Црвене линије

Косово и Метохија

Док Аљбин Курти спроводи терор и окупацију над Србима, Београд остаје нем на изјаву изасланика Европске уније Мирослава Лајчака да је Србија повукла и последње црвене линије, које се односе на Охридски споразум

Терор се наставља, порука је на Телеграм мрежи једног житеља северног дела Косовске Митровице на најновије хапшење четворице Срба. „Око поноћи, шиптарски терористи су брутално претукли Србе, а затим их и отели у близини пицерије ’Мрвице’. Како кажу очевици, малтретирање и запомагање је трајало око 10 мин. Такође је приведена и једна особа која је снимала догађај како би му се одузео мобилни телефон“, речи су овог Митровчанина.
То је само најновији у низу дивљачких напада Куртијеве полиције на Србе са севера КиМ. Већ је тешко побројати све шта су чинили у последње време, иако се доследно и детаљно бележи сваки такав догађај. Боље рећи све се претворило у отворену окупацију под маском спровођења закона. Поред недавних насилних упада и заузимања просторија четири општине, последњих административних веза са државом Србијом, како би додатно угрозили безбедност Срба на северу КиМ, спроводећи институционално етничко чишћење, мало шта је остало да заузму. Остале су школе и обданишта…
Па ипак, све те догађаје покрила је једна изненадна информација коју је у Приштини пре неколико дана изнео изасланик ЕУ за КиМ Мирослав Лајчак а тиче се Охридског споразума, боље рећи оног фамозног немачко-француског плана. Писмо које је у децембру прошле године Европској унији упутила српска премијерка Ана Брнабић, у ком је изразила резерве о питању делова Охридског споразума, односно изнела црвене линије Србије за Косово – повучено је, рекао је тада у Приштини Мирослав Лајчак. „Писмо је повучено“, одговорио је на директно питање новинара испред зграде косовске владе. Уз то је додао – „постоје поједине изјаве које нису од помоћи, али споразум као такав је важећи у целини. Штавише, споразум је постао део ЕУ пута ’Косова’ и Србије, тако да бих рекао да је двоструко важећи: између Србије и ’Косова’, и између ’Косова’, ЕУ и Србије“.

ФАМОЗНО ПИСМО У питању је писмо које је српска премијерка, у име Владе Србије, донела у седиште ЕУ 15. децембра прошле године, на дан тадашњег Самита ЕУ – Западни Балкан у Бриселу. Лидери Уније и Западног Балкана тада су усвојили заједничку декларацију у којој се, између осталог, наводи да од Београда и Приштине очекују конструктиван ангажман у доброј вери и у духу компромиса да би се постигао брзи напредак у нормализацији односа.
Резерве које су уследиле односиле су се на: „Црвене линије су те, да било какви споразуми о нормализацији не могу подразумевати, никада, ни de facto, ни de jure признање тзв. Републике Косово, и да никада не могу подразумевати да ми пристанемо на чланство тзв. Републике Косово у УН или било којим организацијама у оквиру УН система“, изјавила је тада Ана Брнабић. Ово је писмо Приштина протумачила као одустајање Србије од споразума, оптуживши Београд више пута да га крши, уз захтев ЕУ да због тога и реагује.
Шест месеци касније ЕУ је двојици лидера, Аљбину Куртију и Александру Вучићу, понудила нови план примене споразума, и то годину дана након што је усаглашен охридски Анекс који је подразумевао управо већ припремљен план примене споразума.
Међутим, тај план Приштина и Београд су различито тумачили. Београд, али и ЕУ сматрали су да се Анексом подразумева предузимање моменталних корака у механизму самоуправљања за Србе, што се у ширем тумачењу разумело као корак ка формирању ЗСО, док је Приштина то од почетка одбијала, наглашавајући да Београд треба да учини конкретне кораке на потврђивању косовске независности.
Посебно се наглашавао захтев да Београд потпише коначни правно-обавезујући споразум о, како је Приштина истицала, узајамном признају. Курти је у јуну у Бриселу одбио и нови план примене, уз ново условљавање, од којих је једно било – повлачење овог писма, да би европски шеф дипломатије Жозеп Борељ истог дана потврдио да је српски председник „дао индицију да је спреман да истражи опције у вези са писмом Брнабић, те да формализује споразум“.
Нејасноће су уследиле у Приштини. Иако је изасланик ЕУ изјавио да је Србија повукла писмо из децембра 2023, приштинска министарка спољних послова Доника Гервала је ту вест донекле демантовала, нагласивши да Србија није у потпуности повукла поменуто писмо, то јест да је остала доследна на тему непризнавања суверенитета и територијалног интегритета „Косова“, а што је окарактерисала као „неприхватљиво“.
У Београду мук траје данима. Нити је неки званичник прокоментарисао Лајчакову изјаву, нити га је упитао за ову изненадну информацију. Медији, нарочито телевизије (и наклоњене власти и опозицији), нападно су се бавили темом литијума и вишедневног боравка председника Србије Александра Вучића у Лозници и Јадру. Чак ни уочи доласка Мирослава Лајчака у Београд, да би, после боравка у Приштини, припремио наредни састанак „у оквиру дијалога о нормализацији односа“ двеју страна, као ни после његовог разговора с Вучићем, о Брнабићкином писму и „црвеним линијама“ ни речи. После сусрета није било предвиђено обраћање медијима.

ОХРИДСКЕ НЕЈАСНОЋЕ Ако се вратимо годину и по дана уназад, није много јасније било ни после разговора у Охриду, где је главна тема била анекс предлога ЕУ за нормализацију односа „Косова“ и Србије. Уместо да се инсистира на бар реализацији већ потписаних споразума, прихваћена је расправа о немачко-француском плану (Охридски споразум) и стављена примедба, колико је у нашој јавности познато, само у погледу једне одредбе (од 9), чиме сигнализирамо да нама и није много стало до суверенитета кад су нам осталих осам одредби прихватљиве, иако и оне битно угрожавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Чак је ЕУ донела одлуку да овај споразум уђе у поглавље 35 у преговорима о прикључењу Србије ЕУ, без јасних назнака да би Србија у том случају прекинула свој пут ка ЕУ.
Председник Вучић је тада рекао да није потписао ниједан документ у Охриду „зато што је Србија међународно призната држава, а ’Косово’ није“, те да међународно правни споразум не може да се направи. „Нико не може да наметне обавезу Србији да призна ’Косово’. Србија може да ради на имплементацији до црвених линија“, рекао је Вучић и додао да неће имплементирати „било шта што се тиче чланства ’Косова’ у Уједињеним нацијама“. За њега је важно било да „оно што је достигнуто у дијалогу буде примењено“, пре свега када је реч о Заједници општина са српском већином.
За председника Србије у Охриду је некакав договор постигнут, али ништа није потписао, док је шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ тврдио да су „Косово“ и Србија после 12 сати разговора постигли договор о европском предлогу, да би амерички изасланик Габријел Ескобар изјавио: „Нисмо фокусирани на потписивање, већ на финализацију споразума.“
Премијер приштинске владе Аљбин Курти је поручио да је постигнут „јавни договор“, али да је Србија одбила да га потпише. За њега „основни договор је дефакто признање. Дакле, ово је дефакто признање ’Косова’ и Србије“, рекао је Курти. У предлогу ЕУ се не спомиње узајамно признање, али се наводи да стране морају поштовати независност, аутономију и територијални интегритет. Предлог је познатији као француско-немачки план и подржале су га Сједињене Државе.
Још тада главно питање је било усмена сагласност, која се у међународном праву тумачи исто као и потпис документа, нарочито ако је изречена од тако високог функционера као што је председник републике. И опозиција у Србији је тако тумачила Вучићеву „делимичну“ сагласност, држећи се правне максиме „да девојка не може да буде мало невина, а мало трудна“. Да, ваљда, не би тако и остало, дошло је до Брнабићкиног писма ЕУ, у коме су наглашене „црвене линије“ које се односе на признање, за које Лајчак тврди да је повучено.
Опозиција у Србији покушава да поентира на овој дипломатско правној конфузији и Лајчаковој изјави а најдиректнији је био некадашњи председник Србије Борис Тадић.
Говорећи о Вучићевој посети Подрињу и јавности која је узбуркана због пројекта „Јадар“, Тадић је у јутарњем програму ТВ „Нова“ рекао да се „Вучић налази у кампањи прикривања свега онога што се дешава на Косову“. „Одговара му да се на Косову прикрије потпуна демонтажа присуства српске државе. То је један историјски догађај, дакле од 1912. године, па ево од данашњег дана. На КиМ смо имали нововековну димензију нашег постојања, а данас тога више нема. У пуном смислу те речи, Косово ће бити изгубљено онда када се и формално потпише акт признања, али у суштини, од 2012. године до данас, мање-више све је демонтирано Бриселским споразумом и прихватањем правног система независног Косова, потом изборима који су се дешавали по законима независног ’Косова’, па онда испостављањем Телекома, енергетике, свих институција…“, рекао је Тадић, описујући догађаје на КиМ као драматичним тренутком.
Тадић није пропустио да се присети свог разговора са Ангелом Меркел у ком му је тражила демонтажу српских институција. „На том разговору, ја сам јавно пред грађанима Србије и читавим светом рекао да то не долази у обзир, да је то црвена линија за Србију и опстанак наше државе – сада је то дефинитивно потпуно потопљено“, рекао је Тадић за ТВ „Нова“.
Од почетка бриселског дијалога и потписивања споразума у којима нема ни с од суверенитета Србије („Печат“ је више пута подсетио на својевремене коментаре Ивице Дачића да „Устав Србије није Свето писмо“, или његовог компањона да се „патриотизам не сипа у тракторе“) Срби на КиМ су остали без своје полиције, правосуђа и могућности да по српским законима на Космету буду биране институције локалне самоуправе. Одскора су остали и без таблица због којих је избио оружани сукоб, без динара као средства плаћања, остају без српских привремених органа, отимају им цркве, а добили су косовске царинике и полицајце на прелазима, специјалце на улицама места на северу КиМ, шест база на Северу… „Косово“ је добило и телефонски позивни број. Запосели су Газиводе, као и комплетан енергетски систем… Заузврат – шипак. Чак ни ЗСО, на коју се чека више од деценије, ако је икада и буде.

ГРЕШКЕ И ГУБИЦИ Стављајући пред Србију, током преговарања, све новије и све теже услове за њено придружење, ЕУ је, заједно с прекоатлантским савезником, показала своје праве намере, потпуно занемарујући српске националне интересе. Србија није била довољно пажљива и опрезна када су у питању преговори и споразуми са далекосежним последицама, које сада излазе на површину.
Западу се, очигледно, жури да реши проблем сецесије „Косова“ из бојазни да би наредни период могао ићи у корист Београда. Није ту у питању нека превелика љубав према Албанцима и њиховим великоалбанским аспирацијама. Простор југоистока Европе и данас, као и у прошлости, има изразито геополитичко, геоекономско и геостратешко значење које одређује политичку будућност региона. Зато из Брисела стално поручују да се „одржива стабилност и мир у региону могу постићи само кроз нормализацију односа ’Косова’ и Србије. А пут ка томе води кроз дијалог уз посредовање ЕУ“.
Сада је „коса дошла до бруса“ јер што бриселска „нормализација“ више напредује, Срби су угроженији и прети им егзодус. Београд, за кога мир нема алтернативу, тренутно нема ни решење за угроженост Срба, осим навођења шта све Курти ради, кукања и овешталих захтева да тзв. Међународна заједница предузме нешто. Односно они који су све ово и закували.