ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Народ би требало послушати

Сад се Београду пред носом ствара „Велика Албанија“. И наши „европски путници“ учествују. Не брине их што Албанци ни у Тетову, ни у Приштини, ни у Тирани не прикривају ту накану. А ни то што никад ништа против тога нису рекли ни они из „међународне заједнице“, тј. из Квинте

Нужно је (да узмемо најблажи опис трагедије) да се председник Србије сети бацајући план у пет тачака да је и даље „Косово најскупља реч за сваког Србина“, а онда – као да се ради о стилској фигури из 19. века дода: „Њена употреба и злоупотреба су нас доводиле до бесмисла. Какве год бих мере предложио и што год урадили, никад нико неће бити задовољан.“
Иза говорничких досетки, ипак, постоји реалност. Резултат мера. Све што је било српско на Косову – Бриселски споразум је претворио у албанско. (Није дозвољена ни ништавност названа Заједница српских општина.) Али тиме никад нико не може бити задовољан.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ И ЗОРАН МИЛАНОВИЋ И наш председник је у неким тренуцима говорио да Срби без Косова не би били исти народ, али патријарх Павле је конкретнији: „Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“
Не верујем да се ико из Вучићеве владе ту препознаје. Они се баве Аљбином Куртијем. Иако је то непримерено/не одговорно. Нико (био он политичар или новинар) никад од Куртија није очекивао ништа друго и нико не може да буде изненађен што он то ради.
А тужније од тужног је што су речи хрватског председника неупоредиво инструктивнија „слика“ Косова од мера у пет тачака председника Србије. Јер оне се тичу суштине, а мере служе само да сакрију једину реалност. А реалност је наша шанса.
Погледајте тик-ток слалом Зорана Милановића.
– Ево, Руси ће се, јер су циници, позвати на анексију „Косова“. Коју подржавам.
– Тко је анектирао „Косово?“ – пита новинар.
– Па, међународна зајдница и ми. Оно је отето од Србије… Косово је изузето из Србије. Је л’ тако? Јесмо ли признали „Косово“? Јесмо. Је л’ стојим иза „Косова“? Стојим. Ал’ кад је то једном направљено, дакле без воље државе којој Косово припада, а то је била Србија, односно Југославија… Која нам није пријатељска, искрено, баш нас је бригало за њих. Било је само питање кад ће Руси или нетко трећи направити исто. И сад се то догађа. Није анексија, то је отимање… Как’ се то зове? Екстракција. Није шија него врат… Дакле, ово није довођење у питање „Косова“. Ово је довођење у питање цијелог концепта у којем нетко мисли да има право на све кад му то одговора, а кад то онај други ради, то је криминал. По мени, то је питање зрелости, дакле треба бити више одраслих људи у соби…
Милановић је у ЕУ, па ваљда „више види но онај под брдом“ који је спавао на поду оне мрачне бриселске ноћи.

ХАБЕРМАСОВО КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ Да, наши ратници Бриселског споразума су одбијали да виде да Косово није Србији „камен око врата“ већ – Европи. И Резолуцију 1244 су склонили, одбијајући да се суочавају с чињеницом да случај Косово није питање „има ли будућности на Балкану?“ већ „има ли будућности Европе?“ Те су разуларени Американци од Балкана направили минско поље за Европу.
Оне 1999. окончавала се НАТО агресија кад је магазин „Цајт“ објавио опширан прилог првака неолибералног интелектуализма Јиргена Хабермаса. Он је стао у хор јавног мњења руље, али му се отела реченица (само једна!) и то она на крају вреће измета: „Али шта ћемо рећи ако једног дана војни савез у неком другом региону, на пример у Азији, реши да оружаним путем спроводи политику људских права која би почивала на неком сасвим другачијем, наиме његовом, тумачењу међународног права или Повеље УН?“ Наши преговарачи упорно нису хтели да виде да се то догађа.
Често се сетим Горана Милића после интервјуа с премијером Вучићем (2014) кад се прича оно што није за јавност. „Не бих му био у кожи“, говорио је човек који јесте Хрват, али је у Београду постао Горан Милић, међу овим народом. Зна шта је Косово.

ПРОДАЈА СРПСКОГ ИНТЕРЕСА Кад се погледа даље уназад, онда искрсавају неке историјске паралеле. Важне, рекао бих. Ово што чини Александар Вучић упоредиво је с два велика урадка краљевског намесника Павла Карађорђевића, који се после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. нашао на челу државе.
Кнез Павле није узимао у обзир расположења српског народа. Скоро ни о чему. Чинило му се да је све у политичким подметањима. (Консултовах ових дана мемоаре Милана Стојадиновића и патријарха Гаврила Дожића.) Кад се као намесник бацио на решавање „хрватског питања“, изгурао је Споразум Цветковић–Мачек. Међу бановинама које су се именовале по рекама појавила се Хрватска бановина – Савска плус Приморска бановина, плус Дубровник, добар део БиХ, Шид, Илок… „Сломљена је држава на два дијела“, рекао је задовољни Мачек. Кнез се Мачеку жалио „да га Срби не воле“.
Павле Карађорђевић је тако направио „Велику Хрватску“, која је увелико надмашивала све дотад (и досад) виђене. Оставила је у сенци и повијесну Независну Државу Хрватску.
Пошто власт која је дошла после рата није била заинтересована за исправљање Павлових граница, никад нисмо сазнали колико су Срби платили политички танго карађорђевићевског намесника, али је јасно да је то – до сад, кад предајемо Косово! – био најтежи ударац на вековно настојање Срба да одржавају своје територије и настоје да живе на окупу. Претекли су радове и Аустроугарске и Отоманске империје, и Ватикана и изравнавање рачуна великих сила, али кад је то урађено из Београда, ожиљак је дубок и трајан.
Српски народ је био листом против Споразума Цветковић–Мачек, али ко га је питао.
Као и данас, кад наш председник хвали Бриселски споразум, онда за то има подршку тек партијско-кумовских оклопника. Нема истраживања које није показало да Срби не желе ЕУ ако је услов Косово.

ЗА „ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ“ А сад се Београду пред носом ствара „Велика Албанија“. И наши „европски путници“ учествују. Не брине их што Албанци ни у Тетову, ни у Приштини, ни у Тирани не прикривају ту накану. А ни то што никад ништа против тога нису рекли ни они из „међународне заједнице“, тј. из Квинте.
Наш председник без јасних српских интереса промовише – Отворени Балкан. Који је засад отворен само за ове албанске послове. У неком тренутку ће се протестовати из Београда. Наравно, кад буде касно.
Друга ствар, коју је кнез Павле извео, а против воље свог народа, било је – приступање Тројном пакту марта 1941. Опет неизбежни Цветковић (нешто као мушка-мушка Ана Брнабић) – и Срби који су борбом створили Југославију бацају се у исту колону с онима који су их поробљавали, стрељали по Поцерину, протеривали преко Албаније, а кад је краљ победник почео суверено да води ту државу, убијен је у Марсељу, – Италија и Мађарска су били директни подржаваоци атентата.
Ево нас у данашњој Србији, чији председник јавно бежи од пријатеља (није се две године чуо с Путином, има важнија посла него да оде на самит БРИКС-а, најважније и најдинамичније групације у овом свету), а успоставља жарка и безусловна пријатељствима и савезе с онима који су нам разарали државу, гурали нас у грађански рат а онда ратовали с нашим непријатељима, бомбардовали, прогонили српски народ – од Љубљане до Призрена, и даље прогоне…
Не постоји такав прогон неког народа у Европи, а који наш председник стоички подноси, као што је садашњи терор на северу Косова! Енглези и Немци далеко више држе до права имиграната одакле год су, него до права Срба на миран сан у њиховој вековној кући! А ми ћемо отворити писарнице у Рудници и Рибарићу, и шта још.
Ово, истини за вољу, увелико превазилази и самопоништавања кнеза Павла. Хитлер је њега примио уз велике почасти, а Макрон је нашег председника на стогодишњицу победе у Првом светском рату ставио на крај астала, а радника на „Великој Албанији“, криминалца Тачија, себи уз скуте. То је ваљда била порука. Претпостављам да је Ивица Дачић то објаснио Вучићу. И онда су је као такву и прихватили.
Све што гледамо на Косову се одиграва по немачко-француском плану, је л’ тако? И шта? Ми купујемо „рафале“ од Макрона, а Шолц нам сређује да копамо литијум у матичној земљи? Лудница? Шта је ово?
Председникови пријатељи су нам средили и резолуцију у УН да смо геноцидни. А најгеноциднији је, ваљда по новој логици коју лепо описује Милановић, наш поглавица. И може рачунати, кад преда што се још предати може, да ће му се наћи нека ћелијица поред преговарачког пријатеља Хашима Тачија. Не, њему ће као кооперативном, признати право пресумпцију невиности – ево, они верују да он није геноцидис’о, само нека докаже. Можда му замрзну имовину…
Намесник Павле је окончао свој поход кад је његов народ, 27. марта 1941, јавио Хитлеру да има потпис, а нема оданост народа. Што је показало да се луди народ, ипак, мора слушати.

НАТО, НАТО Не знам шта очекује председник Вучић док нас, очигледно, гура у НАТО (то нам је потврдио и његов супервизор Хил), иако нема истраживања које није показало да је НАТО најомрзнутија организација међу Србима.
А и Домановићевом слепцу је јасно да долази време кад ЕУ више неће бити ни као шарене лаже, већ постаје оно што одувек и јесте – савез западне силе, назван НАТО.
Фронт Запада против Истока. Некад Совјетске Русије, сад Путинове Русије. Њима – Стаљин или Путин, свеједно. Сад су то схватили и Руси. И многи широм ове кугле земаљске. И Срби, одавно. Али српске власти – не верују.
Кад нека ракета дугог домета, коју ће Немци даровати Зеленском и Украјини, долети до неког московског предграђа, не мислите ваљда да ће људи у берлинским предграђима бити безбедни? И шта је ту ЕУ? Ма, не будите смешни. ЕУ никад и није била ништа, а сад је – борбена постава. Пропада аутомобилска индустрија, али најављују да ће расти производња тенкова и летелица.
А ми као изгладнеле овце идемо за звоном. Кад наш председник панично одбија позив да, као партнер, пође у Казањ на БРИКС, како читате ту поруку? Неутрална земља? Не, нико то више неће рећи. Ни на Истоку ни на Западу.
А није ваљда да сте већ заборавили искреног Милановића: „Баш нас је бригало за њих!“ А сад? Да л’ их се сад брига за нас? Зашто наше елите (председник с Брнабићком, Марком Ђурићем, Томом Моном итд.) мисле да могу да се играју са судбином народа? И да ли уопште мисле?
Не знам да ли председнику његова супруга, а специјални опуномоћеник за везе с породицом Зеленски, може да јави да Америка – тај „нетко“ што „мисли да има право да ради све“ – може зачас да од земље којом он управља, а не слушајући глас народа, направи нову Украјину. Украјинцу. Извозимо оружје, а што не бисмо могли и – инструкторе. Тако се обично зову они који иду на фронт против Руса а њихова држава као не учествује у том рату.
Па Војска Србије толико вежба с НАТО-ом да тим обученим професионалцима (посебно после оних палачинки у војсци која наводно баштини мајора Гавриловића) не био проблем да професионално растерују и хапсе Србе на Косову, а камоли да мало припуцају по Курској области.
Кнез Павле је довео Србе и Србију до распадног стања, а – онда је дошао окупациони премијер генерал Недић, српски војник, кога се ипак није могло натерати да пошаље трупе против бољшевика. Јер је знао да су, за Србе, они – Руси! Геринг је био силник, али чини се увиђавнији од лидера Четвртог рајха. Не изгледа да ће Блинкен или Остин бити толико толерантни кад дође тај час.
Али ми се надамо! Доведени до ивице одакле свака нормалност лети у амбис… И пре непун век српски народ се надао да ће кнез Павле у неком трену одустати.

P.S.

Ево две нотице о чарима „европског пута“ као „НАТО-пута“:
1. „Према подацима ЦИА, Украјина је на првом месту у свету по морталитету. Стопа морталитета је 18,6 на 1.000. Истовремено је забележен и најнижи наталитет на планети.“
2. Наслов у немачком листу „Велт“: „У борделима око 50 одсто су Украјинке. Свe говоре да им је ово привремен посао и да ће ускоро кренути у своју земљу.“