ПУТ КА НОВОЈ ИРАНСКОЈ ОДМАЗДИ?

ИЗРАЕЛСКА СЕРИЈА АТЕНТАТА

Многобројни блискоисточни актери поново су тамо где су се последњи пут затекли у априлу ове године – загледани у провалију којој се сами примичу

Клупко напада, одмазди и контраодмазди постаје све замршеније. Пословично политички незанимљиво лето прекинула је серија драматичних догађаја – од наглог обрта у америчкој политици, повлачења председника Џозефа Бајдена из трке за реизбор, атентата на бившег председника Доналда Трампа и посете израелског премијера Бењамина Нетанијахуа САД, те обраћања америчким конгресменима и размена заточеника између Русије и западних држава. Блискоисточно поприште није пропустило да дода свој чип на овај коцкарски сто с високим улозима. Преговори о примирју између представника Израела и Хамаса не померају се с мртве тачке. Израел наставља извођење операција ограниченог интензитета у појасу Газе.
Међутим, тежиште збивања је умногоме пребачено на северну израелску границу према јужном Либану, где од јесени прошле године шиитска милиција Хезболах изводи спорадичне ракетне нападе док Израел узвраћа гађајући циљеве превасходно у пограничној области, али и другде у Либану. Према речима америчког државног секретара Ентонија Блинкена, „Израел је ефективно остао без суверенитета“ над севером своје земље. Око осамдесет хиљада Израелаца напустило је своје домове. Велика разарања забележена су и у пограничним либанским насељима и процењује се да је више стотина хиљада људи напустило своје куће.
Познаваоци војних прилика ово деловање оценили су као „обликовање оперативног подручја“ – ударе који елиминисањем истакнутих личности у ланцу командовања, важних објеката и складишта наоружања и муниције припремају једну страну за хипотетички опсежнији сукоб.
Колико год да је израелски рат у Гази извођен с великом бруталношћу – која је у првим недељама рата деловала као кампања одмазде – и уз приличну стратегијску бесциљност, израелско деловање на северној граници је било далеко усредсређеније. Очигледно да су се после 2006. године обе стране припремале – обавештајно, логистички, тактички – за могућност новог рата.
Иако поједини верују у могућност стишавања ситуације у Гази, мало ко је склон уверењу у могућност дугорочног смиривања тензија између Хезболаха и Израела – амерички и арапски дипломатски покушаји имају махом палијативни карактер. Да ли ће до ескалације доћи, по свој прилици зависи само од процене укључених страна да ли време ради за њих или за непријатеља – те да ли им одлагање сукоба у чију извесност готово фаталистички верују даје времена за темељније припреме.

СЕВЕРНО ПОГРАНИЧЈЕ У таквим приликама, један или низ непредвиђених догађаја могу да убрзају кретање дуж ескалаторне путање. У поподневним сатима 27. јула експлозија је потресла градић Маџдал Шамс, смештен десетак километара од Либана. На фудбалском игралишту смртно је страдало дванаесторо деце и младих, а повређено је још четрдесет особа. Израел је оптужио Хезболах, а касније су се овим оптужбама прикључиле и САД, док је Хезболах негирао своју укљученост у напад.
Маџдал Шамс је насељен превасходно Друзима, припадницима верске групе проистекле из шиитског ислама, који су раздељени у деловима Израела, Сирије и Либана. У Израелу живе махом у Галилеји и у великом броју су присутни у израелским оружаним и безбедносним снагама. Међутим, становници Маџдал Шамса су део заједнице на територији коју је Израел запосео у Шестодневном рату 1967. од Сирије. Потоњу анексију, прокламовану 1981. године, не признаје велики део држава, укључујући Сирију. Израел је понудио локалним Друзима држављанство али је велика већина одбила ту могућност. Као стални становници без држављанства немају обавезу да служе војску нити право да гласају на националним изборима. Данас је око 20 одсто Друза са Голанске висоравни прихватило израелско држављанство.
Новинарка из ове заједнице Еман Сафади, чије речи преноси „Волстрит џорнал“, наводи да је реакција на трагедију у Маџдал Шамсу генерацијска – старији и религиознији људи нису склони осветничком расположењу, уз известан умирујући фатализам. „Постоје два гласа, људи који желе рат и људи који желе мир. То је расцеп између нове и старе генерације“, каже.
Начелник израелског генералштаба Херци Халеви за напад је оптужио Хезболах тврдећи да је изведен ракетом иранске производње „фалак“ са бојевом главом тешком 53 килограма. Израел је објавио снимке фрагмената ракете, међутим, независни извештачи нису имали прилике да се увере да потичу са места удара, наводи „Асошиејтед прес“. Хезболах је навео да је реч о експлозији израелског пресретача система Гвоздена купола који је омануо. Но „Асошиејтед прес“, позивајући се на стручњаке за наоружање, указује да ни кратер на терену, ни образац распрскавања не упућују да је реч о противваздухопловној ракети.
„На врло малим удаљеностима немате довољно времена да употребите Гвоздену куполу“, преноси АП речи Јехошуа Калицког, истраживача са Института за национално безбедносне студије из Тел Авива. Према израелској реконструкцији догађаја напад је изведен из места Чебаа, смештеног свега десетак километара далеко са либанске стране границе. Према наводима израелских стручњака за наоружање управо због близине противничких места за лансирање успешност израелског пресретања пројектила које испаљује Хезболах из Либана је далеко мања у односу на оне испаљене из Газе.

НАПАДИ И ОДМАЗДЕ Израелске и иранске размене крећу се дуж танке нити између уверљивости одвраћања – што се своди на показивање непријатељу да му се може задати снажан ударац – и избегавања општег сукоба – што се, на крају крајева своди на избегавање удараца којима би се темељно променила ситуација умањивањем непријатељских капацитета.
Током неколико дана у јулу израелске снаге су извеле више прецизних напада на истакнуте војне заповеднике Хамаса у Гази, укључујући 13. јула на Мухамеда Деифа, чија је смрт дуго остала непотврђена. Израелска војска тврди да има уверљиве податке да је Деиф убијен, док извори блиски Хамасу тврде супротно. Међутим, током 30. и 31. јула, Израел је извршио два напада: један у Бејруту у којем је страдао истакнути заповедник Хезболаха Фуад Шукр и други у Техерану у којем је ликвидиран политички вођа Хамаса Исмаил Ханије. У нападу на зграду у јужном Бејруту, једном од најснажнијих упоришта Хезболаха, поред Шукра убијено је још троје цивила а рањене су 74 особе. Шукр је вишедеценијски заповедник Хезболаха, а САД га сматрају одговорним за масиван бомбашки напад на америчке и француске снаге у Либану 1983. године.
Нејасно је како је изведен напад у Техерану. Политички лидер Хамаса, који је раније боравио у Дохи, присуствовао је инаугурацији новоизабраног иранског председника Месуда Пезешкијана. Према почетним иранским наводима, страдао је у ракетном нападу на кућу у којој је боравио, док израелски извори и западни извори који се ослањају на Израелце наводе да је реч о постављеној експлозивној направи. У сваком случају, ради се о озбиљном иранском безбедносном промашају.
Указивања да убиство Исмаила може да поремети динамику преговара о примирју не делује посебно уверљиво с обзиром да моћ одлучивања у Хамасу по свој прилици чврсто држи Јахја Синвар, који се налази у Гази.

ТАНКА НИТ Обе стране размениле су жестоке речи после ових напада. „Криминални и терористички ционистички режим својим деловањем припрема земљу за жестоку казну. Сматрамо да је наша дужност да осветимо крв оног ко је мученички страдао на територији Исламске републике Иран“, поручио је врховни вођа Али Хамнеј.
Израелски премијер је у телевизијском обраћању указао да је земља пред тешким данима, те да ће жестоко узвратити на сваки напад Ирана, Хамаса, Хезболаха или Хута. „Иако смо склони да разрешимо непријатељства без ширег рата, израелска војска је у потпуности спремна за било који сценарио“, наводи портпарол израелских оружаних снага Данијел Хагари.
Државе-pace по Кристоферу Кларку, и његовој тези о почетку Првог светског рата, не улазе „месечарећи у рат“. Иза саме могућности рата стоји дуготрајно конзистентно деловање – доношење и спровођење серије сасвим конкретних одлука, градња и одржавање касарни, изградња железничке мреже, допремање сточне и људске хране на слагалишта, припремање распореда мобилизације и концентрације, што минуциозно описују историчари Првог светског рата.
Слична ситуација је и с блискоисточним сукобом који, вербално, све укључене снаге настоје да избегну. Без обзира на динамику освете – тог живог елемента „друштва части“ – и безбедносне дилеме – технократског појма о управљању међународним односима – коначна одлука о нападу и његовом обиму зависи од воље врло уског круга људи. Иранског одговора готово је извесно да ће бити. Израел би могао да га искористи за додатну ескалацију у Либану, нешто што жељно ишчекују ратоборни елементи у израелском војном или политичком врху. Готово је незамисливо да дуготрајнија кампања против Израела која би била вршена нападима из Ирана не изазове нападе на циљеве на иранској територији, упркос покушајима шире међународне заједнице да искључе ову могућност.
Ризици су огромни. Избећи ратоборни фатализам захтева прворазредну одмереност. Претходни месеци су показали да је ипак још увек има и у Ирану и у Израелу, али и у Вашингтону.