СВЕТИОНИК – О спорту

Иако се спорт на наше очи храни енергијом рата, он је не преображава

*

Олимпијске игре у Паризу 2024. на симболичкој равни надоградиле су Олимпијске игре у Лондону 2012. тиме што су у церемонијал свечаног отварања убризгале још отрова и још сатанизма

Парафразираћу реченицу из „Велога миста“ Миљенка Смојe: „Кад будемо давали голове, немојте се љубити и грлити. Замислите како би било видјети обућара да је изашао из радње и почео викати – Људи, направио сам ципеле! Или да пекар од весеља скаче што је испекао векну хлеба!? Ваш је посао да дајете голове!“
Легендарни Сплићанин се чак и онда шалио, крајем 70-их година прошлог вијека, али је кандидовао важну тему: Чему радовање?! Посао професионалних спортиста је да поентирају, а све остало је – шоу, који по несрећи служи за каналисање мегатона народне енергија, да се оне не би употријебиле контра власти. Контра власти!
Да ли ми на спорт заиста гледамо кроз праву оптику?
У временима у којима се руши свака вриједност за коју смо знали, свједочимо о хиперинфлацији помаме за забавом, популарном музиком и шоу-програмима. Хипнотисано зуримо у екране и хранимо се ништавилом одјевеним у шљокице и перле.
Што је идеал у спорту? Да неко постане модеран гладијатор и умјетношћу координације мозга, руку и ногу, постане милионер. Но да ли је такав, чак и ако иза себе има хуманитарну фондацију, штогод друго доказао о спорту, осим да иза њега стоје корпорације које мисле на профит више неголи на спорт?
Иако је Пјер де Кубертен, обновитељ модерних Олимпијских игара, рекао да је боље да се младићи такмиче у спорту него да се међусобно убијају, има се томе штогод приговорити. Де Кубертен је све вријеме говорио о акумулацији енергије рата.
Да човјек није биће склоно паду, не би ни тзв. демократије данас по свијету свједочиле колико смо узнапредовали у једнакости, братству и слободи. Јер смо назадовали. Европа је у међувремену сазнала за бројне облике ратова, при чему смо најсклонији да видимо како многи сједе по кафићима и злоупотребљавају викенде док плаћеници регрутовани из најсиромашнијих слојева ратују за корпорацијске ствари. На исти начин је руска интелигенција „ратовала“ у Првом свјетском рату, а Парижани у Другом. Теорија антиолимпизма казује да прескупа такмичења махом допингованих јуришника ка обарању рекорда представљају замјену за рат итселф. Навијачи иза екрана или на порталима су „народ“; Ђоковић је Обилић, а наша репрезентација је „војска“. Не чуди што су стадиони по Европи и Свијету никли након што су психолози открили да су маси потребне игре. Лебац су добили на кредит.
Не треба бити мудрац и установити да је фудбал, рецимо, натопљен потенцијом рата. Умјесто да сваки свога за јаја објесимо политичког субашу, и удружени кренемо на Владу, да за муда бесимо све квислинге, и лепезу лоших политичара редом, западни човјек, па и наш, иде на утакмице да урла. Или то чини испред монитора и ТВ-а. Ратује упразно. Пуца из празне пушке.
Иако се спорт на наше очи храни енергијом рата, он је не преображава.
Спорт од рата даје што је узео. Зато спорт може да донесе мир само онима који генеришу анестезирање маса – опијених гледањем лопте, or something, како с лијеве стране прелази на десну.
Куриозитетни су факти који потказују Де Кубертенову максиму, барем у постисторијским временима, јер канда постоји мистична веза између Олимпијских игара и ратова, који би по предању требало да заћуте, током сусрета миру преданих атлета. Током Олимпијаде у Пекингу (2008), почео је рат Запада у Грузији. Који је добила Русија. Рат се водио и док су у Бразилу трајале Игре, уочи којих је – премда то није пренио нико – у Сао Паулу секта звана Универзална црква царства божјег саградила реплику Соломоновог храма.
Укуцајте. Предсједница Бразила лично долази на поклоњење. У мору других – љубитеља спорта, смрти и пореза.
Олимпијске игре у Паризу 2024. на симболичкој равни надоградиле су Олимпијске игре у Лондону 2012. тиме што су у церемонијал свечаног отварања убризгале још отрова и још сатанизма, што су у директном преносу первертирале и светињу Тајне вечере, пројахале коњаника апокалипсе, наругале се на разуму устројеном свјетском поретку, да би потом не само судијском руком подигле прву мушку и руку која се у олимпијском рингу борила са полном и гле чуда још и родном женом, изазвале мали хришћански устанак у Граду свјетлости, но се и укинуле на симболичкој равни.
Олимпијске игре су коначно показале своје право лице. Могу ли иза свега постојати и даље? Оно, могу. Али неће бити истините, јер све вријеме, канда, нису ни биле.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.