене фрустрације, других осећања као да се стиди или их, можда, и нема; уместо да буде израз људског уздизања над злом и пропашћу, српски роман је тако постао сведочанство посвемашње немоћи и протокол одумирања. Давид и Хорват ће, користећи нараторе, кривицу свалити на саме речи: речи су, кажу, недовољне, недостаје их за суочавање са смрћу. То је нонсенс, изговор, за који је велика књижевност, будући да постоји на некој сасвим другој фреквенцији, потпуно глува; немоћ није у речима: она може да буде једино у човеку који тим речима на прави начин не успева да се служи.
И зато док, може бити, уживамо у овом спектаклу, радујући му се или подсмевајући, свеједно, присетимо се мисли великог Р. Б. Марковића: сјај савременог романа само је илузија, светлост са звезде која се одавно угасила и у чијој орбити више нема живота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *