ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 8. 3. 2019 |
Наши политичари увек и једино треба да имају на уму да се морају поштовати жртве наших предака, које су они поднели да би сачували колевку српске државности и цивилизације, а без којих ни нас, ни Србије не би више било
Стара кинеска пословица каже да „четири вола упрегнута у кола не могу да врате изговорену реч“. Значај речи мери се и друштвеном позицијом говорника. Могу бити лични став, ако је реч о грађанину. Међутим, званични функционер нема право на јавни лични став, јер он је представник државе 24 сата дневно. Не може се бити пре подне министар, по подне челник партије, а увече приватно лице. Један је бог Јанус са три лица. Све што званични државни функционер каже, у било којој прилици, иде на терет државног званичника.ДАЧИЋЕВА ИЗЈАВА Подигла је велику буру изјава министра спољних послова Србије Ивице Дачића на питање новинара „да ли је званична позиција Београда за решавање косметског проблема да се разговара о разграничењу: „Да на такав начин решимо наш проблем, то је наша званична понуда.“
Ипак, чини се да министар није рекао оно за шта га нападају, односно да је тај предлог званична политика Владе Србије, већ је рекао да је то (званична?) понуда (али само понуда) да се и о томе разговара. Понуда није званична политика. Јер тек уколико би друга страна прихватила такву понуду, уколико би она била изводљива, могла би постати званична политика, али тек после проласка кроз одређену законску процедуру. Могуће је да је све ово имао на уму Дачић приликом своје изјаве, али можда је тренутно испустио из вида да говор уживо носи велике ризике у односу на писане изјаве, да немају сви људи исту раван информисаности и поимања приликом пријема поруке и да треба да прилагоди своје јавне исказе свима, да их чак упрости и поједностави, па и шире разјасни да не би доспевао у сферу спекулација својих политичких противника и неразумевања грађана. Или, како је говорио Цицерон: „Говорник треба да има на уму три ствари: шта говори, коме говори и како.“
Очигледно је да изјава министра Дачића није била најсрећније формулисана и да је зато дозволила разна, па и злонамерна тумачења.
И сам чин спремности на такав разговор изазива сумњу, а истовремено то је и немогућ предлог. Сумњу, јер српске власти не могу да изађу ни у ком случају из оквира Устава и Резолуције СБ УН 1244, а да не делују противуставно и против међународног права на штету Србије, па није јасна намера таквог „предлога-понуде“. Јер све преко законских ограничења и оквира Резолуције 1244, у надлежности је државног тужиоца.
Наравно, није замисливо да би наша власт конкретним одлукама зашла у сферу велеиздаје, па је и то један од разлога за сумњу чему уопште служе такве понуде. Али да ли може власт да размишља о разним могућностима? Наравно, искључиво незванично. Сваки члан Владе морао би званично да се држи искључиво онога на шта је указао министар Ненад Поповић: „Никакву другу политику, осим постизања компромиса у оквиру Устава Србије и Резолуције 1244, Влада Србије никада није утврдила. Ја се залажем за такву политику и положио сам заклетву као министар да ћу чувати Косово као саставни део територије Србије.“ Уколико би наши званичници увек подвлачили да су спремни на компромис само у поменутим оквирима, онда неспоразума са грађанима Србије не би ни било.
НЕМОГУЋЕ РАЗГРАНИЧЕЊЕ С друге стране, предлог је немогућ зато што би свако разграничење на Космету било подвиг раван томе да се на белом папиру нацрта млеко. Нејасно је и то како се може изнети такав предлог ако, како сам Дачић тврди, „евентуална линија разграничења још није написана, нити утврђена“. Неозбиљно је да се предлаже тако нешто без идеје о линијама разграничења. Етничке? Територијалне? Јер и сам покушај цртања тих разграничења могао би показати да је то неизводљиво. Можда и зато што је немогуће нешто такво извести без штете по прогнане Србе, Црногорце, Хрвате, Роме, нарочито ако се на Космет не врати 300.000 изгнаника, не врати им се њихова имовина и не поврати статус кво пре 1999. године.
Није јасно ни о каквом је разграничењу реч. О разграничењу административних граница Космета и централне Србије, или о разграничењу унутар Космета што спада у сферу политичке фантастике? У првом случају крши се Устав Србије, а у другом се подразумева да је Космет у Србији, па нема потреба за уцртавањем неких нових унутрашњих „административних“ граница.
ПРЕСПА И ДЕЈТОН Министар Дачић је додатно унео забуну и помињањем Преспанског и Дејтонског споразума, јер су то неупоредиве ствари. Правдати кршење Устава Србије тиме што други крше своје уставе је већ спремност на опасни антидемократски политички волунтаризам. Влада Македоније је прекршила свој Устав, али то је проблем македонске нације, а не дозвола Србији да крши свој Устав. Дејтон је нешто сасвим друго. БиХ је њиме тек створена као данашња форма, па је њен устав произишао из Дејтона. Српски устав се руши шиптарском сецесијом, а није произашао из ње. Ако би се насилно створеним стањем на терену правдало кршење Устава, онда, чему он и демократија? Али у изјави министра, нажалост не јединог нашег политичара, већ укључујући и оне из опозиције, битно је да се чини да оваква поређења указују на спремност да се нација доведе пред свршени чин, без њеног претходног консултовања за вођење политике која води ка њему, уз последичну принуду да се тако створена реалност накнадно укључи у Устав. Не могу грађани да одлучују post festum. Нико не брани да се о питању Космета предложи да се донесе нови устав у коме ће Србија моћи да поклања своје територије сваком сепаратисти, а нису Шиптари једини. Ако такав предлог прихвате грађани, онда разграничење постаје легално, а био би то и први устав те врсте у историји света! Ако га не прихвате, пада влада и не може се тако нешто више износити ни као предлог или идеја.
Геостратешка позиција Космета (речи високог НАТО официра: „Та висораван је идеална за лансирање ракета на Русију“) и његово рудно богатство су прави разлог окупације Космета и подршке Шиптарима
ШИПТАРИ НИСУ ВЕЋИНА У СРБИЈИ У политици власти око Космета и ЕУ беспућа користе се, намерно или не, свесно или не, позната средства аутократске власти. Једно од њих је владавина страхом, као познати метод неолибералне финансијске аристократије чији су извршни органи администрација САД и бриселократија. Правда се кршење Устава питањем „хоћете ли компромис или рат“? Противници „компромиса“ никада нису рекли да желе рат, а чиме то заступници „компромиса“ гарантују да ће бити рата ако се не пристане на међународне и шиптарске уцене? Постоје бројни други предлози, ван сваке ратне опције, чак доказани у светској политичкој пракси. Геополитички услови данас отварају сасвим другачије излазе у односу на уцене из Рамбујеа. О њима другом приликом, а овога пута да се задржимо на аргументима које наша власт не користи у одбрану Космета, бар не јавно да грађани то знају.
Није политичко-административни ентитет Косово, како га крсти такозвана и самозвана „међународна заједница“, уставна категорија Србије већ је то Аутономна Покрајина Републике Србије Косово и Метохија. Битно је такође да Шиптари немају право на самоопредељење на Космету, по међународном праву, јер нису народ у тој српској области, већ национална мањина. Само народи имају то право! Националне мањине га немају.
Уз то, нису Шиптари никаква већина у Србији. Зашто се питање њиховог броја уопште своди на област Космета? Ако је тај број битан, онда се он мора мерити са укупним бројем становника на територији целе Србије. Дакле, нешто више од седам милиона становника Србије, по попису, плус око 800.000–900.000 Шиптара који нису хтели да се попишу, значи да Србија има око осам милиона становника. То значи да Шиптари чине 10-11 одсто укупног становништва Србије.
У прилог свему овоме може ићи поређење са бројем становника хиспанског порекла у САД, јер је оно принципијелно упоредиво са стањем на Косову и Метохији. У 1921. Шиптара на Космету је било 66 одсто, а 1931. 69 одсто, 1948. 68 одсто, 1953. 65 одсто, 1961. 67 одсто, 1971. 74 одсто, 1981. 77 одсто, а 2011. 93 процента.
У САД 1974. „хиспанохабланте“ становништва било је 5 одсто (непромењено од 1950), 1980. 6 одсто, 1990. 9 одсто, 2000. 12 одсто, 2010, 16 одсто. Овај раст је узрокован илегалном имиграцијом у оба случаја, а у Србији додатно и политичком демографијом Шиптара. Тексас и Калифорнија су некада били шпанска, па су тамошњи становници већма „хиспанохабланти“. Према последњим проценама има око 52 милиона Хиспаноамериканаца и Латиноамериканаца на укупно 303.966.729 становника САД, што је 16,7 одсто становништва САД. У САД има 15,2 одсто пореклом Немаца, 10,8 одсто Ираца, 8,7 одсто Енглеза… Мексиканци чине 11 одсто укупног становништва САД у оквиру хиспаноамеричке квоте, која је и већина у неким југозападним државама САД, али никоме не пада на ум да у тим државама покуша сецесију или стварање хиспанохаблантске државе! То амерички амбасадор у Београду, господин Скот, никада не би дозволио у САД, ни по цену рата, али се за то залаже против Србије!
На окупираном Космету нема пописа, јер се крије стварно стање, врло неповољно по сецесионисте. На прошлим сецесионистичким изборима било је у бирачким списковима само 420.000 гласача Шиптара према објави њихове Централне изборне комисије. У тај број су укључени Роми и Бошњаци (сиц!), па је процена да је њихов укупни број између 800 и 900 хиљада, што чини, како смо поменули, само око 11 одсто становништва Србије, а то је сличан проценат ономе који имају Мексиканци у САД.
АРГУМЕНТИ И АУТОНОМИЈА У суштини, аргумент о броју преосталих Срба на Космету не значи ништа. Чак и да нема ниједног Србина који тамо живи, то је територија Србије. Има ли у Качанику или нема Срба није релевантан аргумент по територијални интегритет Србије, а може се и он кориговати захтевом према УН да се у тај Качаник врате из њега прогнани Срби сходно Резолуцији 1244. Дакле, никаква сецесија не долази у обзир, никакав компромис осим онога у оквиру територије и закона Србије и међународног права које је потпуно на страни наше земље. Тако би требало да размишља српски државник. И да се присети да нема право да ништи оно што су наши преци крвљу стекли. Да су они били као ми, никада државу Србију не бисмо имали. Све друго је краткорочно политиканство. Може се разговарати о компромису у смислу давања највеће аутономије познате у свету, о специјалном статусу какав имају неке покрајине у Италији, као Сицилија или Сардинија, па чак и Алто Адиђе, о статусу који имају Италоарбреши, православни Шиптари данас поунијаћени, досељени у Пуљу, Базиликату и Калабрију у време Скендербега, али се у изјавама званичника мора изричито прецизирати да је то тај компромис који се нуди, да нема ни речи о државним територијама или границама.
Истичу се чак и аргументи типа, а шта би било да Шиптари пристану да буду у Србији и уђу у српски парламент? Добродошли су, ако тако одлуче! Тиме би питање сецесије и разбијања територијалне целовитости Србије било решено. У државотворном смислу то је српски услов свих услова. Српски парламент би могао имати тада 300-400 чланова, било би у њему сразмерно броју становника у Србији рецимо педесетак посланика Шиптара, и у чему је ту проблем? Али би највећа рудна богатства Европе доносила милијарде евра користи Србији! Космет има и неке руде веома ретке у свету, рецимо бор кога има само на пет светских локација. Поседује 20 посто укупне количине хрома у свету, има никла, цинка, магнезијума, бакра, живе, сребра, злата, бизмута и других ретких метала, међу којима и оне који се користе за свемирске летилице. Процењено је да косовске резерве угља, природног гаса и метала вреде укупно 500 милијарди долара! Ту процену потврдила је и ЦИА у једном од својих извештаја, у којем је наведено да, према међународним стандардима, Космет вреди два и по пута више од осталог дела Србије, који са Војводином вреди тек око 200 милијарди долара.
Геостратешка позиција Космета (речи високог НАТО официра: „Та висораван је идеална за лансирање ракета на Русију“) и његово рудно богатство су прави разлог окупације Космета и подршке Шиптарима. Америка је практично окупирала најважније чвориште Србије и централног Балкана, користећи Шиптаре и њихове сепаратистичке амбиције с једне стране, а десеткујући их, с друге стране, јер су баш Шиптари највише погођени болестима које изазива осиромашени уранијум, јер су бомбардовани њиме са геноцидном намером. Наиме, гађане су искључиво зоне са већинским шиптарским становништвом да се снизи њихов будући наталитет, пошто је прва реакција људског организма на ту врсту загађења, већ у првој години – стерилитет! Последице деловања уранијумских честица су највидљивије тек у периоду 10-20 година после „заразе“, када се јављају леукемија, разни облици рака, па ће то становници наше покрајине тек осетити ових година у значајној мери. Следи им здравствена катастрофа. А једина зона на Космету која није гађана тим геноцидним средствима је она у којој је америчка војна база „Бондстил“. Вашингтон и Брисел воле Шиптаре само у мери у којој су могли да их злоупотребе у свом интересу на штету њих и Срба.
МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ НИЈЕ ДАО ПРАВО НА СЕЦЕСИЈУ Наговештај одрицања од било ког дела територије Србије није компромис већ капитулација. Засад јесте Космет окупирани део Србије, захваљујући ономе што су урадили Борис Тадић и Вук Јеремић прелазећи на Еулекс и постављајући бесмислено питање Међународном суду правде (МСП). Али и у овом случају су потпуно несувисле тврдње наших политичара да морају да капитулирају пред тим „аргументом“, јер им га стално спочитавају Шиптари, ЕУ и САД. Наиме, није ни том одлуком Међународног суда правде дато право шиптарској националној мањини на самоопредељење, нити на сецесију. Данашња власт то тако представља, али то није тачно. Наиме, тадашњи шеф српске дипломатије Вук Јеремић је тражио мишљење МСП-а о легалности једнострано проглашене независности Косова. Његово питање је било непотребно и штетно: „Да ли је једнострано проглашена независност Косова од привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“
МСП је оценио да једнострано проглашена независност Косова није у супротности са међународним правом, односно да једнострана декларација о независности Косова није повредила међународно право, зато што то право не садржи забрану таквих декларација. Међутим, та оцена није се бавила статусом независности и права на самоопредељење, па је председник МСП-а Хисаши Овада рекао да то не значи да суд треба да се бави питањем последица, посебно не тиме да ли је Косово постигло државност, јер расправа о праву на самоопредељење или „нужну сецесију“ од постојеће државе није у домену расправе пред МСП-ом. Суд у Хагу је утврдио такође да међународно право у начелу не забрањује једностране декларације о независности, не улазећи у питање да ли такве декларације затим производе државност. Дакле МСП није потврдио правну основаност шиптарске сецесије, јер се није њоме ни бавио. То мишљење суд је засновао на оцени да аутори декларације о независности нису били „привремене институције самоуправе на Косову“, већ група која је сама себе дефинисала као „демократски изабране лидере народа Косова“. Дакле, никакве институције, већ приватна група грађана, ирелевантних за међународно право. Самим тиме и декларација нема никакво правно дејство. Јер аутори декларације и сама декларација су, по мишљењу суда, деловали ван правног оквира УН установљеног Резолуцијом 1244 која се изричито није бавила коначним статусом Косова, нити „начином на који ће бити постигнут“. Дакле, МСП није признао никакво право на самоопредељење или сецесију Шиптарима, а још мање на независност. Само је утврдио да није противправно да нека група грађана донесе неку декларацију. Ови ставови овог суда управо налажу нашим политичарима да свим странцима понављају као папагаји да је МСП у ствари рекао да та декларација не може да произведе никакав правни ефекат, јер није у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Дакле, тај аргумент који наше власти истичу често као разлог њихове „тешке борбе“ у Бриселу и Вашингтону је потпуно безначајан као аргумент против Србије и тако га треба и предочити његовим заговорницима.
ИСТОРИЈА И ЖУРБА Истичу наши званичници да су независни наркотаџистан признале највеће државе света. Није познато да је то признала Кина. А најмногољуднија је на свету. Кажу и најмоћнија. Није познато да га је признала Русија као једна од најмоћнијих. Да ли су свесни да таквим нетачним тврдњама деградирају Русију, Кину, Индију, Бразил? Ни пет држава ЕУ то није признало. Зашто онда наши политичари, и опозиције и власти, таквим једнострано усмереним изјавама врше притисак на свест наших грађана? Убеђују ли они грађане да прихвате то привремено стање или мисле да тиме бране земљу? Нити ће они тиме у било шта убедити грађане Србије, нити тако бране њен интегритет. Жури им се? Куда? Историја је дужа од наших живота. Не може се државотворност условљавати нашим личним аршинима. Кажу да је сада повољан час да се збрза неко решење. Није тачно. Жури се Могеринијевој да бар мало замаже свој неуспешни мандат који истиче. Жури се САД, јер им Космет измиче контроли због новонастале геополитичке ситуације у свету у којој је све више повољнијих момената по Србију, али и због тога што њихови пулени на Космету нису постали и никада неће бити држава. Можда је сада последњи час за Могеринијеву и САД, али није најбољи час за Србију, већ се српска позиција из дана у дан побољшава у међународној политици. Наши преци су вековима стрпљиво чекали да ослободе свету српску земљу. Зашто и ми да не сачекамо мало? И зашто не дамо простора и другим идејама осим идејама власти и опозиције које су се показале као неконзистентне. Много је умних људи у Србији који неће да се сврстају ни на страну власти, ни опозиције. Неће да буду ограничени. Наравно да они имају и те поменуте друге идеје, али је симптоматично да их занемарују и власт и опозиција и не дозвољавају им да их бар медијски представе. Па у чију тикву дувају власт и опозиција, ако неће да ставе на сто све опције, укључујући и замрзнути конфликт? Или пример Хонгконга или Кипра? Или израелско-палестинског конфликта дужег од пола века? У оквиру косметског галиматијаса је и пут у ЕУ који је непроверена идеја. Зашто се не ставе на сто и негативне стране те тамнице народа, те неоаустроугарске која се из све снаге труди да нам отме 17 одсто наше територије? Под једнаким медијским условима за и против, ЕУ нема шансе код грађана Србије, јер улазак у ЕУ је предаја Космета, а има више других алтернатива. Свако ко каже да за било шта нема алтернативе, треба да чује и мишљење да само неспособни политичари немају алтернативу.
РУСКИ СТАВ Наши политичари често истичу да Русија подржава свако решење до кога дође Србија. Није тачно, јер Русија званично не подржава „свако решење“, већ само свако решење које је у оквиру Устава Србије и Резолуције УН 1244. Пет пута је то Путин рекао само приликом последње посете Београду. Пет пута су то наши званичници занемарили, јер да није тако, не би предлагали разграничење и увек би помињали Устав и ту резолуцију у нашу одбрану. Нико од наших политичара не помиње да је председник Русије Владимир Путин у Београду поновио више пута да Резолуција 1244 Савета безбедности мора да се поштује, напоменувши и питање које прећуткују наши преговарачи у Бриселу: „Према Резолуцији 1244 предвиђена је могућност присуства српских полицајаца и граничара на територији Kосова. Где су они? Где је то?“ Бивши шеф дипломатије Живадин Јовановић каже да је Путин светској јавности и међународним факторима из Београда поставио питање зашто се не поштује Резолуција 1244. Нажалост, то их није питао и наш министар спољних послова. Дипломата Владислав Јовановић подсећа да је „Путин с правом указао на једну од одредби Резолуције 1244, право Србије да пошаље један број цариника и полицајаца на границу с Албанијом. Њу су досад западни чланови Савета безбедности гурали у страну“. Али то гурају под тепих и наши преговарачи у Бриселу, уместо да поставе та питања и захтев да се решавање косметског чвора врати у Савет безбедности УН уместо што се о њему одлучује уз посредовање ЕУ.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ Иначе, ствар је прилично једноставна. О питању Космета не мора ни бити референдума, ако се поштује Устав Србије. А уместо разграничења Србије са Србијом треба водити политику „догодине у Призрену!“, баш као Јевреји, па макар трајала и вековима.
Наши политичари увек и једино треба да имају на уму да се морају поштовати жртве наших предака, које су они поднели да би сачували колевку српске државности и цивилизације, а без којих ни нас, ни Србије не би више било. Када и власт и опозиција Србије буду били такви, онда они неће стварати косметску конфузију код грађана Србије. За њих аксиом наше политике у будућности мора бити парола: Србија на првом месту!