ТЕОПОЛИС – Наивно и племенито

Само неколико дана прије (очекивано) саблажњујућег отварања Олимпијских игара у Паризу имао сам прилику да у ширем друштву присуствујем занимљивој међугенерацијској расправи

Суочени са непрекидним приговорима своје баке о томе да „ништа не разумију“ и „немају идеале“, данашњи клинци су пристали да погледају Форманову „Косу“ као културни манифест свега онога баки драгог, а њима непријемчивог. „Било је то доба идеала и невиности, свега онога што ви данас немате“, задовољно рече наша познаница, срећна што ће нешто од духа хипи покрета ипак наћи пут до њених унука.
И док је уводни сонг „Доба водолије“ полако враћао осмјех свим „бумерима“ у друштву, требало је сачекати само почетак сљедеће дионице како би се ствар понешто преокренула. За оне заборавне – то је она која почиње „у име Оца и Сина и Светога духа“ а наставља се „содомијом“ и набрајањем разних „сексуалних пракси“ које су у међувремену нормализоване, па и постале пожељне у друштву након „Косе“. Наше пубертетлије се завјеренички погледаше и окренуше баки: „А шта све ове ријечи значе?“ „Није важно“, с руменилом на уснама рече некадашње „дијете цвијећа“, док је хор, пародирајући духовне химне америчког евангелизма, завршавао ријечима „Join the holy orgy – Kama Sutra Everyone!“ (придружите се свештеним оргијама – Кама сутра за све!) Но упркос свему нисам сигуран да је читав догађај промијенио себепоимње наше познанице (и читаве њене генерације) о томе како је њихова хипи младост била доба „идеала и невиности“ у односу на огољени, готово животињски прагматизам данашњице.

ХИМНА ЛАЖНОГ САЊАРСТВА Читава ова анегдота поново одзвања након што сам чуо прве вијести о отварању Олимпијских игара (само отварање до тада нисам гледао, знајући да оно мора бити неки облик практичног симболичког сатанизма). Колико је слика (данас) надмоћнија од ријечи, показује чињеница да се у огромној мјери диспропорционална пажња медија усредсредила на визуелну поруку послату пародирањем Давинчијеве „Тајне вечере“ док су ријечи програмских пјесама остале готово непримјећене. Као непосредна веза са „добом невиности и идеала“, чак и прије најсаблажњивијег дијела отварања, отпјеван је Ленонов хит „Imagine“, као својеврсна химна цјелокупне псеудокултуре која већ деценијама бомбардује, колонизује, поробљава и трује пјевајући о „племенитим“ идеалима. Тешко да се ико запитао колико је на елементарно логичком нивоу смислено пјевати о томе како је лијепо замишљати свијет „без земаља – било чега ради чега би се убијало и умирало“ на такмичењу на коме и даље учествују (лажне или праве, али макар какве) државе. Но управо као што је Ленонов „наивни“ имагинаријум некада био само увод у трајну културну хипокризију Запада, тако је ова химна лажног сањарства сада послужила само као спона за нови стадијум „племенитог“ лудила – ону средишњу и данас већ чувену представу циљане бласфемије.
Иако ће се у немуштим и „наивним“ апологијама организатори често позивати на античке идеје и ренесансне узоре (као да испразни перформанс није могао бити истовремено и пародија Давинчија и „инспирисан“ нечим другим), сваки иоле васпитан житељ некадашње Европе јасно ће разазнати бесмисленост позивања на древне олимпијске игре и њихову хеленску али аутентичну паганску идејну бременитост. Најприје: култура лијепог, тј. антрополошка и свака друга естетика познавали су концепт идеје као објективног естетског критеријума. Постмодерни вашар у коме је одавно проглашен „крај истине“, па и „крај сваке естетике“ непрекидно нас малтретира папагајским понављањем идеолошке пароле о томе да „не постоје лијепо и ружно а нарочито не лијепо и ружно људкко тијело“. „Тјелесна позитивност“, тј. савршено уништење било каквог естетског критеријума нема никакве везе с антиком: штавише она стоји у директној супротности са идејом „калокагатије“ – јединства естетске и етичке изврсности, доброте и љепоте као израза и напора да се досегне апсолутно, сâмо Добро (αὐτὸ το ἀγαθόν). Још су паралелно Ф. М. Достојевски и К. С. Луис примјетили да је још модерна, текући ка њеном крају, релативизовала естетске критеријуме не ради њих самих већ као увод у релативизацију етичких и метафизичких истина. Зато „дионисијевску“ представу у Паризу не можемо посматрати чак ни као рехабилитацију неког „хеленизма“ по себи већ као искључиво воукистичку игру елементима прошлости. Нема ту ничег античког. Само психоделично лудило треће генерације одрасле на културним и хемијским наркотицима. Ово је Коса 2.0 (ма колико се „бумери“ љутили и говорили да „нису жељели ово“).
Два детаља тог карневала баналне глупости посебно заврјеђују пажњу. Први је некакав „антиратни“ пјесмуљак оног „плавог човјека“ који, наводно, представља Диониса (драги Ниче, изволите персонификацију вашег „дионисијевског начела“ јачег од „слабог хришћанства“!). Да је којим случајем нешто тако глупо изашло из друге медијске платформе Мегалополиса – оне која глуми „рурални“ пол (рецимо, са „Пинка“) – нема сумње да би је једногласно осудили управо они који фингирају просвећеност тако што виде царево ново одијело и аплаудирају „порукама“ које су „организатори церемонијом послали“. Но овако је свакоме ко има очи и слободан ум јасно да је полуголи кловн који пјева о томе како голи људи немају гдје да „сакрију револвер“ јесте највише од „антиратног сентимента“ упереног против „рата у Украјини и Гази“, што данашња „Европа“ може да произведе у својој култури. И док милијарде евра тих истих Европљана иде према Харкову како би што више Украјинаца и Руса гинуло што дуже, док се свијет већ навикао на бескрајни круг страдања на Блиском истоку, мали европски човјек треба да плеше плав и го и пјевуши пјесме које не представљају ништа више од лошег вица. Јер тај мали европски човјек и даље о себи размишља као о племенитом, па и помало племенито-наивном љубитељу универзума и свих људи у њему (осим оних које треба племенито мрзјети, попут Руса данас или Срба деведесетих). Племенито? И наивно?

ЈЕВРЕЈСКИ ИДЕНТИТЕТ Други изузетан детаљ који разоткрива суштину мегалополисне културне политике оцртава нам медијска „одбрана“ особе која је заузела централно мјесто на пародијској „Тајној вечери“ (тиме би се рекло да се поставила као пародијска верзија Христа). Извјесна Лесли Барбара Буч је годину дана раније изјавила да је „дебела, Јеврејка, квир лезбејка и поносна на све своје идентитете јер је они сада чине човјеком“, али је управо та њена изјава постала извјестан медијски штит од критика згрожене јавности. Идентитети су извор свога зла, непрекидно нас засипају псеудограђанисти од Амина Малуфа до новинарки „грађански оријентисаних“ медија у српској Отаџбини (која је политички коректно преименована у „регион“). Осим ако нису мањински идентитети. Ваља примјетити: у низу који је навела Лесли чини се да је „јеврејски“ идентитет уљез, будући да је у питању етноконфесионална заједница у којој су управо етнички и религијски садржаји готово поистовјећени.
Међутим, све до јесени 2023. године јеврејски идентитет је у свијести већине житеља првог свијета био темељно поистовјећен с мањинским идентитетима, појмљен као есенцијална жртва холокауста тј. репресије без преседана. Као такав, он није могао бити доживљен као „снажан“ и „конфликтан“ национални идентитет. Рат у Гази понешто је промијенио такву перцепцију чак и у јавности колективног Запада. Данас, међутим, такав одговор само показује лицемјерност прикривања иза идентитета у моменту када вас неко критикује за ваш лични чин. Јер Лесли Барбару нико није критиковао ни због дебљине, ни због активности у њеном интимном животу (о којима ништа не бисмо ни знали нити нас интересују), нити због њеног националног или културно-религијског идентитета. Но „идентитети“ су „добри“ само када су кристализовани налози биополитичке Моћи, а „лоши“ када се нађу на њеном удару. Племенити и наивни човјек првог свијета тако се дресира да препознаје који су који и када му који могу добро доћи да се иза њих сакрије (а којих се најбоље отарасити). Рецимо: када уложите труд и енормна новчана средства у представу којом ћете циљано да исмијете и затрете трагове сопствене историје и некадашњих својих идентитета, а онда се дан након тога извињавате и гледате свијет погледом новорођеног мачета: нисмо хтјели никога да увриједимо, ми смо племенити и помало наивни!
Упркос популарним схватањима, хришћанско поимање живота не подразумијева „наивност“ као врлину. Често цитиране Христове ријечи дјеци као мјерилу Царства Божијег (Мт 18,1-10; Мк 10, 13-15) не подразумијевају никакву „спонтану“ или „културно подстакнуту“ наивност нити когнитивно заостајање у способностима да се разумије свијет. Управо зато Ап. Павле каже: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско“ (1Кор 13,11) Св. Теофилакт Охридски ће разлику између наивности и онога чему хришћани треба да теже, опонашајући дјецу, описати истакнувши да нас Христос учи да се понашамо „незлобиво али не и неразумно“ Дакле: не неразумно, макар злобно – како се колективно Запад већ одавно понаша већ супротно: разумно, али пазећи да никоме (намјерно) не нанесемо зло.
У извјесном смислу, православни народи су, изгледа, предиспонирани за веће размахе животне наивности у односу на Запад. То можемо да видимо по томе што смо цијене сопствене наивности у историји плаћали углавном сами: од наивног српског сељака који је гинуо за ослобођење и уједињење браће 1915-1918. (не знајући да гине и за пречице до државнотворности Словеније, Хрватске, Македоније…) преко незапамћене наивности коју смо показали 1941–1945. над херцеговачким јамама, али и у борбеним јединицама чију идеологију и циљеве није познавало 90 одсто партизанских бораца. Када су нам слали све сигнале да нам је предвиђено распарчавање деведесетих, код нас је још дуго дјеловала магијска наивност о договору с тиранином, а данашња Србија и Русија су просто невјероватно политички наивне територије у којима се непрекидно репродукује нека врста дириговане затупљености и амнезије: узалуд нас туку деценијама, ми и даље вјерујемо да су на Западу људи у суштини добри али глупи, наивни и изманипулисани. Наше повјерење у то да с другима дијелимо наивност најопаснија је и најмање оправдана наша заблуда.
Ми и даље вјерујемо да „Коса“ има шта да научи нашу дјецу а отварање Олимпијских игара треба да буде нешто друго од онога што Запад данас јесте. Племенито, с наше стране. И наивно.