СРБИЈА – ОБАВЕШТАЈНО НАЈУГРОЖЕНИЈА ДРЖАВА У ЕВРОПИ

Сви интензивни и дрски обавештајни напади на модерну Србију слични су онима који су били припрема за „разарање“ и „растакање“ СРЈ (Србије), па зашто би све учесталије актуелне шпијунске акције биле другачије?

Са становишта стратега НАТО-а, иако су испробали све могуће механизме, Србија је једина од држава насталих разбијањем СФР Југославије која је остала непокорена, па тако и непотчињена Западу. Тај свој неуспех не могу да схвате, нити да прихвате, и Србију третирају као „недовршен посао на Балкану“. Одавно су закључили да су Срби крајње непослушни и о том питању „непоправљиви“, тако да су тајни планови елиминације српског утицаја подразумевали етничка чишћења Срба на Балкану, као и „разарање и растакање Србије“. Да би се то остварило, били су потребни увек свежи обавештајни подаци до којих се долазило дубоким обавештајним продорима у све институције које су креирале српске одбрамбене способности.
Србија је јединствена и по томе што је непокорена издржала оружану агресију западне алијансе 1999. године, и што је једина држава која је анулирала резултате преврата (обојене револуције) који је изведен 5. октобра 2000. године. Не може се рећи да нису имали успеха – санкцијама, бомбардовањем и преко устоличених превратника уништили су у Србији све што су могли – од економије, војске, служби безбедности, па до традиције, културе и стварних вредности српског народа. Великим и дугорочним обавештајним акцијама ЦИА преко Мила Ђукановића одвојили су Србију од мора, док озбиљни покушаји отимања јужне српске покрајине још трају. Ипак, потпуно супротно њиховим плановима и очекивањима, Србија је успела да тренд развоја окрене према просперитету. Међутим, западне силе нису одустале, него још проширују своје деструктивне планове и на Републику Српску – активира се стара идеја „гашења РС као геноцидне творевине“. Моћне западне обавештајне службе су одавно у свој обавештајни систем, о питању истраживања Србије, укључиле и обавештајне апарате својих балканских сателита, који су због својих територијалних аспирација и тежње за доминацијом на Балкану то једва дочекали.
Временом, ствари око обавештајног угрожавања Србије постале су још теже и компликованије. Након сучељавања Русије с НАТО-ом преко Украјине и међусобног масовног протеривања дипломата, центар обавештајног сукоба премештен је у Србију као независну и војно неутралну државу. Тај обавештајни сукоб нас се тиче утолико што сваки агент и шпијун из обавештајног обрачуна великих сила сигурно има и резервни задатак, када је већ ту у Србији, да истражује и нашу земљу. Овде је за нас веома важно да западне службе прикупљају податке о Србији да би је лакше угрозили и разбили, док руске службе желе њихове планове да поремете и често су нам уступали важне информације о угрожености.

ЗАБАШУРЕНИ РЕЗУЛТАТИ Ако говоримо о актуелној ситуацији, глад центара моћи на Западу за информацијама о Србији влада због вођења хибридног рата. Наравно да су наше обавештајно-безбедносне службе (агенције) потпуно свесне опасности овако интензивног и свеобухватног обавештајног изучавања Србије, са тежиштем на њеним одбрамбеним потенцијалима, посебно што се тиче планова ангажовања и размештаја на терену Војске Србије. Српске службе имају импозантне контраобавештајне резултате, али и о том питању треба запазити веома битан феномен – док је код других обавештајно безбедносних система откривање, хапшење и суђење само једног обавештајца или шпијуна глобални догађај у центру медијског извештавања, за наше службе то не важи. Наше службе откривају, хапсе и предају тужилаштву комплетне обавештајне мреже страних служби, али то на Западу и није нека вест, као да неко све то заташкава да се не би видело колико је Србија заиста обавештајно нападнута. Разбијене су обавештајне мреже хрватске, бугарске, албанске и приштинске ОС, и више појединачних шпијунских и обавештајних случајева, али то на Западу и није нека вест. Анализа украдених података из ових случајева и деструктивних намера показује да нешто припремају – увлачење Србије у нови сукоб на Балкану или некакав нови преврат. Запад о томе ћути а знамо и зашто – зато што моћне западне силе праве такве планове и усмеравају и координишу активности балканских сателита и унутрашњих превратничких група.
Прави је феномен да, иако су наше обавештајно-безбедносне службе откриле мете њиховог обавештајног истраживања и предузеле јаке контраобавештајне мере, они који нас нападају не одустају ни по цену обавештајних афера и дипломатских скандала. Зато морамо да се упитамо зашто је обавештајно изучавање Србије толико важно и хитно да се негативне последице по њих унапред прихватају и занемарују. Обавештајне службе неких држава и парадржава из нашег окружења упуштају се у дрске шпијунске акције и онда када су готово сигурни да ће бити откривени. Примећују се хитност и нервоза у њиховим оперативним комбинацијама што се претвара у брзоплетост и грешке, као да имају директиве и рокове шта то и до када морају да изуче и претворе у квалитетне информације. А шта то може бити толико важно ако није у питању припрема неке нове агресије на Србију или Републику Српску, да ли класичне оружане или у циљу унутрашње дестабилизације и новог покушаја преврата и потчињавања. Смишљено жртвују неке своје шпијуне и не интересује их много шта ће бити с њима, битно је да одраде део шпијунског посла, да украду поверљива документа, важне пројекте наменске индустрије посебно везано за производњу оружја и муниције, размештај војних јединица, локације војних складишта и другог, а касније нико за њих и не пита нити неко брине о њиховој судбини. Велики тако не раде, западне и руске обавештајне службе су ових дана, у најнапетијој могућој атмосфери, реализовале велику размену агената и шпијуна.
Раније су се све државе на свету, па и оне највеће и најмоћније, веома плашиле обавештајних афера и такве врсте међународне компромитације. Данас као да су неке државе стављене ван закона, па нешто јесте компромитација а нешто није – зависно која држава је у питању. Значи, шпијунажа против Србије и када се открије и докаже, на Западу није компромитација, а мишљење држава осталог дела света за њих је маргинално. Зато и након пада шпијунских мрежа балкански сателити настављају шпијунске нападе као да се ништа није догодило, јер вероватно им се негде на Западу бележи „плус“ за оно што раде. Зато није чудо што редовно сматрају да је корист коју остваре далеко већа од штете, поготово што их не интересује судбине шпијуна. Једино је битно да њихови професионални обавештајци не буду осуђени и затворени, а то се не може догодити јер су редовно заштићени дипломатским статусом.

ШПИЈУНИРАЊЕ ИЗ ВАЗДУХА Обавештајне службе водећих НАТО држава су нешто опрезније у погледу шпијунаже према Србији, али забрињава што показују другу врсту обавештајне дрскости интензивним извиђањем из ваздуха модерним извиђачким авионима. Маршруте лета ових авиона препуних електронике, које са разлогом зову „шпијунски“, планирају непосредно уз границе Србије, чиме могу да се открију, идентификују и лоцирају сви активни борбени системи наше војске, али и остале појединости везане за састав и размештај наших одбрамбених снага, а такве летове настављају преко Републике Српске. У том смислу најактивнији су амерички шпијунски авиони, али су присутни и авиони исте намене и других водећих чланица НАТО-а. Пре само неколико дана амерички извиђачки авион за прикупљање обавештајних података и пресретање комуникација ЦЛ-650 „артемис“ поново је летео око граница Србије и изнад БиХ. И као и у свим другим активностима НАТО-а, Американци воде планирану операцију а уз њих се појављује француски извиђачки авион „кинг аир 350 АСЛР“, а појављују се и појављиваће се и други, тек да се види да је то операција НАТО-а, а не САД. Непријатна и забрињавајућа чињеница јесте да су ова шпијунска истраживања из ваздуха веома слична онима пред агресију на СР Југославију (Србију) 1999. године.
За детаље које треба допунски проверити и разјаснити у данашње време користе модерне и често врло моћне извиђачке дронове, који понекад „залутају“ у ваздушни простор централне Србије. И ту је наступ довољно перфидан, у складу са стандардним „скривалицама“ актера и правих намера, како то редовно раде велике обавештајне службе, посебно ЦИА. Само на КиМ извиђачким дроновима су опремљени Кфор и европске мисије, НАТО у бази Бондстил, али и приштинска паравојска, па погодите чији је када врши нека провокативна извиђања. У исто време најмоћнији извиђачки дронови су присутни и у НАТО државама на Балкану, на неким аеродромима трајно, као што је Тузла, а на некима привремено, по потреби. Наравно да су ту лоцирани јер им је тежишни задатак извиђање (шпијунирање) Србије.

ВОЈНО ФОРСИРАЊЕ СУСЕДА Комплетна шпијунска активност из ваздуха (а вероватно и из свемира преко извиђачких сателита) не би имала никаквог смисла ако није део припрема или саставни део неке будуће конкретне операције против Србије или Срба на Балкану уопште. Све то не би било толико забрињавајуће да се паралелно са интензивном шпијунажом и извиђањем од стране водећих држава НАТО-а не форсира убрзано наоружавање и јачање некаквих војски и паравојски држава и парадржава у региону. Рецимо, пре неколико дана хрватска војска је од САД добила (или купила) респективни ХИМАРС какав се успешно користи у Украјини, што је до еуфорије увеселило проусташки део Хрватске. Нарочито их је обрадовао домет овог моћног оружја, „јер се њиме са хрватске територије може гађати Београд“. И док све потенцијалне и активне непријатеље Србије западне силе наоружавају „шаком и капом“, Србији броје сваку „шупљу цев“ и захтевају, прете и уцењују да се Србија не сме наоружавати јер „то угрожава стабилност на Балкану“. Нису ни свесни да је управо такав став двоструких аршина и замене теза основни разлог што Србија мора да се наоружава колико год јој то економске могућности дозвољавају.
Закључити да је све то нормално и пролазно била би опасна грешка. Код предвиђања могућности мора се поћи од најгоре варијанте, а то је да се припрема нека врста нове агресије на Србију. Не мора то бити отворени сукоб са НАТО-ом, на чему интензивно ради Курти, него некакав прокси сукоб Алијансе са Србијом преко леђа свих које сада интензивно наоружавају, а које би свестрано помогли, посебно ударима из ваздуха по српским снагама и виталним објектима. Нису ли због тога извиђачки летови тако учестали – да се лоцирају српска ПВО средства, посебно кинески ФК-3, али и уносни циљеви који би ослабили српску одбрану. Ако то није идеја и план моћника са Запада, можда је све то само јак војни притисак као део стварања амбијента за преврат у Србији који није могуће спровести без оружаног сукоба.
Можда се управо зато врло добро разумеју и слажу они који из окружења нападају Србију и унутрашње превратничке снаге које желе потчињавање Србије Западу и Србију у НАТО-у. Можда ту лежи одговор на питање шта тражи Американац, специјалац, с пиштољем у Београду? Склони смо да одмах то пребацимо на лакшу варијанту – обрачуни криминалаца па дошао Американац „преко баре“ да убије неког дилера или вођу банде. Зашто не пођемо од могућег тероризма јер то је примереније ономе што његова влада и обавештајне службе његове државе раде у Србији и према Србији. Ни данас нико не зна ко су били људи (или један човек, специјалац) који су у критичном тренутку на Мајдану са дистанце отворили ватру и по демонстрантима и по полицајцима, што је подстакло преврат. Из исте „кухиње“ из које је ишао Мајдан данас излазе планови новог преврата у Београду. Ако су му већ дали име „Обарање зида“, наравно да припремају и шаљу пуцаче које ће касније спојити с моћнијим оружјем од пиштоља. Зато се управо Мајдан код превратничких снага најчешће спомиње. Основа супротстављања је квалитетна процена и благовремено спречавање не само сваког насиља него и сваке врсте припрема за насиље.