ИСКРЕНА РАДОСТ, ПОУЗДАНИ ПРИЈАТЕЉИ И ИСТОРИЈСКА КОНСТАНТА

ПОСЕТА ЕМАНУЕЛА МАКРОНА СРБИЈИ

Да ли је посета Емануела Макрона добра или лоша ствар за Србију? Да ли је она пут ка губитку или очувању Косова, питање очувања добрих односа с Русијом или уласка у антируску коалицију, или пак отварање врата за „уништавање Србије“ рударењем литијума? Зашто није ни једно, ни друго, ни треће

У сваком злу има нечег доброг – каже наш народ. Иако ова изрека прва пада на памет када се помисли на минулу посету председника Француске Емануела Макрона Србији, она није потпуно тачна, јер нити ту има ичега истински злог, нити би се за било шта могло рећи да је стварно добро. Али је очигледно да она има две природе и стога би се, условно речено, могла поредити са иконама Исуса Христа којем се лице увек слика асиметрично да би се симболички приказале обе његове природе – људска и божанска. Штавише, и сам Макрон је уочи доласка показао да ову посету види „бифокално“. Наиме, обичај је да када највиши страни државни званичници иду у посету једној земљи унапред шаље својеврсно „писмо о намерама“, односно ауторски текст у којем се указује на оно што се сматра најзначајнијим аспектима доласка. Примера ради, председник Кине Си Ђинпинг је пре посете Београду почетком маја ове године упутио текст најстаријем листу на Балкану, београдској „Политици“. Макрон је, међутим, осетио потребу да се истим писанијем огласи у два медија – „стандардној“ „Политици“ и „нестандардном“ изразито опозиционом дневном листу „Данас“. Као да је хтео да потцрта идеју о „подељености“ српског друштва која иде дотле да исти људи никада неће прочитати и један, и други дневник, а он, ето, жели да свако чује шта он то има да поручи.
Искрености ради, морам да наведем да волим францускога председника онолико (чак и мало мање) колико га воле и сами Французи (да парафразирам ону чувену реченицу са споменика на Калемегдану) који су на парламентарним изборима своје емоције показали гласајући углавном за странке које се сада спремају да покрену процедуру за опозив председника који, како наводе, „одбија да се повинује народној вољи“ и мандат за састав нове владе да Луси Кастес, представници левичарске коалиције која је тријумфовала. Мора се, ипак, признати да Французи више воле свог председника него што Немци воле свог канцелара, што показују резултати избора у две покрајине, о чему опширније пише колега Мирослав Стојановић.

ЛЕПО МАКРОНОВО ЛИЦЕ Прво наведимо оно о чему се уопште не може расправљати, а многи би овде и о томе да дискутују и да то доводе у сумњу, односно деградирају. Аксиом је, дакле, да је посета једног страног државника вашој земљи, посебно лидера једне од водећих земаља не само на континенту на којем се налазите него глобално, веома значајна ствар. Без обзира какав тај председник био и која то држава била. То је неспоран доказ уважавања и поштовања иако главни мотиви, можда, нису баш најчаснији. Притисак да се одустане од борбе за Косово и Метохију, на пример, не би могао да се оствари без доласка француског председника у Београд? Тај притисак се врши и без тога, а ово путовање тешко да ће баш нешто допринети борби за „независно Косово“. Да ли ће се копати литијум, или неће, зависи од тога да ли је Макрон крочио на српско тле? Тешко и то. Србија ће сад увести санкције Русији јер је Макрон био у Палати Србија? Напротив, председник Александар Вучић је разговоре с Макроном искористио да још једном подвуче не да о томе нема говора него да је поносан на своју одлуку да Србија тако нешто не учини и тиме практично себи сам ставио наногицу. Подсетио бих вас да је у претходном периоду, до пре неколико месеци, када су се помињале санкције, терминологија била много магловитија, неодређенија и несигурнија из жанра „издржаћемо докле можемо“.
Да је смисао целе ове посете био само тај да председник јасно и гласно пред високим страним званичником изнесе овакав чврст став, било би довољно. Важно је и што је током Макронове посете потписан читав низ међудржавних споразума, укључујући и онај важан о сарадњи у развоју цивилног нуклеарног програма, али и онај везан за у јавности неомиљену тему експлоатације „критичних“, како је сад модерно рећи, и стратешких минералних сировина. Потписани су и потенцијално корисни о пречишћавању отпадних вода, сарадњи у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, лечењу и борби против канцера итд. А ту је, наравно, и онај о куповини фамозних „рафала“, за који је, колико год га власт на сва уста хвалила, јасно да је више нека врста „подмићивања“ него што је заиста најбољи избор за нашу државу и војску. Да су „рафали“ несавршен избор из нужде кажу многи домаћи стручњаци, који указују да се ради о веома скупој и компликованој играчки која неће моћи баш да се користи у ратовању, него готово искључиво за патролирање небом. Када кажемо скупа, мислимо на то што би се за цену ових 12 авиона могле купити две ескадриле руских СУ-35, али њих, реално, не бисмо могли да добијемо. Када кажемо компликована, мислимо на комплексност преласка с једног (руског) на други (НАТО) систем ваздухопловства који подразумева све од инфраструктуре до обуке пилота и техничара. Плус знатно више трошкове одржавања и употребе.

ШТА НАМ МАКРОН ЖЕЛИ? Мрачна страна Макроновог доласка јасно је оцртана у горепоменутом ауторском тексту објављеном у два медија и суштински поновљена на заједничкој конференцији за новинаре двојице председника. Макрон нас уверава да Србија не треба да се плаши за свој идентитет и суверенитет уласком у ЕУ и да само европски блок може да јој пружи независност и суверенитет каквима тежи. Прво, погледајмо како је сама Француска очувала свој „идентитет“. Је л’ њен идентитет сада оно што нам је помпезно приказано на ноторном отварању Олимпијских игара? Они то тако представљају. Да ли је то идентитет достојан Карла Мартела, Луја XIV, Наполеона, ратника из Вердена, или Де Голових партизана? Много интересантније од тога је, међутим, лажно обећање о очувању независности и суверенитета – управо су то две ствари које прве нестају уласком било које земље у ЕУ, а посебно би то био случај са Србијом, јер и сам Макрон, док нас охрабрује у вези са нашим суверенитетом, истиче да ће спровести „споразум“, онај француско-немачки план који озваничава да је део територије Србије, Косово и Метохија, независна држава. Де Гол, човек који је Француску у име самосталности извукао из заједничке команде НАТО-а у коју ју је вратио његов „наследник“ Никола Саркози, због данашњег француског поимања сопственог суверенитета сигурно се преврће у гробу, а тек је Макроново виђење српског суверенитета заправо прави „антисуверенитет“. Идеја помињања „стратешке аутономије“ Европске уније је тек смехотресна сама по себи. Прво, права Европа би требало да је „стратешки независна“, а не „аутономна“, а друго колика је та аутономија одлично смо видели од почетка руске операције у Украјини откада Европа редовно пуца себи у колена сваки пут када се у Вашингтону пуцне прстима.
Поред гарантовања овог крњег суверенитета, Макрон нам нуди да „осигурамо своју безбедност и јачајући сарадњу у одбрани“ тако што ћемо „одржавати уједињени фронт против Русије“. Одавно верујем да Макрон озбиљно пати од Наполеоновог комплекса, али ово је већ превише. Да стајемо у „уједињени фронт против Русије“ последњи нас је позивао Хитлер и за то није могао да нађе ни тројицу заинтересованих Срба, али је зато било прегршт вољних Француза. А и тај уједињени фронт је прошао тако да су, поновимо то још једном, баш Французи из СС дивизије Карло Велики међу последњима бранили Хитлеров бункер. После тога, и после Наполеоновог дебакла, Макрон покреће иницијативу за отворено слање француских и других НАТО војника у Украјину да се боре против Руса. То је стварно план који не може да пропадне. Дакле, према Макрону, нама је потребна „неопходна храброст да би се дошло до компромиса“ око независности Косова и Метохије, али и да будемо још храбрији ратујући против Русије. Али ту му компромис не пада на памет, с Русима компромиса нема.
И ту долазимо до заиста срцепарајућег момента. Дирљиве Макронове поруке на Иксу после сусрета с Вучићем: „У свету где је све нестабилно, лепо је имати поуздане пријатеље и историјске константе. Делимо их. Искрена радост је вратити се“ у Србију. Искрени пријатељи? Кренимо од тога како је Прва велика сеоба Срба директан плод деловања горепоменутог Луја XIV, који је напао Аустрију у тренутку док је њена војска уз помоћ српских устаника ратовала с Турцима ослобађајући Србију све до Скопља, а онда се повукла да би бранила „западни фронт“ и оставила Србе на милост и немилост Османлија? О Наполеоновим артиљерцима који су с Турцима сламали Први српски устанак? Или онај мит о Првом светском рату? Можемо бити пријатељи, али ни о каквој се поузданости не може говорити, а историјска константа од 1689. до 1999. испада баш супротно ономе што би Макрон желео да верујемо. Опет, искрености ради, волим Француску и Французе, то је ипак земља моје младости, али чињенице су чињенице. А историјска константа би могла да се промени ако би на власт у тој земљи дошли истински суверенисти и следбеници Де Голове визије која није била формирање уједињеног фронта против Русије него с Русијом – Европе од Лисабона до Владивостока.