ВАСКРС НЕВАКЦИНИСАНОГ

НОВАК, СУЗЕ ДРУГЕ СРБИЈЕ И ПРВЕ ЕВРОПЕ

Дошло је време када Новака Ђоковића као свеца не би требало више толико да славе припадници затуцане, крезубе „прве Србије“, него пре они прогресивни и освешћени, који су га сахранили, а онда га својим очима видели да васкрсава у свој слави

Године 845. велика се викиншка сила сјурила на Париз и, према Бертинским аналима, из њега однела све злато и сребро – 2,6 тона укупно (бронза се ни тада није баш рачунала). Много година касније, скоро 1.200, у Париз је дошао један човек и узео само једну златну медаљу, али на симболичном нивоу, ова „пљачка“ могла би уздрмати свет колико и она викиншка, само у мало другачијем смеру. Наиме, Викинзи, њих око 5.000 према историчарима, предвођени легендарним Рагнаром Лодброком у Париз су упали на Васкрс, 29. марта 845, због чега их је Свети Герман Париски (слави га и Српска православна црква) казнио кугом која је после пљачке избила међу Викинзима. Тако је, макар, веровао Рагнар. Према историчарима Јоханесу Хопсу и Хајнриху Беку, ауторима „Правог лексикона германске антике“, Рагнар је, показујући плен данском краљу Хорику Првом, пао на колена плачући и говорећи како му је једини прави отпор током освајања Париза пружио одавно преминули светац (Свети Герман Париски је умро 576. године). Рагнар је из страха од даље освете покојног париског епископа наредио да се сви преживели освајачи Париза погубе, а сви заточени хришћани ослободе. Тада је почело преображење Викинга.
Данас је ситуација мало другачија. Парижани, макар по ономе што се могло видети на отварању Олимпијских игара, више не славе ни Светог Германа Париског, нити самога Христа, него карикатуру Диониса и неке друге карикатуре. Данас, када је идеологија „освешћености“ (што би Англосаксонци рекли woke) направила пун круг и дошла дотле да слави мушкарце који бију жене, а Сену по сваку цену проглашава чистом, иако тријатлонци после пливања у тој води завршавају у болници, пагански, или незнабожачки Париз похарао је један хришћанин. И то је препознато широм света, укључујући и многе на том посрнулом Западу као што је, на пример, потпредседник Владе Италије Матео Салвини, који је поводом Ђоковићевог тријумфа прокоментарисао: „Видети великог Новака Ђоковића, шампиона који је освојио све у животу, како клечи на терену после победе и како се крсти док гледа са сузним очима према небу, једна је од најлепших ствари на овим Олимпијским играма.“ Али и на Глобалном југу, где се коментатор арапске телевизије „Беин спортс“ Ђоковићевој победи радовао више него многи Срби, док су у Ирану осванули билборди са сликом Леонардове „Тајне вечере“ и поруком „Исус Спаситељ (месија, Христос), син Марије, био је Божји гласник“, а власти француском амбасадору уручиле протестну ноту због богохуљења на отварању Игара.

СИМБОЛ ОТПОРА Нису ове Олимпијске игре Ђоковића учиниле симболом отпора потлачених и обесправљених, отпора противника идеологији накарадности коју форсира олигархија Колективног запада. Није то чак ни његово одбијање да се повинује вакциналном декрету глобалне елите и у опасност доведе не живот вакцинисаних него своју каријеру, оно чему је посветио сав свој живот. Симбол отпора је само његово постојање, то јест чињеница да је управо он најбољи у историји спорта који се сматра(о) резервисаним за припаднике највишег слоја глобалног друштва. Нису богати припадници елите случајно увек навијали против њега, без обзира на то против кога игра, инстинктивно су осетили или свесно закључили да им баш он руши концепцију и да није тек гладијатор који своју славу ставља у службу њихових интереса него онај који је славу стекао упркос њиховим интересима, да је Спартак који може освестити и друге робове успаване идеологијом „освешћености“. Човек који је, попут Астерикса, своје мало село учинио познатим широм Империје управо отпором Империји.
Он је човек који у свету који распродаје своје цркве (Црква Свете Марије у Дураму, у Великој Британији, на пример, ових дана се продаје за 45.000 фунти) носи крст око врата. А то боли. Јер идеја носилаца идеологије „освешћености“ није да људима Бога забране (комунистички тоталитаризам у којем је црква прогоњена огњем и мачем је доказао да то није могуће спровести на тај начин) него да га учине непотребним и тако истерају из срца људских, да привидно благостање у којем се живи учини да се на Бога заборави и да његово место заузме антихрист. Да није довољно цркве разносити динамитом него да их је потребно испразнити и распродати. А Ђоковић који је материјално благостање за којим многи жуде себи обезбедио и даље наставља да доказује неопходност живота с Богом у срцу.

ПЛАЧ ДРУГЕ СРБИЈЕ „Нико није безнадежније поробљен од оних који мисле да су слободни“, рекао је велики немачки мислилац Јохан Волфганг фон Гете, велики заљубљеник у Србе и њихову (паланачку) културу који би, за разлику од многих наших сународника, данас свим срцем навијао за Ђоковића упркос томе што воли народне песме и што успехе прославља уз „Весели се, српски роде“. Или можда баш због тога, јер је идеја да се „српски барјак вије од Призрена до Румије“ баш она ослободилачка идеја којој се Гете и дивио. Овога се, међутим, гаде они који не воле ни српску културу па, на пример, штампано гласило Срба који мисле да су слободни може себи да дозволи да дан пре Ђоковићевог тријумфа на Олимпијади објави наслов „Алкараз на путу до златног слема“. Да је „Данас“ шпански лист, па да разумемо, али луксембуршки је. Смислено је исто онолико као кад је професор на Београдском универзитету Ивица Виденовић (иначе и опозициони политичар) тужакао Новака Ђоковића да псује (исту ону публику која доследно навија против њега): „Хеј Вимблдоне, да ли знате да је узвикивање са конотацијом оралног секса навијачима, након победе вашег врхунског спортисте у мушком синглу, у свим српским медијима и на Твитеру.“
Исту овакву „сахрану“ највећег тенисера у историји овог спорта предвиђали су и други стручњаци попут великог антифашисте, бившег градоначелника „Инђијске републике“ и потпредседника Демократске странке Горана Јешића, који је Ђоковићу у јануару 2022. године када је био у „затвору“ због одбијања да се вакцинише предвиђао крај каријере и проглашавао га лудаком и кретеном: „Изгубиће две хиљаде поена и неће бити више први на АТП листи у фебруару, неће моћи на турнеју у САД, у Париз га, наравно, неће пустити пошто невакцинисане лудаке затварају по кућама већ за који дан… какав кретенски крај једне невероватне спортске каријере.“ У исто време, краљ фитнеса и здравог живота, човек којег је Александар Тијанић још ономад називао „ходајућом рекламом за пљескавице“ Теофил Панчић Ђоковићу је давао здравствене савете у форми текста под насловом „Вакциниши се, дечко“. (То је, иначе, исти онај човек који се у време ванредног стања због ковида у Србији које је трајало мање од два месеца дивио британском „слободарству“ које се претворило у потпуно закључавање дуже од годину дана.)
Дакле, човек којег су овакви стручњаци сахранили, устао је из тог гроба и винуо се у највише небеске висине. С аустралијске Голготе се попео на Олимп, ако хоћете. Па они би сада први требало да почну да га славе као бога, и то не само тениса. Чак и Викинзи су се после искуства у Паризу преобратили, али ови неће.