ДРСКОСТ БЕЗ ПРЕСЕДАНА

Шпијунирање Србије

Без обзира на међународне законе и конвенције, шпијунажа према Србији је дозвољена и пожељна, а актуелне информације су најпотребније онда када се праве конкретни планови будућих операција агресије према Србији

Крајем прошле године пала је хрватска шпијунска мрежа у Србији коју је оформио и контролисао професионални обавештајац хрватске Сигурносно-обавештајне агенције (СОА) Хрвоје Шнајдер, први секретар хрватске амбасаде у Београду. Била је то својеврсна компромитација хрватске државе где је доказано да се њихово дипломатско особље бави активностима које спадају у најтежа кривична дела у свакој држави. Пошто га је од хапшења и процесуирања штитио дипломатски имунитет, Шнајдер је само проглашен за персону нон грата и протеран из Србије.
Очекивало се да ће након овог обавештајно-дипломатског скандала високог међународног нивоа хрватска влада „повући ручну“ и ограничити дрске наступе СОА према српским грађанима, али то се није догодило. Пре неколико дана поново је ухапшен хрватски шпијун у вези са чим детаљи још нису саопштени.
Значи, велики је међудржавни проблем што се дрскост у шпијунирању Србије наставља као да се ништа није догодило, а ако се зна да су балканске обавештајно-безбедносне службе из нашег окружења само експозитуре великих и моћних западних служби (америчких ЦИА и ДИА, британске МИ6 и немачке БНД), онда је проблем за Србију још далеко већи. Јер озбиљно питање је зашто су информације о Србији толико хитне и важне да је у циљу њиховог прикупљања све дозвољено, па и оно што је међународним законима строго забрањено.
Актуелне информације су најпотребније онда када се праве конкретни и детаљни планови будућих операција неке врсте агресије према Србији, конвенционалне, хибридне или прокси, с тим да такве операције могу бити са ограниченим или радикалним циљем. Ограниченог, ако је у питању само подривање и слабљење Србије, или радикалног типа ако је у питању планирање преврата или класичне а можда и прокси агресије на Србију. Ништа друго не би изискивало тај ниво хитности и дрскости.
Незаситу жеђ за информацијама подстиче чињеница које су потпуно свесни западни (НАТО) стратези, да прошла агресија НАТО на Србију (1999) није успела управо зато што је Алијанса изгубила обавештајни рат против Србије и њене мале војно-обавештајне службе која се дочепала планова агресије и тако омогућила Војсци Србије спасоносну стратегију дисперзије. Сада све чине да им се код планирања неке нове врсте агресије не догоди нешто слично. Зато игноришу последице компромитације шпијунским аферама јер су оне занемариве у односу на последице које би изазвао нови обавештајни промашај.

ЗАТАШКАВАЊЕ И МАСКИРАЊЕ Важност обавештајних информација било да су у питању потенцијална борбена дејства, било подривачка са неким превратничким амбицијама није тешко разумети. Код конвенционалног имате гранату, ракету или дрон – са квалитетним обавештајним подацима то је прецизан погодак и успех, а без тога је промашај, удар у празно, и штета уместо користи. Код прокси сукоба какве у задње време воле велике западне силе ствар је иста, скупе ракете и дронове дају онима који уместо њих воде рат, који ће без обавештајних података бити упропашћени.
Код подривачких планова у питању је рентабилно улагање новца који се пласира преко невладиних организација и којекаквих удружења и политичко-тајкунских партија или група. Ако имате квалитетне обавештајне информације, и мањи новац нанеће већу штету нападнутој држави (сада конкретно Србији), јер ако их немате, и много већи новац биће утрошен без већих подривачких ефеката. Зато су шпијунске активности обавештајних служби сателитских држава НАТО-а на Балкану дрскост без преседана.
Те мале балканске службе (агенције) оне моћне западне гурају у рискантне шпијунске акције, али их исто тако тајно штите и подржавају када буду раскринкани и откривени у незаконитом раду и својски се труде да заташкају новонастале дипломатско-шпијунске афере. Тако уместо афера, за којима редовно у свету влада медијска еуфорија, настаје ћутање или се лансирају друге афере које одвлаче пажњу јавности на другу страну, попут пограничног „случаја“ с хрватском певачицом Северином.
Саставни део тог прећуткивања и заташкавања криминалних напада на српски одбрамбени и државни систем шпијунажом јесте и минимизирање и потцењивање успеха наших обавештајно безбедносних служби. Наступа њихова пропагандна машинерија која тврди да то и нису неки шпијуни, и да Србија измишља и подмеће афере. Ради лажне уверљивости тврде да је Србија под стриктним патронатом Русије па тако и њене обавештајно-безбедносне службе. Такве подвале пласирају преко својих медија, и оних који су давно плански уграђени у Србију као подривачке фабрике лажи. И како то редовно бива, на те лажи наседа део српских аутошовиниста и други који активно учествују у планирању преврата у Србији.
Међутим, тешко је умањити а камоли порећи успехе које наше службе постижу. У Србији падају страни шпијуни „као крушке“, а шпијунске мреже „као куле од карата“. Пали су и шпијуни и мреже, хрватске, албанске, приштинске и бугарске обавештајне службе, где су у те прљаве послове биле укључене и дипломате. У глобалним размерама хапшење једног шпијуна уз релевантне доказе на суду третира се као велики догађај и успех, али та мерила очито за Србију и српске службе не важе. Шпијунирање Србије није афера.

ПРЕСУЂУЈУ ЗНАЊЕ И ИСКУСТВО У Србији није проблем доћи до сумње да је неко шпијун јер неоснованих сумњи и сумњичења има на претек. Тешко је доћи до основане сумње за коју се могу добити одобрења надлежног суда о примени тајних метода рада контраобавештајаца, као убојитог оружја. Прави шпијуни који су у редовном контакту са страним обавештајцима мање или више пролазе неку врсту обуке како би знали да се штите да не буду откривени. Зато долази до изражаја знање, искуство, и креативност наших оперативаца и њихових шефова који усмеравају конкретне активности и организују тимски рад на појединим случајевима.
Резултати показују да су наши оперативци редовно победници у том стручном и интелектуалном сучељавању са другим обавештајним и контраобавештајним школама а за то постоје конкретни разлози. Прво, због обима и дрскости обавештајних и шпијунских напада, они су свакодневно у обавештајном рату, „у ватри“, и свакодневно су укључени у веће или мање оперативне акције. Тако се стиче искуство, и добро и лоше, које се одмах користи у следећим акцијама.
Вероватно нико у Европи нема тако прекаљене и искусне кадрове, и они су драгоцени за безбедност Србије. Друго, док друге обавештајне и контраобавештајне школе које су под утицајем Запада инсистирају на клишеима и јединственим правим одлукама и решењима, наше школе су одувек инсистирале на креативности и маштовитости, да нема ни јединственог ни најбољег решења, него га својом креативношћу за сваки појединачни случај ствара оперативац или стручни тим током разјашњавања и раскринкавања шпијунаже.
Зато је невероватна глупост задатак који су имали неки откривени шпијуни – да прате и изучавају тако искусне припаднике БИА, ВБА или ВОА. Жеља страних налогодаваца је јасна, али преамбициозна до нивоа тешке стручне грешке. Истина је да њих судбина њихових шпијуна не интересује и да нису забринути због компромитације коју ће неко заташкати. Тако је албански шпијун Дејан Раковић, који је ухапшен крајем прошле године, а недавно осуђен на четири и по године затвора, између осталог, имао задатак да прати и снима оперативце и руководиоце БИА, па чак и чланове њихових породица.
Ако већ причамо о дрскостима у шпијунажи, ово је врхунска. Јер већ површна анализа, зашто би то странцима требало, говори да је у питању прикупљање евентуалног компромитујућег материјала у циљу уцене и врбовања, али се не може избећи ни друга солуција – да су изучавали услове за ликвидацију обавештајно-безбедносних стручњака који су им због својих показаних способности највећа претња да буду откривени и суђени. Међутим, очекивања страних налогодаваца да искусни професионалци неће открити једног приученог шпијуна који их прати, била су заиста наивна и јасно говоре и о њиховој стручности и квалитету.
У последње време суђење за шпијунажу се јавља као реалан проблем. Иако се ради о једном од најтежих кривичних дела којим се угрожава безбедност државе и директно животи великог броја људи који ће сутра можда морати да је бране од неке врсте агресије, казне су недопустиво мале. Тиме висина казне, уместо да одвраћа, подстиче лабилне, неморалне и алаве особе да уђу у издају свог народа и државе јер се ствара лажна клима да то и није тако страшно.
Рецимо, за тешку крађу предвиђена је казна од једне до осам година, а Дејан Раковић, за виши облик шпијунаже – био је шпијун резидент који је и сам створио своју шпијунску мрежу, и радио је за албанске злотворе који убијају и протерују наш народ са КиМ – добио је казну од четири и по године. Ради се о томе да они који немају моралне ограде да учине издају, морају да се плаше висине казне, да им то буде реална претња, и да унапред знају да им се то не исплати. У овој поплави шпијуна и издајника неко надлежан ће морати да се позабави овим проблемом јер се благим и неадекватним пресудама деградирају успеси обавештајно-безбедносних служби.
Зашто Србија не може да узврати истом мером?

СРБИЈА ЈЕ УЗДРЖАНА Бројни су разлози што Србија не може и неће одговорити истом мером према државама у нашем окружењу. Довољно је навести само најважније. Прво, Србија нема тутора који би јој наредио да ради тако нешто дрско и непромишљено, иако сви они који то чине према нама хорски лажно тврде да је то Русија, како би нас ставили у исту поданичку раван у каквој се они налазе. Друго, Србија нема менторе који би је заштитили у случају компромитације, него би ти исти који штите и заташкавају шпијунске активности према Србији сваки такав случај медијским манипулацијама вишеструко увеличали како би дискредитовали Србију.
Добар пример двоструких аршина су лажне оптужбе Србије за тероризам и обуку терориста. Иако је данас сваки други терориста у Европи Албанац, БиХ препуна потенцијалних исламских терориста, Хрватска препуна проусташких кадрова чији су претходници изводили терористичке акције попут отмице авиона и убиства амбасадора и других дипломата по свету, у британском и немачком парламенту се по основу догађаја у Бањској, где тероризма није ни било, расправља о обуци терориста у Србији који ће угрозити регион Балкана. И то све западне државе хорски прихватају као потпуну истину и велику опасност. Тако би било и с дрском шпијунажом коју би извела Србија.
Треће, Србија је одлучила да буде потпуно суверена, суштински независна и војно неутрална, и своју тешку борбу за те вредности и за своју територијалну целовитост и друга права Срба и Србије заснива управо на стриктном поштовању међународних закона и конвенција и инсистира да међународно право поштују и други. Свако кршење међународног права, па и путем дрске шпијунаже, они који нам желе и чине зло једва би дочекали као ново оружје за нападе и подривања.
Четврто, Србија нема потребе да тако нешто чини јер није заинтересована за подривање других држава а камоли да ради на насилном рушењу власти у некој држави. Што се тиче наоружавања и војних претњи, то се све може прикупити легалним обавештајним радом без незаконите шпијунаже. Иста је ствар и с пропагандом и подривачким активностима. Ако је Србија некада и посегла за шпијунажом, мотиви су јој били сасвим различити, радила је то у циљу одбране и заштите од великих претњи и стране агресије а не да би некога нападала и подривала како то чине балкански сателити НАТО-а.
Треба имати у виду и то да су наше обавештајно-безбедносне службе (агенције) заиста мале у односу на „обавештајни чопор“ који нас напада и једва стижу да осујете и раскринкају перфидне и подле нападе којима се подстичу нереди и дестабилизација Србије. То је сада тежиште рада и ангажовања и свако друго усмерење било би нерационално расипање дефицитарних кадрова. Уосталом, мора да се види јасна разлика између нас, као историјски старе и уважене државе, и оних којима су државе створили или покушавају да створе западни моћници из неких својих геостратешких интереса, које њихови сателити не смеју ни поменути а камоли их ометати или игнорисати.