Плебисцит преко колена

У низу покушаја да се добије сагласност јавности за експлоатацију литијума, потежу се и референдуми, мада се од неких подозрева, односно истиче да више личе на фамозни полиграф него на грађански плебисцит

Код нас се неповерење у неке поступке и речено развило до те мере да се неретко, у случају појединаца, предлаже провера на полиграфу, а о неким питањима и на референдуму. Поузданост оног првог и није баш валидна, ни суд га не узима као ваљан аргумент, док је код референдума ствар нешто другачија, мада и ту вребају неке „мине“ и опасности, које могу утицати на његов исход.
Швајцарска је вероватно најбољи пример земље у којој се спроводе референдуми, јер су могући како у уставној, тако и у законодавној материји, како на федералном нивоу, тако и на кантоналном, па чак и општинском нивоу, неки од њих су обавезног карактера, а неки факултативни, а сама иницијатива за његово одржавање може доћи и од грађана, и од кантона.
Са до сада 400 спроведених референдума од 1874. године, Швајцарци очигледно власт не схватају као нешто што треба ограничити или контролисати, већ нешто у чему треба учествовати. Тако се долази до тога да грађани непосредно утичу на одлуке својих представника у органима власти, а једна од последица тога је и смањени значај избора.
И друге земље покушавају с применом грађанске референдумске иницијативе, али у далеко мањој мери. Углавном тек када је нешто изузетно важно, где од исхода зависи „бити ил’ не бити“, најчешће предлога власти, због чега је он праћен обилном кампањом и пропагандом.
После недавних промена Закона о референдуму, он се код нас све чешће помиње, а једно питање га је посебно избацило у први план. То је тема експлоатације руде јадарита за производњу ретког минерала литијума за којим је нагло порасла потражња у свету, посебно у Европи и њеној аутомобилској индустрији.
Испоставило се да је Србија богата овом рудом, али и да њена експлоатацији носи изражене еколошке ризике јер би се ископавање обављало у плодном и насељеном подручју Јадра, што до сада није био ниједан случај у свету. Персонификација за ово опасно рударење је углавном пустиња Атакама у Чилеу.
Већ годинама се око литијума ломе копља, чак се на тренутак, под притиском јавности, од његовог рударења одустало, да би се у јулу, ненадано и на велика врата вратио (многи ће рећи да су само избори били разлог да за тренутак утихне), са све Меморандумом о разумевању Србије са Европском унијом о стратешком партнерству о одрживим сировинама, због којег је немачки канцелар Олаф Шолц дошао у Београд.

БОРБА НЕПРЕСТАНА И ту креће борба за литијум и против њега, у којој се не бирају ни речи ни средства у одбрану супротстављених позиција. Уставни суд уредбу Владе о укидању, такође своје уредбе о утврђивању Просторног плана подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита проглашава противуставном, а Влада, такорећи у истом трену, активира ону поништену; у Београд долази Шолц и свита ЕУ и следи потписивање поменутог меморандума.
Противници и литијума и власти ће рећи да су преварени јер је одлука о стављању тачке на експлоатацију, самим тим и на компанију „Рио Тинто“ (не баш популарну у свету због своје бескрупулозности и занемаривања еколошких стандарда) која је вршила истраживања и требало да обавља и експлоатацију, била лажна, због чега су покренули протесте по градовима Србије.
Власт је пак кренула у своју офанзиву, тврдећи да „седимо“ на милијардама вредном благу које ће препородити економију и стандард грађана Србије; да ће се поштовати највиши стандарди еколошке заштите, за шта гарант треба да буду Европа и Немачка, пре свега; да ће се на крају о свему питати грађани Србије. „Ако то све буде добро урађено, ако све буде ишло по плану, никакав проблем. Ми можемо крајем следеће године да тражимо изјашњавање грађана и унапред вам кажем, могу да бирају. Хоћете ли у Лозници, хоћете ли у западној Србији, или ћете у целој Србији. И опет вам кажем, где год и шта год изаберу, победићемо их“, рекао је председник Вучић 26. јула у Паризу.
Мада је у покренутој кампањи за литијум тешко схватити неке доста контрадикторне изјаве, пре свега председника Вучића. Од оне готово опредељујуће: „Да дозволим да изгубимо још четири и по година нећу. Желим да плате буду 1.400 евра, да пензије буду 650 евра“, рекао је он. „Кажем вам, очекујем да окупим највеће светске лидере. Литијум је будућност“, додао је председник. Али је у једном обраћању грађанима рекао: „Док нам Немци не буду гарантовали да ће реке и планине бити чисте, и да ће одлагање за депонију бити у складу са највишим европским стандардима, нећемо ни покушавати, ни почињати.“ И најзад, „али хајде да сутра избацим ’Рио Тинто’. Хоћете ли ви обезбедити милијарду евра колико би требало да платимо због онога што су они потписивали“, рећи ће Вучић у циљу експлоатације литијума.
На многе од ових констатација намеће се и питање референдума и његове сврхе, ако су ствари тако јасне и „закуцане“.
Штавише, недавно је председник Србије изнео нову понуду онима који га критикују – расписивање референдума за опозив председника Републике. „Одлука о литијуму неће бити донета без народа, удружења и политичке странке одбијају разговоре и обмањују грађане. Ако желе, може да се иде на референдум за опозив председника. Да не мислите да ћу држати власт по сваку цену, моја понуда је, да не бисте развлачили наш народ свакога дана, поднесите захтев вас 80, 75 потписа, обезбедићу вам остатак и идемо на референдум о опозиву председника до краја године. Причам политичарима, ви то не радите због литијума него због мене, хоћете мени да видите леђа. Нема проблема“, поручио је Вучић.

ИНИЦИЈАТИВА ВЛАСТИ Занимљиво је да обе иницијативе за референдум долазе од власти, а не од опозиције или грађана, па се стиче утисак да ови други и немају значајно поверење у њих, нарочито после измена Закона о референдуму, по којем је он валидан ако се позитивно изјасни већина изашлих грађана, а не као некада већина укупно уписаних у бирачки списак.
Овај предлог проистиче из констатације напредњачког табора да је порука против литијума и „Рио Тинта“ у ствари само да се обори Вучић. Те да су протести по градовима заправо борба за власт, а не борба за еколошку Србију. Или, како је то аналитички у „Куриру“ рашчланио Дејан Вук Станковић, наглашавајући да је Вучић максимално подигао политички улог у овој „отужној опозиционој представи званој заштита животне средине и крсташки медијски рат против ’Рио Тинта’“.
„Напад на рударење литијума је политички инспирисан и треба да има политички исход – смену власти. Опозиција невешто крије своје намере и бежи од референдума о поверењу Вучићу, јер нема ни аргументацију, ни политичку организацију и капацитет за ширу политичку мобилизацију против власти. Занимљиво је да је опозиција, конкретно Ђилас, након потписивања Меморандума Србије и ЕУ о критичним сировинама и минералима, фабрици батерија и електричних возила, тражила изборе. Добили су у суштини позитиван одговор, јер ако добију већину на референдуму, влада СНС и њених коалиционих партнера аутоматски пада. Тражили сте и добили. Не знам зашто глуме збуњеност када је на политичком пању глава ’главног лобисте’ ’Рио Тинта’, који је у Србију дошао у време власти ДОС, јадарит открио у време чувене кохабитације Тадића и Коштунице 2004“, ироничан је Станковић, који алудира на чињеницу да је „Рио Тинто“ још почетком 2000-их добио прве дозволе за рад у Србији.
Додуше, тај рад је подразумевао истраживања, а не и експлоатацију о којој се сада прича, што највише и „жуља“ противнике рударења. Покрет Еколошки устанак оценио је да Вучић, предлогом референдума о сопственом опозиву, „по обичају својим театралним обраћањем јавности опет замајава грађане“. „Александре Вучићу, ниси тема ти. Хиљаде грађана ти са улица широм земље поручује – ’У Србији неће бити копања литијума’“, наводи се у саопштењу. Тај покрет је додао да „никакве гаранције, нити лажне јавне расправе неће помоћи Вучићу да отера мештане Горњих Недељица из својих кућа“.
А управо о питању надлежности за контролу критеријума у случају да Пројекат „Јадар“ компаније „Рио Тинто“ буде проглашен „стратешким“, из Европске комисије су поручили да је то задатак власти у држави у којој се спроводи имплементација. „Организатори пројекта би били дужни да сваке две године подносе извештај Комисији о стању пројекта и обавештавају Комисију о свим релевантним променама у њему“, пише „Јуропиан Вестерн Балканс“.
Овакав одговор опозиција већ тумачи као Вучићев покушај да обмане јавност. Јер, како кажу, било шта што се ради у Србији може да гарантује само Влада Србије, с полицијом и инспекцијом, и наше судство. Те највише стандарде о којима председник Србије прича може да обезбеди само наша држава. Европска унија овде не може ништа да гарантује, јер Србија није део ЕУ. А како се Србија брине о животној средини, наводи се Годишњим извештај Европске комисије за поглавље 27 где је Србија добила оцену 2.
Штавише, потпредседница Странке слободе и правде (ССП) Мариника Тепић оцењује да је председник Србије понудом о расписивању референдума о свом опозиву до краја године „заложио себе јер му по истраживању пропада референдум о руднику литијума“. „Вечерас је Вучић подигао улог на максимум. Више не нуди референдум о руднику литијума него о себи… Председник државе се поистоветио са приватном компанијом. А ла Гватемала и ’Јунајтед фрут’? Читајте о томе“, написала је Тепићева на Иксу.
Њен шеф Драган Ђилас иде и корак даље и, како каже, „уместо будалаштине са референдумом“, позвао је Вучића да повуче „частан потез“ и поднесе оставку због „апсолутног одбијања грађана Србије да прихвате његову политику ископавања литијума“.

ЈАВНИ ИЛИ ПОЛИТИЧКИ ИНТЕРЕСИ Политика је чудо, па је и овде тешко расплести шта су стварно јавни интереси друштава, а шта партикуларни политички интереси. Чак и тамо где има основа и за једно или друго, политичка зајапуреност обесмишљава напоре оних који се стварно залажу за разумну заштиту човека и његове средине, не доводећи тиме у питање једну целокупну грану привреде као што је рударење, што се и у овом случају покушава да наметне.
А што се тиче самог Вучићевог предлога, Закон о избору председника Републике и Устав предвиђају могућност да мандат шефу државе може престати ако поднесе оставку или буде разрешен. Захтев за његово разрешење може да предложи најмање једна трећина посланика уколико сматра да је он повредио Устав, а поступак за разрешење се покреће већином гласова свих народних изабраника. Након тога Уставни суд је дужан да у року од 45 дана од дана када је покренут поступак одлучи о томе да ли је председник Републике повредио Устав. Ако је одлука потврдна, председник Републике се разрешава ако за његово разрешење гласају две трећине посланика.
Али ту је и „креативни“ додатак, углавном анонимних експерата, да Народна скупштина има право да о питањима из своје надлежности затражи мишљење грађана, па би онда, у тој варијанти, могла да одлучи да распише референдум. „Наш Устав не познаје референдум за опозив председника, таква је могућност постојала по старом. Председник може да буде разрешен једино због повреде Устава. У овом случају, то би се тумачило да је Народна скупштина представник грађана, а грађани носиоци суверености, па да онда они имају могућност да се изјашњавају о питању из њене надлежности. Када би се ишло на саветодавни референдум на коме би парламент затражио мишљење од грађана о томе да ли председник треба да обавља функцију, уколико би се они изјаснили да му не указују поверење, он може и не мора правно да поднесе оставку, али би имао неку врсту моралне одговорности“, рећи ће неименовани саговорник „Новости“.
Насупрот томе, посланик и председник Нове Демократске странке Србије Милош Јовановић у Вучићевом предлогу види да се свако важно питање, од вођења погубне косовске политике до ископавања литијума, претвори у дискусију о њему у којој себе представља у улози жртве. „Устав Србије у члану 118 јасно утврђује да се председник Републике разрешава због повреде Устава и да се та одлука не доноси на референдуму, како манипулише Вучић, већ у Народној скупштини, али тек након одлуке Уставног суда да је председник повредио Устав“, наводи Јовановић у писаној изјави. „Питања историјске, политичке и кривично-правне одговорности Александра Вучића свакако су прекопотребна и Нови ДСС обећава да ће доћи на дневни ред, али Вучић неће успети да се сада сакрије иза неког од њих и побегне од теме отварања рудника ’Рио Тинта’ и експлоатације литијума у Србији. Грађани показују одлучан отпор том, вишеструком штетном пројекту и протести који се одржавају широм Србије су народни референдум који је за Нови ДСС обавезујући“, закључује Милош Јовановић, који је и професор права.
Очигледно, око литијума много шта шкрипи, па је и потезање референдума покушај да се обезбеди легитимитет за његову експлоатацију. А колико се на њему инсистира, све више подсећа на ону полиграфску проверу, којом се ништа не добија, али лепо звучи.