ИДЕ ЛИ СРБИЈА НА (У) БРИКС?

САВ НОРМАЛАН СВЕТ

Шта за Србију значи позив председника Русије Владимира Путина свом српском колеги Александру Вучићу да дође на самит БРИКС-а и може ли он да почисти гужву у српском шеснаестерцу? Не само оном о којем је Вучић говорио реагујући на позив

Поздравите председника Вучића. Очекујемо председника Вучића на догађајима БРИКС-а у Казању у проширеном формату. Позив смо упутили, и надам се да ће га прихватити – рекао је председник Русије Владимир Путин током састанка са потпредседником Владе Србије Александром Вулином 4. септембра у Владивостоку. Паралелно с тим, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров упутио је позив и председнику Народне скупштине Ани Брнабић, и шефу српске дипломатије Марку Ђурићу. Вучић је на позив, односно поруку одговорио уздржаније него што би се на први мах очекивало, али, с обзиром на ситуацију у којој се земља налази, сасвим рационално истакавши да ће тај период за Србију дипломатски бити врло интензиван. „Видећемо“, рекао је Вучић истичући да, супротно од онога како је у јавности протумачено његово помало незграпно помињање „гужве у шеснаестерцу“, он позив из Москве није ни прихватио, нити одбио. Вучић је нагласио да ће одлука о томе хоће ли он лично представљати Србију на самиту у Казању бити донета до средине октобра.
Сам Вулин, којем је током састанка Путин поновио позив за долазак председника Србије у Казањ, рекао је да би он „јако волео“ да Вучић присуствује самиту у Казању, али да ће одлука коју председник донесе „бити у најбољем интересу Србије и свих Срба“. Каква би одлука могла бити, можда, наговештава чињеница да је Вулин по повратку из Владивостока практично одмах поново отпутовао у Русију, овај пут у Санкт Петербург како би учествовао на веома важном састанку високих безбедносних званичника држава у формату БРИКС+ који је одржан од 10. до 12. октобра.

ЗАШТО БИ ВУЧИЋ БИО УЗДРЖАН? У нормалним околностима (а околности у међународним односима на глобалном нивоу одавно то нису) ништа не би било нормалније од тога да председник једне државе прихвати позив председника друге државе, утолико пре ако се ради о лидеру једне светске силе, да учествује на самиту којем присуствују и лидери неколико других светских сила (у Казању ће бити прва, трећа и четврта економија света). Око тога не би требало да буде никаквог спора. Проблем је, међутим, у томе што ситуација одавно није нормална, што постаје све ненормалнија и што се чак оно што је нормално сада представља као ненормално. У свој тој ненормалности, портпарол Европске комисије Петер Стано је Србији поручио да њени односи са Русијом „не могу да буду нормални“. Из Немачке нам је стигла порука да не смемо да другујемо са „ратним злочинцима“ и ту се није мислило на долазак унука човека за којег „не постоје докази да је био СС официр“, немачког канцелара Олафа Шолца, у Београд, него на Вулинов одлазак у Владивосток.
Слична порука, мало увијенија, стигла нам је преко званичног канала америчког Конгреса, пропагандног сервиса „Глас Америке“, чији нам уважени саговорници поручују да зарад своје штете не смемо никако да градимо боље односе с Русијом и Кином (остале чланице БРИКС-а се подразумевају). Њима није сметао само Вулинов сусрет с Путином него и одлазак министра полиције Ивице Дачића на безбедносни форум у Лианјунгангу. Како преноси овај медиј, „експерткиња америчког Центра за стратешке и међународне студије Донатијен Руи“ контакте високих српских званичника са својим руским и кинеским колегама оцењује као „поступак земље која као мерило за партнерства са другим државама сматра продуктивност односа међу њима“. Не треба тражити сарадњу са онима који је нуде на равноправној основи, него са онима који сарадњу условљавају неприхватљивим захтевима као што је онај за одрицањем од Косова и Метохије. Значи, мерило партнерства није продуктивност односа, него, ваљда, повиновање притисцима. А тих притисака је очигледно и превише за једну државу попут Србије у проблемима попут српских. Због тога је Вучићев одговор на Путинов позив био онакав какав је био, а не јер се Вучићу никако не иде на „самит нормалног света“. Упркос томе, остаје нада да је Вулин био у праву када је рекао да очекује одлуку која ће бити у складу са српским интересима и која ће доказати да смо и даље, упркос муци, суверена и слободна земља.

ПРОДУКТИВНИ ОДНОСИ Антипод овим западњачким притисцима јесу, како је то лепо рекла „експерткиња“ Руи из независног центра који финансира сам крем америчког војноиндустријског комплекса у виду „Локид Мартина“, „Рејтеона“ и „Нортроп Грумана“, продуктивни односи које Србија има са чланицама БРИКС-а, земљама које желе да приступе овој организацији и онима чији ће највиши представници бити на самиту упркос томе што су чланице НАТО-а попут председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, чија је земља, успут, и званично затражила да постане део БРИКС-а.
Пре свега, пре економије и трговине (с Косовом и Метохијом се не може трговати), продуктивни односи са овим геополитичким полом се огледају у томе што већина чланица БРИКС-а и овој организацији блиских држава није признала сецесију „Косова“ и не притискају нас да то учинимо, за разлику од Колективног запада. Ниједна од пет изворних чланица БРИКС-а – Русија, Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка – није признала једнострано проглашену независност Косова, а од пет држава које су се овом блоку придружиле од прошлогодишњег самита у Јужној Африци, две нису признале сецесију (Иран и Етиопија), две су признале (Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија), док је пета, Египат, негде између пошто је влада Мухамеда Морсија, која је дошла на крилима „Арапског пролећа“ сецесију признала, а она која ју је наследила под вођством Фатаха ел Сисија то признање „замрзла“ и понаша се као да је Косово и Метохија неприкосновени део Србије. Сличан је однос и међу државама које су аплицирале за чланство, или су за чланство заинтересоване. Сецесију јужне српске покрајине не признају Ангола, Алжир, Азербејџан, Белорусија, Боливија, Венецуела, Вијетнам, Ирак, Казахстан, ДР Конго, Куба, Лаос, Мјанмар, Нигерија, Никарагва и Сирија, док су признање потписали Бангладеш, Колумбија, Малдиви, Малезија, Перу, Пакистан, Тајланд и Турска.
За разлику од менталитета притиска и уцене који је доминантан на Западу чак и у односу према државама које су већ део „породице“ (погледајте малтретирање Мађарске), БРИКС се заснива на сарадњи, разумевању, уважавању различитих интереса, апсолутном поштовању суверенитета и немешању у унутрашње односе других држава. Ово је јасно препознато и у српској јавности. Према истраживању које је у октобру прошле године објавио РТ Балкан, 71,4 одсто грађана, односно три четвртине испитаника, изричито или начелно подржава сарадњу са БРИКС-ом. С друге стране, према истраживању Ипсоса из априла ове године, подршка чланству у ЕУ је пала на 35 одсто и то без оног питања везаног за условљавање признавања независности Косова и Метохије.
Али у свему овоме има још једна важна ствар коју треба, на крају, приметити, а то је да је „углед“, односно значај Србије на међународној политичкој сцени последњих година много другачији од оног како нам га представљају прозападни медији, аналитичари и политичари. Не ради се о „изолованој“ земљи коју „нико не поштује“ и која „безуспешно покушава да седи на две столице“, него о држави за чију се наклоност, могло би се отворено рећи, боре два доминантна светска блока. И овај резултат је, исто се тако отворено може рећи, постигнут вођењем избалансиране спољне политике која се оличава и у неувођењу санкција Русији, и у куповини „рафала“, па чак и у изјави о „гужви у шеснаестерцу“. А кад дође време да се мора направити избор, треба имати у виду речи Александра Вулина: „БРИКС не захтева ништа од Србије, али може да понуди више него што Србија тражи, док ЕУ тражи све од нас, али више нисам сигуран шта нам нуди.“ Турска је, са својим богатим, вишедеценијским искуством са учлањивањем у Европску унију то схватила и кренула пут „нормалног света“.