Сусрет с класицима српске поратне сцене

У Музеју Срема у Сремској Митровици одржана је неуобичајена а вредна изложба. Захваљујући ангажману младог директора те установе Андрије Поповића, приређена је у великој сали Музеја изложба „Жене планине. (Ауто)портрет“, коју махом чине слике, скулптуре и радови на папиру из колекције Николе Богдановића

Портрет је појам који долази од француског израза за слику нечијег лика, од латинског protahere = изнети на видело. У уметности означава приказ одређеног човека, односно његовог лика и фигуре. Поред чисто спољашње сличности у таквом виду изражавања треба истаћи и психологију представљеног. Зато сликари тврде да њихова дела дубоко залазе у психологију насликане личности, што фотографија не може. У модернизму је изнета теза да портрет не мора личити на модел већ треба само да је ликовно добар, што је неприхватљиво. Сврха му је да прикаже одређену особу или особе и сачува сећање на њу/њих. Јудаизам и ислам га одбацују, јер за њега везују окултне особине.
Врсте портрета могу се класификовати. Према положају главе то су: профил, полупрофил (или тричетврт), изгубљени профил и анфас. Према положају фигуре: приказ главе или попрсја, тј. допојасни и цела фигурa. Она може бити у лежећем, седећем или стојећем положају а посебни видови портрета су парадни (патетична поза, помпезно драпирање раскошним тканинама и репрезентативна архитектура у позадини, често део моћног стуба), коњанички и акт (у XIX века омиљена je одалиска, приказ наге раскошне оријенталке). Према броју ликова разликују се појединачни, двоструки и групни портрет. Посебна област је аутопортрет. У односу на формат постоје и минијатурни и портрети на медаљону, са засебном врстом сликара минијатуриста (присутних и у Индији) и вајара медаљера.

У СРБИЈИ – ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА У праисторији тог типа уметности нема, фигуре као Вилендорфска Венера су без назнака лица а почиње да се развија у приказима асирских владара и, посебно, у старом Египту. У грчкој уметности је портрет доживео неслућени замах и то најпре као идеални, резервисан за божанства а затим реалистички, који се развија у хеленизму. Још више су стари Римљани узнели реализам приказа са обзиром и на свој култ предака. На граници светова, Египта, Рима и хришћанства настају изразито реалистички тзв. фајумски портрети покојника, постављани на мумије, изведени у енкаустици, претече иконописа и данас свежег изгледа. У раном средњем веку овоземаљски облик човека није био важан и портретска уметност замире. У ренесанси тај вид стваралаштва пак доживљава неслућени развој, најпре од класичног строгог портрета из профила. Даљи успон има у маниризму и бароку у Европи и Енглеској са великим мајсторима после Леонарда да Винчија и Рафаела какви су Рембрант (цео стваралачки век је сликао и аутопортрете), Веласкез, Вермер, Ван Дајк, Халс, Рубенс и др. Албрехт Дирер је први аутопортрет нацртао са тринаест година и урадио још неколико у цртежу и три у уљу. Од њих је чувени „Аутопортрет у кожуху“ из 1500. године, у Старој Пинакотеци у Минхену, први прави аутопортрет као аутономна појединачна слика, величанствене појавности, по угледу на лик Христа. За многе је та слика најбоља у историји уметности када је реч о аутопортрету. Сасвим посебан вид је имагинарни портрет, невезан за одређени лик, унапређиван и у српској уметности XX и XXI века, чему је посвећена и тематска изложба у Модерној галерији Ваљево.
У Србији се портрет развија од средњег века; како је први запазио најважнији српски историчар уметности Светозар Радојчић и посветио се шире тој теми, старију српску уметност обележава интересовање за историјски портрет по чему је другачија од осталих из византијског круга. Сократ, Платон, Аристотел и Сенека нашли су се на зидним површинама припрате Богородице Љевишке. Тада су посебно чести величанствени прикази најважнијег имагинарног портрета – Исуса Христоса, кога ниједан сликар није видео, мада је историјска личност, па сваки мора да крене од своје визије и сазнања. Слично је и са Богородицом и многим светим личностима. У тој уметности нема профила јер је средњовековни мајстор профил сматрао као пола човека. После замирања српско-византијске уметности у време прелазног периода турске окупације, портретистика добија замах појавом све богатијег грађанског друштва у Војводини у XVIII и XIX веку. Тада настају бројни прикази те врсте. Вероватно најуспелији аутопортрет насликала је Катарина Ивановић 1836. године на самом почетку свог сликарског пута, са двадесет пет година. По оштрини, чистоти и самосвести он је без премца. Изнад свих категорија је икона Исуса Христоса Пантократора у Хиландару, из 1260–1277. године, рад српског или грчког мајстора, сматран и у свету за најлепши и најистинитији сачувани портрет Спаситеља у историји.
Деветнаести век је доба продора фотографије и опадања портрета, мада су се Енгр и Делакроа испомагали њоме. Тада и наши највећи сликари и вајари раде портрете и аутопортрете. Први је „Аутопортрет“ барокног мајстора Стефана Тенецког а затим следи слика Николе Нешковића из 1775. године (Народни музеј, Београд). После су настала бројна дела Димитрија Аврамовића, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Стевана Алексића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђе Крстића, од вајара Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића на тему (ауто)портрета. Стварали су их и сликарке Мина Караџић и Полексија Тодоровић. У следећој генерацији првих српских модерниста тај вид уметности такође је прихваћен, од Надежде Петровић, Косте Миличевића до Милана Миловановића и Бранка Поповића. Незаобилазни су у том смислу у следећој генерацији Сава Шумановић, Васа Поморишац, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Иван Радовић, Коста Хакман, Зора Петровић и по страни од наше сцене Милена Павловић Барили.

ИМАГИНАРНИ ПОРТРЕТ Поједини од тих уметника стварају и после Другог светског рата, када настаје најважнији новији имагинарни портрет „Гуслар“ Петра Лубарде (на основу више припремних слика). Имагинарни портрет унапредила је и Медиала као немодернистичка група. Квалитетни портрети и аутопортрети чувају се осим у музејским и галеријским установама и у приватним збиркама. Једна од њих је Николе Богдановића и његове породице у Сремској Митровици. Најважнија је у Војводини после Галерије поклон збирке Рајка Мамузића када је реч о српском високом модернизму, периоду невиђеног цветања уметности између 1950. и 1980. године, када је и већина музеја и државних галерија отворено. У његовој колекцији налазе се радови различитог типа, од цртежа, акварела и гвашева до уља на платну. Поједини као Младена Србиновића крећу се од забелешке, аутопортрета схваћеног скоро као скица до крајње озбиљног уља „Портрета Јованке Стојановић-Максимовић“ из 1953. године. Дела Мајде Курник су тамне појавности, драматично схваћених ликова, као што Петар Омчикус у одличним сликама из његовог раног периода („Банкар Месаровић“, 1953, „Портрет Наде“, 1952) још више инсистира на реализму, тамној гами и студиозности. У том духу је и његов „Аутопортрет“ из 1972. године, који је као и скоро све своје личне приказе урадио у тамним тоновима, скоро монохромно, за разлику од портрета других личности. Сликар је најскромнији и најдубљи када понире у сопствену личност. Слично је и са аутопортретом Миодрага Миће Поповића из истог периода. „Портрет девојке“ уље Божидара Боже Илића из седамдесетих представља допојасну фигуру у пуном колориту. Посве је од ових слика различит цртеж Стојана Ћелића из седамдесетих, на коме је у неколико линија, у духу крокија, вешто призвао лик Шекспира. Посебно место у збирци припада Оливери Кангрги, неправедно запостављеној значајној уметници. Два аутопортрета у пастелу из 1952. и 1962. године откривају је као елегантну, самосвесну уметницу, чија дела сећају на Ватоа и најбоље француске пастелисте. Реч је аутопортретима међу најбољим у нашој новијој уметности, на којима се види да уметница зна за заборављене тајне представљања инкарната. Посебну групу слика чине уља савремених руских мајстора попут Алексеја Парфјонова, Сергеја Манцерева и великог руског сликара Ивана Лубјеникова, која се идеално уклапају у српски модернизам. Портрет и још више аутопортрет су поред пејзажа видови уметности који не подлежу иконографском тумачењу, па и када је реч о персонификацијама. Стога је о њима теже развити идејно сазнање, а још мање тематско или симболичко, па се и овај текст своди на општији преглед Колекције Богдановић..

ВРЕДНА ОСТВАРЕЊА ИЗ ДОМЕНА КЛАСИЧНИХ МЕДИЈА У Музеју Срема у Сремској Митровици одржана је једна неуобичајена а квалитетна изложба. Захваљујући пре свега доброј вољи младог директора те установе Андрије Поповића приређена је у великој сали Музеја изложба „Жене планине. (Ауто)портрет“. Чине је у мањој мери дела из фундуса те институције а највећим делом слике, скулптуре и радови на папиру из колекције Николе Богдановића. Уместо екстрема агресивне и сурогатне постмодерне са њеним квазистиловима и авангардом која прелази у искључивост и тоталитарност, Богдановић пажњу посвећује висококвалитетним остварењима из домена класичних медија, не залазећи у уметност Медиале и српске школе фантастике која се у том периоду формира, нити у рани концептуализам као иконокластичко порицање слике, али ни у нову фигурацију. Посвећен дословно модерним уметницима (непријатељи Медиале тврде да је она вид антимодернизма, националромантизма па и фашизма), не занимајући се ни за старије међуратне мајсторе који већином стварају и у времену после Другог светског рата, поставши професори и академици, Богдановић систематски истражује главне токове српског високог модернизма, без превише тежњи ка локалпатриотизму и сакупљању радова искључиво војвођанских уметника.
То га је и навело као аутора ове изложбе (све вреднији иступи колекционара као кустоса) да изложби да наднаслов „Жене планине“ по познатом циклусу слика Косаре Косе Бокшан, значајној учесници тог раздобља, премда је на изложби само један такав рад а и њена дела те врсте припадају естетици ружног и глупог. Тај наднаслов се не везује за приказану тематику (ауто)портрета и само збуњује посетиоца, разводњавајући концепцију. Заузврат остали део ове смотре је беспрекоран, почев од изложене изванредне главе римске „Венере Сирмијумске“ у мермеру а ту су из фундуса Музеја Срема и четири већа акварела трагично преминуле сликарке Радојке Радојевић. Највећи део изложбе су остварења класика српске поратне сцене, са тежиштем на Децембарској групи, али и значајним сликаркама мимо главних токова, какве су Оливера Кангрга и Ксенија Дивјак. Премда су на изложби (ауто)портрети углавном галеријског, камерног формата, они улазе у репрезентативни део новије српске уметности. Представљени су и рељефи Милице Рибникар и проф. Зорана Ивановића. Посебна вредност ове изложбе је у њеној остварености као приказа искључиво женског лика и прва је те врсте код нас.