САМОУБИЛАЧКА УКРАЈИНСКА (НАТО) ОПЕРАЦИЈА

Продужетак рата у Украјини осмислили су западни стратези, пре свега Американци, да би се рат продужио и онемогућиле мировне иницијативе и, уједно, прикрију неуспеси и промашаји дугорочног америчког финансирања сукоба у Украјини пред председничке изборе у Америци

Утисак је да је операција украјинске војске у Курској области на територији Русије копија вишеструких ратних варки које је изводила руска војска, а које су редовно успевале да заварају Украјинце и нанесу им свестране губитке – у људству, борбеној техници и самој територији коју су бранили. У више наврата Руси су извршили одређена груписања својих снага тако да је то стварало јак утисак у украјинском генералштабу и код западних стратега да је у питању припрема операције заузимања Кијева или Харкова. Обавештајни подаци, вероватно намерно пласирани (подметнути) од стране руских служби, и саме процене намера руске војске, били су тако уверљиви да су предузимане хитне мере организовања одбране ових виталних градова. Будући да да немају стратешких резерви и на дужину фронта од преко 1.000 километара, морали су премештати велике јединице, на огромне удаљености. Тиме су, не само слабили своју одбрамбену линију и омогућавали руској страни лакше продоре, него су јединице које се премештају излагали реалним ризицима уништења. Зна се да је свака јединица најрањивија у маршеском поретку, због могућих класичних заседа, или у конкретном случају због удара са дистанце и из ваздуха. Данас су могуће и заседе дроновима. Зна се и тактика напада – најпре се гађају прва и последња возила у колони, на деоници где је тешко или немогуће кретање ван пута, а након тога сва остала возила и борбени системи постају „глинени голубови“. Основна варка је у томе што стварних планова заузимања Кијева или Харкова није ни било, него се радило о чистом фингирању и блефу који је успевао.
Тако су и Украјици, по сугестијама НАТО генерала и стратега, одлучили да покушају нешто слично, нешто што би принудило руску страну на хитно премештање великих јединице са фронта, што би ослабило руску борбену линију, и створило боље услове за евентуални контранапад или контраофанзиву украјинске војске у правцу Домбаса или Крима. Овде није било довољно само груписање јединица украјинске војске на руској граници према Курској области да би покренуло замишљену акцију премештања руских снага, него и конкретна провокација. Руси су наравно имали податке о груписању украјинских снага али не и о плану упада на руску територију чиме је постигнуто изненађење. Руска процена била је да никаквог већег напада сем терористичких акција на Курску област неће бити, јер би то било самоубилачки и контрапродуктивно са становишта војног успеха а дугорочно гледано крајње неповољно за Украјину као државу. Међутим, управо ти фактори неисплативости и контрапродуктивности такве акције омогућили су Украјинцима да постигну изненађење и изврше продор.

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ Нема никакве дилеме да је руска страна била непријатно изненађена релативно дубоким продором украјинских јединица на територију Русије, иако се радило о простору који је био недопустиво слабо брањен. Међутим, Руси нису насели на ову провокацију без обзира што је била жестока и непријатна – пала је одлука да се јединице са фронта не премештају а да се украјинска операција амортизује, блокира и неутралише на други начин. Одлучили су се на евакуацију цивилног становништва јер је противник већ у првом налету показао спремност да дејствује и по цивилним објектима, ангажовали су пограничне јединице и сада полако, без нервозе доводе друге јединице у додир са украјинском војском. Код доношења одлуке, да ли ангажовати и премештати јединице са фронта, појавио се још један проблем, можда неприметан за лаике, али веома видљив за сваког официра – да је премештање руских јединица са фронта према Курској области теже него када је у питању украјински маневар. Украјински фронт је попут сегмента неправилног круга, где украјинске јединице бирају трасу за маршевање у виду тетиве тог круга, што је краће, даље од линије фронта па тако и безбедније, док би руске јединице морале да бирају кружну путању која прати линију фронта иза њихових првих линија, што је далеко дужа траса а због близине фронта и мaње безбедна. Зато је одлука да се велике јединице не померају са својих борбених позиција на фронту сасвим исправна и да се курски проблем реши на други начин, резервама и јединицама које нису ангажоване на фронту.
На Западу и у Украјини се значај ове операције намерно прецењује, пропагандна машинерија поново, по ко зна који пут, хистерично најављује пропаст председника Путина и пораз Русије, иако наравно и сами знају да се украјинска војска неће дуго задржати у Русији, него ће уз тешке губитке бити избачена са руске територије. Будући да да руски генералштаб није насео на провокацију, војна операција се претворила у пропагандну, тако да поново имамо ситуацију да Украјинци некакве пропагандне акције које креира Запад плаћају животима. У припремљеним пропагандним пакетима чак се лажно тврди да се руске јединице са фронта премештају и да руски фронт слаби, што наравно није тачно. Велике су шансе да ова акције онемогући мировне иницијативе и преговоре и продужи рат у Украјини, а то је циљ само актуелне америчке администрације и команде НАТО којом они управљају. Тако ова војно-пропагандна операција има смисла само за оне који брину искључиво о америчким интересима, док је за Украјинце, дугорочно гледано, апсолутно погубна. Ова операција треба да у очима америчких грађана прикрије неуспехе и промашаје дугорочног америчког финансирања сукоба у Украјини пред председничке изборе у Америци.
А шта је то Украјина добила овом војно-пропагандном операцијом? Краткорочно гледано, најважнији успех јесте подизање морала украјинске војске који је био потпуно срозан и уништен великим губицима у људству кроз бесмислене војне операције и контраофанзиве које нису имале никакву шансу за успех. Морал се уништава и сталним слабљењем критеријума које треба да испуни регрут да би био мобилисан, али и неквалитетном обуком (дообуком) пре увођења нових јединица у борбу. Затим, морал су слабиле и спектакуларне најаве о могућностима западног оружја које су се показале као обична превара. Најбољи пример су провикани западни тенкови, попут немачког „Леопарда-2“, британског „Челенџера“, америчког „Абрамса“, и других, чијим достављањем је најављиван дефинитивни руски пораз у Украјини. Приказивани су као „неуништиво чудо западне технологије“ а касније су уништавани као и сва друга борбене техника украјинске војске. Због тога данас у неке друге бомбасте најаве новог западног оружја које ће променити однос снага на фронту, попут авиона Ф-16, нико више у украјинској војсци не верује. У њиховим редовима сазрело је схватање да максима „да ће се Запад борити против Русије до последњег Украјинца“ није руска пропаганда, него сурова истина. Овом војно-пропагандном операцијом у Курској области Русије, тај морал који је био на апсолутној нули и претио отвореном побуном украјинске војске, подигнут је на виши ниво што омогућава продужетак рата. Морал сваке војске је од кључне важности често је важнији од оружја којим располаже.
Украјински држави врх прихвата пропаганду Запада је у питању спектакуларна војна операција са стратешким дометима када је у питању „пораз Русије“, али под утицајем западних саветника умишља још нешто – да је овим створила неупоредиво бољу позицију за будуће преговоре са Русијом, и да је сада та позиција тако јака да Украјина може диктирати Русији услове успостављања мира. Зато броје сваки квадратни километар који су „заузели“, као да је то монета којом ће трговати и као да је то пресудно битно, а у ствари није, јер овим потезом услови за преговоре су дефинитивно уништени са становишта Русије. Ако не би цепидлачили и ако би приказивали шта је то Украјина још добила овом акцијом, била би то Западна помоћ која је увелико дошла у питање. Сада западни лидери имају оправдање пред сопственом јавношћу да наставе свестрану помоћ Украјини јер је први „војни успех“ транспарентан и на столу. Ширењу западне пропаганде о успеху украјинске војске иде на руку спорост решавања курског проблем од стране Русије. Западна пропаганда спорост намерно тумачи као слабост, и зато ће се евентуални контингенти оружја, муниције, новца и дипломатске подршке далеко лакше реализовати. За сада то пружа украјинском политичком врху шансу да настави украјинску агонију и да сакрију пред сопственим народом да је успех само привид и да све на крају води у тоталну катастрофу. Овде се о успеху може говорити само када је у питању актуелна америчка администрација у борби за нови председнички мандат. О успесима и интересима европских лидера и држава у овој операцији бесмислено је говорити јер они не постоје.

ДУГОРОЧНЕ ПОСЛЕДИЦЕ Најважнија негативна последица по украјинску војску и државу је она коју они сада намерно не виде – циљеви руске војне операције биће значајно измењени на штету Украјне као државе. Руски циљеви били су јасно ограничени на заштиту руског народа у Домбасу (о Криму више нема разговора) и на демилитаризацију и денацификацију Украјине, што значи неутралан статус и одбацивање профашистичког антируског расположења. Након ове украјинске операције на руској територији ови циљеви који су били реално прихватљиви за Украјину јер гарантују опстанак Украјине као државе, више нису на столу. Русија је јасно говорила да јој Кијев и Харков нису циљ, да јој Одеса, Николајев и Херсон нису циљ, и да све то остављају Украјини да би функционисала као нормална држава која и даље има излаз на Црно море. Сада се то мења. Сада Русија, без слабљења снаге руског фронта у Украјини, полако али сигурно формира јаке снаге за неутралисање украјинске војне акције у Курској области. Не журе и све раде хируршки прецизно, како би њихова будућа војна акција била спектакуларна. Да ли ће само протерати украјинске војне формације или ће их опколити и уништити, видећемо јер је код Руса створена јака негативна енергија, не због самоубилачке украјинске (НАТО) операције, него због односа и дејства према руским цивилима.
Сада је оно што су Руси избегавали – војно освајање највећих украјинских градова, просто изнуђено непромишљеним операцијама украјинске војске, тако да није реално очекивати да се руске трупе формиране за ослобођење Курске области зауставе на границама Украјине. Сада би циљ стварно могао да буде заузимање кључних украјинских градова и дефинитивна капитулација украјинске војске, а не преговори и договор о будућим границама између Русије и Украјине. Овим потезом опстанак украјинске државе је доведен у питање и зато је уосталом Русија доживела стратешко изненађење, јер није очекивала и није проценила да би украјинска војска могла кренути у тако рискантну и бесмислену акцију.
Сада се већ зна да су план ове војно-пропагандне операције правили, не украјински, него амерички (НАТО) генерали и да је зато дошло до погрешне процене руског генералштаба. Погрешно је процењено да овакве провокације које подстичу директан сукоб Русије и НАТО не могу бити у интересу ни колективног Запада. Нису очекивали да Американци, увек орјентисани на стратешке интересе, могу дати приоритет једној (тактичкој) „спектакуларној“ акцији у интересу актуелне америчке администрације пред председничке изборе, а на рачун ризика од глобалног нуклеарног сукоба великих сила. Јер, сулуда је логика да је сада једино битно да демократе добију изборе, а да ће се касније решавати глобални безбедносни проблеми, пошто је питање да ли ће за то бити времена или су и последње могућности договора тако просто одбачене. Русија сада осећа велики притисак и готово је принуђена да своје ограничене циљеве које је проводила кроз специјалну војну операцију, мења у радикалне који подразумевају пораз и капитулацију украјинске војске, али и неку врсту капитулације свих западних сила које су се тако срчано укључиле у украјински сукоб. Наравно да Курска операција није вредна опасних и тешких последица које ће произвести.