ТАКО СУ ГОВОРИЛИ О КАНТУ

Три века од рођења Имануела Канта (1724–2024) (3.deo)

Своја мишљења, судове, утиске и оцене о Канту износили су многи значајни умови, међу њима и они који су и сами дали неизбрисив печат својој епохи и европској култури било у филозофији или у књижевности. Поводом обележавања ове вредне годишњице, представљамо један репрезентативан избор из литературе о Канту који упечатљиво сведочи о величини и значају овог мислиоца

Литература о Канту је безгранична, непрегледна. Започете још за Кантова живота, рецепција и интерпретација (укључив и критику) његове трансценденталне филозофије трају непрестано до дана данашњег. Било је при том, разуме се, плима и осека, али није било потпуног прекида. О Канту су своја мишљења, судове, утиске и оцене износили многи значајни умови, међу њима и они најзнатнији, они који су и сами дали неизбрисив печат својој епохи и европској култури било у филозофији или у књижевности. Овде и за ову свечану прилику, направљен је један мање-више репрезентативан избор који упечатљиво сведочи о величини и значају Канта-мислиоца, али не мање и Канта-човека, јер је хуманитет средишње обележје обају. Преко других, овде одабраних и заступљених, пут ка Канту постаје, ако не краћи, а оно занимљивији, проходнији и привлачнији. У овом избору, дакле, треба пре свега видети подстицај. У томе се крије његова оправданост. Данило Н. Баста

Кант је човек с исто толико великим талентима колико и добрим и племенитим осећањима, којег веома одушевљавају предрасуде, но који се не стиди да их опозове, одбаци или порекне. Мора му се само оставити времена да сâм уђе у себе. Он радије ћерета него што слуша. Што се тиче његовог система и славе коју је њиме стекао, он је данас помало шкакљивији и уображенији…; то није сасвим његова кривица, већ поглавито драге публике. Дакле, то му се не може сасвим замерити.

Јохан Георг Хаман

 

Да би се о Канту побудила праведна идеја, правичност би, како ми се чини, захтевала да се из његових списа извуку главни ставови, да се изложе јасно и кратко и упореде са тежњама ранијих и садашњих филозофа: јер ни његов најнадменији поштовалац ипак неће тврдити да је код њега све ново. Наравно, овде не би, као што се више пута дешавало, сви стари мудраци морали да се поставе на главу како би једино најновији стао на ноге; напротив, закон хуманитета захтева да се свакоме призна његово место, његов поглед на ствари, његова заслуга, а да се, што се ранга тиче, не одлучује. Међутим, из тог сравњивања постаће очигледно да је много тога одавно било казано другим речима, нешто друго на парче припремљено код најновијих мислилаца Хјума, Русоа, Ламберта, све док томе Кант није филозофском прецизношћу одредио границу и меру. Кантова критика задире тако дубоко у дух времена баш због тога што је била довољно припремљена, па је хиљаду већ постојећих, нејасних ранијих идеја могла да изнесе на светло дана.

Јохан Готфрид Хердер

 

Откад сам прочитао Критику практичког ума, живим у једном новом свету. Ставови, за које сам веровао да су непобитни, побијени су; ствари, за које сам веровао да ми никада не би могле бити доказане, на пример појам апсолутне слободе, дужности итд., доказане су ми, и ја се због тога осећам утолико радоснијим. Несхватљиво је колико поштовање за човечанство, колику нам снагу даје тај систем.

Јохан Готлиб Фихте

 

Једним поводом, који је изгледао као пуки случај, потпуно сам се предао студију Кантове филозофије – филозофије која обуздава уобразиљу, код мене увек врло снажну, која разуму даје првенство, а цео дух непојмљиво уздиже изнад свих земаљских ствари. Прихватио сам племенитији морал, и уместо да се бавим стварима изван себе, више се бавим самим собом. То ми је дало мир који још никад нисам осећао; тој ћу филозофији посветити бар неколико година свог живота; све што ћу, бар у наредних неколико година, написати, биће написано о њој.

Јохан Готлиб Фихте

 

Критику ума (чистога – Д. Б.) сматрам највећим међу свим ремек-делима филозофског духа која су ми позната; захваљујући њој доспео сам у стање да, на начин који потпуно задовољава памет и срце, одговорим на све своје филозофске сумње. … Потпуно нов и сасвим довршен развитак моћи сазнања, који је у њој садржан, уједињује велика, али међусобно супротстављена гледишта са којих су Лок и Лајбниц истраживали људски дух, и испуњава, чак надмашује, строге захтеве које је Дејвид Хјум поставио филозофима у погледу извесности њихових начела.

Карл Леонард Рајнхолд

 

Примите, изврсни учитељу, … уверавање о мојој најживљој захвалности за благотворну светлост коју сте упалили у мом духу; захвалности која је, као и дар на којем почива, безгранична и непролазна.

Фридрих Шилер (у писму Канту 13. јуна 1794)

 

Ништа мање него тек привидна тврдња јесте то да је велики догађај Француске револуције једини што му је (Канту – Д. Б.) прибавио опште и јавно дејство које му његова филозофија по себи самој никада не би прибавила. … Неки од његових ентузијастичних приврженика дивили су се сусрету двају преврата који су у њиховим очима подједнако важни, не размишљајући да је један те исти, одавно образовани дух био тај који је, сходно различности међу нацијама и околностима, тамо помогао једној реалној, а овде једној идеалној револуцији.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Темељ новог начина разматрања Кант је положио не само у моралним и политичким наукама него посредно или непосредно и у већини осталих. Слично своме земљаку Копернику, који је кретање преместио из центра на периферију, он је први из основа преокренуо представу по којој је субјект онај који прима неделатно и мирно, а да је предмет делотворан; преокретање, које се попут електричног дејства пренело у све гране знања.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Наивност која светли у свим његовим делима, којом он често открива доброту своје душе не мање него дубину свога духа, неретко божји инстинкт који га поуздано води, нарочито је препознатљива у његовој критици естетске моћи суђења.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Он се уздиже до идеје уметности у њеној независности од сваке друге сврхе осим оне која лежи у њој самој, приказује безусловност лепоте и захтева наивност као суштину уметничког генија.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Он је управо граница двеју епоха у филозофији, једне коју је заувек окончао, и друге коју је мудрим ограничавањем на своју, само критичку, сврху негативно припремио.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Слика његовог духа, у његовој сасвим довршеној јединствености, зрачиће кроз читаву будућност филозофског света.

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг

 

Трансцендентална естетика је толико заслужно дело да би само оно могло бити довољно да овековечи Кантово име. Њени докази су толико снажно уверљиви да њене поставке убрајам у необориве истине чији је утицај, нема сумње, један од најснажнијих. Према томе, оне су нешто што треба сматрати најређим на свету, наиме истинско, велико откриће у метафизици.

Артур Шопенхауер

 

Свако ко жели да се посвети књижевности, макар и само оној лепој, требало би да студира Кантова дела, и то без обзира на садржину, него само због њихове строге логичке форме. Ништа није подесније да створи навику за јасноћу, разлучивање и прецизност појмова као то студирање, а колико су та својства неопходна чак и песнику, добро је познато.

Франц Грилпарцер

Кант је најизврснији, ван сваке сумње. А он је и тај чије су се доктрине показале као трајна дејства и који је најдубље продро у нашу немачку културу. (…) Кад вам се једаред доцније прохте да читате какву његову ствар, препоручујем вам Критику моћи расуђивања у којој је изврсно писао о реторици, подношљиво о поезији, а посве незадовољавајуће о ликовној уметности.

Јохан Волфганг Гете

 

Том књигом (Критиком чистога ума – Д. Б.) почиње духовна револуција у Немачкој, која с материјалном револуцијом у Француској показује најчудније аналогије и која се дубљем мислиоцу мора чинити исто тако важном као и ова. Она се развија у истим фазама, и између обеју влада необичан паралелизам.

Хајнрих Хајне

 

Тај велики духовни покрет Кант није створио толико садржином својих списа колико, напротив, критичким духом који је у њима владао и који се сада увукао у све науке. Њиме су обузете све дисциплине. Штавише, чак ни поезија није остала поштеђена његовог утицаја. Шилер је, на пример, био силовити кантовац, и његови погледи на уметност бременити су духом Кантове филозофије.

Хајнрих Хајне

Оно што је истинито у Кантовој филозофији састоји се у томе што је мишљење схваћено као у себи конкретно, као оно што одређује само себе; тако је слобода призната. Већ је Русо претпоставио у слободи оно што је апсолутно: Кант је поставио тај исти принцип, само више у теоријском смислу.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел

 

Крајњи резултат Кантове филозофије јесте просвећеност.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел

Једна велика, врло важна одредба Кантове филозофије састоји се у томе што је Кант оно што за самосвест има суштину, што важи као закон, као оно што је по себи, вратио у њега самог. Пошто човек трага за овом и оном сврхом по којој треба да оцењује свет или историју, шта је онда оно што он при том треба да усвоји као крајњу сврху? Међутим, за вољу не постоји никаква друга сврха до она која је узета из ње саме, сврха њене слободе. Велики је напредак учињен тиме што је постављен тај принцип, што слобода представља онај највиши стожер око којег се човек креће, тај највиши врх којем не импонује ништа: тако да човек не признаје ништа, никакав ауторитет уколико је он усмерен против његове слободе. Кантова је филозофија постала врло распрострањена и задобила је много приврженика својим учењем да човек налази у самом себи нешто апсолутно чврсто, непоколебљиво, једно чврсто средиште: тако да њега не обавезује ништа у чему се његова слобода не респектује. То је принцип; али при њему се такође застаје.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел

 

Кант је предузео и остварио највеће дело које је, може бити, филозофски ум икада имао да захвали једном једином човеку. Он је испитивао и пречишћавао читав филозофски поступак на путу на којем је нужно морао срести филозофије свих времена и свих нација; он је премерио, омеђио и поравнао његово тле, разорио лажна здања положена на њ, и, по довршењу тога посла, учврстио основе на којима се филозофска анализа срела са природним људским разумом који су ранији системи често заводили на погрешан пут и заглушивали. Он је у најистинскијем смислу речи филозофију вратио у дубине људских груди. Он је у пуној мери поседовао све што означава великог мислиоца и сједињавао је у себи оно што се, иначе, чини да се противи; дубину и оштрину, дијалектику која можда никада није била надмашена, због које се разум ипак није губио да схвати и истину која на том путу није достижна, и филозофски геније који у свим правцима испреда нити обимног ткања идеја и све их држи заједно посредством јединства идеје, без чега ниједан филозофски систем не би био могућан.

Вилхелм фон Хумболт

 

Кантову филозофију с правом треба сматрати као немачку теорију Француске револуције.

Карл Маркс

Кантова неизмерна заслуга лежи у открићу апсолутне вредности добре воље, коју је пре њега, осим неупоредивих хришћанских мистичара, угледао само Платонов велики дух, а и овај тек нејасно, као кроз неки вео. Једном нађено, то откриће се никада не може поново изгубити, и у тој самосвести моралног духа лежи управо јачање моралних моћи овога света, које дугујемо том човеку. Он је пред самим собом учинио јасном савест и пред самим собом је оправдао.

Вилхелм Дилтај

 

На начин који повређује „васцели свет“ Кант је хтео да докаже да „васцели свет“ има право: то је била потајна досетка његове душе. Он је писао против учењака у корист народне предрасуде, али за учењаке а не за народ.

Фридрих Ниче

Дакле, када нам се као важан нови захтев поставља задатак филозофије културе, онда само можемо одговорити: Ми имамо Кантову филозофију и тек сада имамо филозофију трансценденталне методике, онако како смо се, полазећи од Канта, само строже и доследније, трудили да је изведемо, од почетка тако, као филозофију културе, схватили и изричито тако означили. (…) А као филозофија културе трансцендентални идеализам постаје за нас животна моћ. Ми и у том правцу тежимо да Канта продубимо помоћу Платона, који је, наравно, био сасвим прожет тиме да филозофија није луксуз учењакове собе или утанчаног образовања, него најнеопходнија храна живота истински вредног живљења.

Паул Наторп

 

У Кантовом бићу, а то је Гете без сумње на прави начин уочио, не само да мисао у својој објективној садржини и својој објективној „истини“ себи подређује живот него она од живота, коме даје форму, истовремено узима натраг његову властиту форму. Овде влада онај особити узајамни однос у којем се сваки од двају момената који делују један на други истовремено јавља и као одређујући и као одређен. То што Кант јесте и што он значи, не само у целини филозофије него и као индивидуални мислилац, обелодањује се тек у том двоструком односу.

Ернст Касирер

 

Кантов став према људима одређен је преко чистог и апстрактног медија моралног закона; али управо у самом том закону он је истовремено спознао и уважавао највећу снагу човекове личности. Због тога за њега мисао хуманости и мисао слободе нису ограничене на политичко-социјални и педагошки идеал, него су полуге којима је покренуо и преокренуо целокупни духовни космос. Мисао о „примату практичког ума“ условила је преобликовање у темељној концепцији самог теоријског ума; ново осећање и нова свест о хуманости довели су до опште „револуције у начину мишљења“, у којој је тај примат тек нашао своје последње и одлучујуће утемељење.

Ернст Касирер

 

Позив „Натраг Канту“ није данас једини. Поред њега, чујемо лозинку: „Преко Канта“, а и другу: „Натраг иза Канта“. Међутим, нико није кадар да прође „Поред Канта“, а из живог кретања садашњости хоће да га избришу само најекстремније групе здесна и слева; али оне то не могу; јер је Кант – он и само он – постао судбина немачке науке. То је његова величина!

Адолф фон Харнак

Допустите ми да у духу присуствујем великој немачкој прослави, двовековном враћању дана када је из крила немачког народа рођена луча света – Имануел Кант. У свету духа њему није надређено ништа што је на највишу славу било ког народа, чак и грчког. Суделујем у скрушеном поносу који нас мора испунити пред том узвишеном истином.

Герхарт Хауптман

 

Десет година сам живео у Кантовој мисли; удисао сам је као атмосферу, и она је била у исти мах мој дом и мој затвор. Веома сумњам да неко ко није учинио тако нешто може јасно видети смисао нашег времена. У Кантовом делу садржане су пресудне тајне модерне епохе, њене врлине и њене границе. Захваљујући његовом генију, у Кантовој филозофији се, поједностављено до прецизног дела сајџијског умећа, види протицање свеобухватног живота Запада за последња четири века. „Немир“, који јасно препознатљиво покреће точкове тих мисли, механизам њиховог тока, исти је онај који је у неопипљивој форми тенденција, струјања, склоности, покретао европску историју почев од Ренесансе.

Хозе Ортега и Гасет

 

Свакако да ниједном од филозофа после Канта не можемо веровати у тој мери као њему. У његовој једноставној величини владају мир и мера. Он није начелно друкчији од људи иначе, него је врхунац онога што може бити сваки човек као умно биће. Он није експеримент који омогућује да настане можда нешто што је духовно сјајно, а што се плаћа раскомаданим и искривљеним животом. Он није ни онај који отмено и тајанствено нешто наслућује. Напротив, он је потпуна отвореност. Показује се без застора. Себе чини корисним без трага мађије, погрешне дубине, ефекта који импонује. Сваку његову реченицу треба схватити озбиљно.
Кант је носилац хуманитета просветитељства. Он није само велики ум него је и истински човек. Његов етос не зна за претеране поступке којима се морал неистинито конструише или патетично демонстрира да би се потом сакрио у саможивој свакодневици. Његов етос јесте етос управо те свакодневице и сваког тренутка. Он нам није потребан да му се дивимо као нечему страном. С њим можемо живети. Њему бисмо хтели да следујемо.

Карл Јасперс

 

Чиста чулност и чисти разум бивају сведени на уобразиљу. Тако је разбијено полазиште у уму. Тиме је Кант самог себе својим радикализмом довео у позицију пред којом је морао да устукне. Она значи: разарање досадашњих основа западњачке метафизике (дух, логос, ум).

Мартин Хајдегер

Зашто ослушкујемо Канта да бисмо искусили нешто о бивству? Два су разлога за то. Прво, Кант је у разматрању бивства учинио далекосежан корак. Друго, тај корак је уследио из верности предању, тј. уједно у разрачунавању с њим, чиме је на њ пало ново светло. Оба разлога за указивање на Кантову тезу о бивству дају нам подстицај за промишљање.

Мартин Хајдегер

 

Мишљу о стварности слободе, о којој треба мислити у практичком смислу, Кант се налази на путу ка филозофији духа и ка Хегеловој теорији, по којој је за дух суштаствено то да се испољава у поступцима.

Фридрих Каулбах

С правом се говорило о некој врсти Кантове неофицијелне филозофије у којој он даје простора питањима и одговорима мишљења које је окренуто непосредном животу и његовом савлађивању. У том смислу Кант спроводи просветитељски програм културе и васпитања, у којем својим ученицима и читаоцима открива искуства о свету у којем као људи треба да се остварујемо, живимо и потврђујемо.

Фридрих Каулбах

Осим фрагмената чији су аутори Гете, Хегел, Маркс и Касирер, све остале превео је за ову прилику Данило Н. Баста