ШОЛЦОВ (ИЗНУЂЕНИ) ПОКЛОН ПУТИНУ

Кад су државни интереси и беспоговорна немачка солидарност (до понизности) са Сједињеним Америчким Државама јачи од (наводно) сувереног и неприкосновеног правосуђа: Берлин је, под снажним притиском Вашингтона, учинио правни преседан, ослободио је руског држављанина осуђеног на доживотну робију, без права на помиловање, како би дошло до спектакуларне размене заточеника

Иако поодавно наговештавана, размена затвореника између Русије и Запада, тек кад је окончана, одјекнула је, медијски и политички, као планетарна сензација. И бар за тренутак бацила у засенак драму Блиског истока и украјински рат. Оно што је било уобичајено у време Хладног рата, први пут се, у тој размери, после толико година, догодило, опет у (обновљеној) хладноратовској атмосфери. Много је, наиме, оних који су уверени да управо живимо Хладни рат 2.
А радило се, овога пута, очигледно о веома компликованој операцији, с много учесника, чије је посве различите и опречне захтеве и интересе требало пажљивим повлачењем потеза усклађивати и увезивати, како би се оно што се дуго и стрпљиво ткало и преплитало иза сцене напокон обелоданило као резултат и успешна завршница. У ту велику операцију уткано је много невидљиве обавештајне и дипломатске вештине и енергије, али су њена кључна и одлучујућа „чворишта“ била у Белој кући, као иницијатору целе операције, и Кремљу, који је имао последњу реч и, очигледно, диктирао темпо.
А кад је реч о „предисторији“ операције коју је амерички председник Џо Бајден означио као „велики дипломатски подвиг“, знало се одавно да је Вашингтону било веома стало да из руских затвора извуче, превасходно, очигледно из посебних разлога, две особе осумњичене и осуђене за шпијунажу: новинара „Волстрит џорнала“ и (бившег) маринца Пола Вилана.

ПРВИ НАГОВЕШТАЈИ У испипавању „пулса“ и могућности да до тога дође, спомиње се и чувени интервју познатог америчког (телевизијског) новинара Такера Карлсона (фебруар 2024) с руским председником. Владимир Путин је тада изразио (поновио је то и месец дана касније на конференцији за новинаре после председничких избора) спремност да размени новинара-шпијуна Гершковича „за одређене људе који су затворени у западним земљама“. Није том приликом спомињао имена, али су медији из онога што је говорио Карлсону о човеку „који је из патриотских уверења елиминисао бандита и терористу у једној европској престоници“ схватили и „прочитали“ да се ради о Вадиму Красикову. Испоставиће се да је Красиков (о њему и његовом случају касније) био „кључ“ целе операције: тек кад је званични Берлин прихватио да из затвора пусти Руса осуђеног на доживотну робију, велика размена је могла да почне.
Путин је изричито инсистирао на његовом ослобађању, али су Немци одбијали да то учине. Да су прихватили, Наваљни би био спасен, констатовала је Марија Певчих (борави тренутно у егзилу) из Фондације за борбу против корупције која је припадала Наваљном: постојала је, наиме, иницијатива да се официр обавештајне службе ФСБ Вадим Красиков замени за Алексеја Наваљног. Сличне, индиректне оптужбе за смрт Наваљног упутила су Немцима и тројица ослобођених руских опозиционара Андреј Проваров, Владимир Кара-Мурза и Иља Јашин, који су уточиште нашли управо у Немачкој. На конференцији за новинаре, организованој (баш) у просторијама „Дојче велеа“ у Бону, Владимир Кара-Мурза је рекао: да је Запад раније пристао на размену с Кремљом, Наваљни би данас био жив…
Као и обично, непопустљиви Олаф Шолц попустио је тек на захтев (притисак) Вашингтона. И добио, за своју „тешку одлуку“, јавну похвалу америчког (још који месец) председника Џоа Бајдена. Дугујем му много, рекао је Бајден, користећи једну од још преосталих прилика да, дочекујући еуфорично ослобођене заточенике, ужива у свом (неочекиваном) успеху.
Спекулисало се, наиме, да би Путин „великодушним гестом“, радије желео да пожели добродошлицу Доналду Трампу него да то претвори у поклон председнику због чијег су ратног ангажовања на страни Кијева односи Вашингтона и Москве драматично, готово до кидања, погоршани. Иако руски председник, очигледно, није размишљао у тим категоријама, Вашингтон се упустио у грозничаву трку с временом, да се, за сваки случај, посао оконча пре промене станара у Белој кући. Целу ситуацију додатно је изазвала изјава Доналда Трампа да би, ако и кад поново уђе у Белу кућу, одмах, у директном контакту с Путином, испословао ослобађање Гершковича, не плаћајући за то ни цент. Притисци на немачког канцелара су, и због тога, поред осталог, појачани. А тиме и преговори, који су иза сцене трајали две године, жустро и журно интензивирани.
Амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливан је ургирао, више пута, код својих саговорника у Берлину да испослује сагласност за ослобађање руског робијаша. Објаснио је да Москва захтева, изричито и неопозиво, ослобађање Вадима Красикова. Да ли би Берлин пристао да га пусти у замену за опозиционара и „критичара Кремља“ Алексеја Наваљног? Тада се још баратало његовим именом. Берлин, међутим, није био вољан да ослободи човека који је „починио брутално убиство на немачком тлу“.
Американци нису одустајали. Председник Бајден дао је налог главном преговарачу Саливану да по сваку цену испослује ослобађање новинара Гершковича и маринца Велана. Прорадио је опет директан канал с Москвом. Дошло је до телефонског разговора шефова дипломатије двеју земаља. Потом су посао, у оперативном смислу, преузеле обавештајне службе. Би-Би-Си открива да су САД у томе једно време оклевале: новинар Гершкович је у Москви оптуживан за шпијунажу па би укључивање агенције ЦИА, стрепели су, само појачало те сумње.
Русима су нуђене разне понуде. И све су промптно одбијане ако међу њима није било „име Красиков“. А његово ослобађање зависило је од Берлина. Саливан је телефонирао немачком колеги и саговорнику практично сваке недеље крајем 2023. и почетком 2024. године. Без уочљивог успеха. Требало је појачати притисак и дијалог подићи на највиши ниво.
Олаф Шолц је позван у Белу кућу, на разговор, где је с председником Бајденом, како се тврди, требало да разговара о „могућим опцијама“ за размену које би укључивале „кључне људе“: Красикова, Наваљног, Гершковича и Велана.

ВЕСТ КОЈА СВЕ МЕЊА Само неколико дана после канцеларовог састанка са америчким председником, и пре него што је било могуће упутити понуду Русима, план је пропао: стигла је вест да је Наваљни умро у затворској ћелији. Истог дана кад је стигла вест о његовој смрти, Саливан је имао састанак с родитељима новинара Гершковича. Његов оптимизам је спласнуо. Ситуација се компликује, могао је само да саопшти забринутим родитељима. План је сада требало кориговати. Укључена је потпредседница Камила Харис. На Минхенској конференцији о безбедности разговарала је с канцеларом Шолцом, уверавајући га да је „изузетно важно“ да Красиков буде ослобођен. Сачињен је нови план који није обухватао Наваљног. У јуну је Берлин пристао да ослободи Красикова. За вас ћу то учинити, рекао је Шолц Бајдену, према Саливановом сведочењу.
Тако је дошло до (изнуђеног) Шолцовог поклона Путину: робијаш Вадим Красиков наћи ће се на слободи. Немачки јавни сервис „Дојче веле“ је један од својих текстова, у првим реаговањима на велику операцију, насловио: „Вадим Красиков – Путинов тријумф у размени затвореника“. Није било, пише у тексту, ништа необичног у ранијим разменама шпијуна, издајника, двоструких агената и криминалаца. Овога пута, и у овом случају, реч је, међутим, о правном преседану: Красикова је апелациони суд у Берлину осудио на доживотну робију, без права на евентуално скраћење казне и помиловање. Своју „тешку одлуку“ којом су, у име „државног интереса“ и „солидарности са Американцима“, игнорисани неприкосновеност и сувереност правосуђа и правне државе, Олаф Шоц је правдао чињеницом да се на слободи нашло шеснаест људи којима је „претила судбина Наваљног“.
Уз констатацију да је руски председник „тријумфовао“ у операцији размене затвореника, немачки медији су извештавали како је и „Убица из Тиргартена“ Вадим Красиков дочекан у Москви – тријумфално. Први је изишао из авиона и „пао у Путинов загрљај“. Реч је, иначе, о човеку који је, по Путину, из „дубоких патриотских убеђења“, ликвидирао „разбојника и терористу“ у берлинском централном парку, Тиргартену. По констатацији немачког тужилаштва, суда и званичне политике, учинио је то „по изричитом налогу руске државе“.
Чињеница која је додатно утицала на погоршање ионако лоших односа Берлина и Москве. Министарка спољних послова Аналена Бербок је загрмела: убиство у име државе представља озбиљно кршење немачких закона и суверенитета Немачке. И одмах повукла резак потез: протерала је двојицу руских дипломата…
Убиство у Тиргартену, у самом срцу Берлина, догодило се 23. августа 2019. године. Убица је, усред белог дана, возећи бицикл, испалио три куршума из пиштоља с пригушивачем у бившег чеченског команданта Зелимкана Чангошвилија, грузијског држављанина. За њим су руске власти издале потерницу, оптужујући га за тероризам. Преживео је атентат у Грузији 2015, после чега је потражио уточиште, и заштиту, у Немачкој. Бар коју годину.
Атентатор из Тиргартена је покушао да побегне, али су га у томе спречили грађани који су се затекли у парку. Полиција је код њега пронашла руски пасош на име Вадима Совилова. Тек касније ће, пуким случајем, бити откривен, и утврђен, његов (прави) идентитет. Суђење Вадиму Красикову почело је 7. октобра 2020. у Берлину. Процес је трајао четрнаест месеци. Пресуда је изречена 15. децембра 2021: доживотна робија. А онда је дошло до великог обрта: доживотни робијаш дочекан је пре неколико дана у Москви као херој, после само две године тамнице…