ОЛИМПИЈАДА С ФЕЛЕРОМ

ПЕТ МЕДАЉА, ПРЕГРШТ ПЕХОВА И ДВА АНТОЛОГИЈСКА МЕЧА

Наша земља је у укупном пласману, освојивши 27. место међу 84 државе чији су се представници пели на победничко постоље, била за једну позицију боље пласирана него на претходној Олимпијади у Токију

Србија је очекивала више од пет медаља на Олимпијским играма у Паризу – следећи прогнозе наших олимпијаца, али и спортског и државног врха земље, који су веровали у бар једно одличје више од девет освојених на претходној Олимпијади у Јапану – али оним што је 113 наших спортиста и спортискиња показало на борилиштима испод Ајфеловог торња никако не можемо и не смемо бити незадовољни. Пре свега због пехова наше експедиције, у шта спадају повреде, „сурови“ жреб и судијске неправде, али и због задивљујуће борбености сваког српског такмичара у никад јачој конкуренцији. Ипак, Србија је у укупном пласману, освојивши 27. место међу 84 земље чији су се представници пели на победничко постоље, била за једно место боље пласирана него на претходној Олимпијади у Токију.
Освојене су три златне медаље, једна сребрна и једна бронзана. Први се „позлатио“ пар стрелаца Зорана Аруновић и Дамир Микец, затим тенисер Новак Ђоковић, а на крају Игара најсјајније одличје приграбили су и ватерполисти. Сви ти успеси били су истински подвизи, пропраћени великом радошћу у нашој земљи и српској дијаспори, али и признањима њихових ривала и читавог света. „Сребрна“ је била теквондискиња Александра Перишић, док је кошаркашима припало бронзано одличје.
Бар још једног „злата“ за Србију вредна је чињеница да су управо наши олимпијци били актери у два најспектакуларнија и највише описивана дуела на оволетњим Играма у француској престоници. Реч је о тениском „класику“, у ком је наш „Ноле национале“ у финалу савладао млађаног Шпанца Карлоса Алкараза, и полуфиналном мечу наших кошаркаша где је Србија, тесно изгубила од „дрим тима“ САД који је у финале (где је рутински поразио Французе) погуран ветром у леђа из судијских пиштаљки.
ЗЛАТО НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
Прва медаља Србије у Паризу била је златна. Освојили су је стрелци Зорана Аруновић и Дамир Микец у дисциплини ваздушни пиштољ десет метара – микс. Наш сјајни двојац, успешан на многим ранијим међународним такмичењима, још једном је показао свој вансеријски квалитет. У финалу су, буквално у фото-финишу, савладали такмичарски пар из Турске са 16:14, иако су од почетка надметања стално били у заостатку. Њихову борбу за највише одличје карактарисали су повремени падови и успони, при чему су једно друго вукли из заостатка све до последњих распуцавања.
„Толико смо дуго ово прижељкивали, ја конкретно пуне 23 године“, изјавила је пресрећна Аруновићева пошто је су она и Микец, са златним одличјима око врата, одслушали нашу химну „Боже правде“. Прву честитку за велики успех добили су од председника Србије Александра Вучића, који је исто учинио и кад су остали српски такмичари стизали до одличја у Паризу.
Друго злато за нашу земљу освојио је већ легендарни Новак Ђоковић савладавши највећег ривала Шпанца Карлоса Алкараза, који је, са огромним интересовањем, праћен широм планете. Дуел нашег аса, најбољег у историји тениса, и долазеће шпанске звезде, тренутно првог на АТП листи, бацио је у засенак све друге догађаје на париским борилиштима тога дана. Жељан олимпијске златне медаље, што је давно поставио као највећи спортски и животни циљ, Новак је у два сета за памћење, оба пута у тај брејку, савладао 16 лета млађег ривала и, са 37 година, постао најстарији освајач најсјајнијег тениског одличја на Олимпијадама.
По испуњењу великог спортско сна, Ђоковић је, још једном, потврдио и свој, често истицани, патриотизам: „Пресрећан сам и препоносан што сам донео злато Србији, то је можда мој највећи успех у каријери“. После тог његовог тријумфа, који је залио сузама, Србија и цео свет имали су исто мишљење: „Новак Ђоковић је највећи шампион свих времена“. У својим честиткама српском асу то су истакле и многе планетарно познате личности попут Матјуа Маконахија, Шерон Стоун, Надала, Нејмара, Леброна Џејмса, Каке, Халанда, Илона Маска…
Нова медаља за Србију, сребрна, засијала је на грудима теквондискиње Александре Паришић, већ назване наследницом славне Милице Мандић која је на две Олимпијаде била „златна“. Иако је имала врло тежак жреб, храбра и даровита Александра је успела да дође до финала и постане олимпијска вицешампионка. Од ове 22-годишње девојке, која је већ била шампионка и трећа у Европи, а има и светско „сребра“, Србија ће, на основу приказаног у Паризу, дочекати још доста победа и медаља.
Четврту медаљу нашој земљи донели су кошаркаши. Била је бронзана, али су је многи навијачи доживели као златну. Разлог томе је раширен утисак да су изабраници трофејног селектора Светислава Пешића незаслужено, тачније – неправдом, изгубили у полуфиналу од Американаца, унапред проглашених за олимпијске победнике. Иако и сам имам утисак да су рампу Србији на путу ка финалу ставиле судије, не бих да кривим њих. Кривим оне који су их делегирали, јер се могло предвидети да ће делиоци правде из кошаркашки нејаких земаља, Панаме, БиХ и Летоније, бити превише импресионирани америчким „дрим тимом“ па и уплашени од могућности да ти „ванземаљци“ не прођу у финале. Није случајно што је увек одмерени Пешић после меча Србија – САД изјавио: „Нисмо имали респект од судија“.
У борби за „бронзу“ наши „орлови“ су високо надлетели селекцију Немачке, званичног светског првака и тако јој се реванширали за прошлогодишњи пораз на планетарном турниру у Манили. Јокић, Богдановић, Аврамовић и остали наши асови одржали су Немцима прави час из модерне кошарке, не дозволивши им, током целог меча, резултатски прилаз мањи од осам поена, стижући и до 19 разлике.
На крају париске спортске „параде“ српски такмичари су узели и треће злато. Учинили су то ватерполисти који су тако трећи пут узастопно постали олимпијски победници, што је досад, али доста давно, пошло за руком само Мађарима. У финалу, у правој рапсодији маштовите ватерполо игре српских момака, савладан је светски шампион Хрватска. Селектор „коцкастих“ Ивица Туцак на крају финала је изјавио: „Србија је фантастично играла и заслужено победила. Нису нам дали шансу“.
Занимљиво је да су наши „делфини“ до тријумфа стигли са четвртог места у квалификационој групи, где су играли врло бледо. Њихов финиш је, међутим, био бриљантан: пре Хрвата, упели су да савладају Грке и Американце, који су (предвођени нашим тренером Дејаном Удовичићем) „допливали“ до бронзане медаље.

ПОВРЕДЕ И ДРУГИ ПЕХОВИ Током и после Олимпијских игара у Паризу могло се чути да су нам повреде такмичара и судијске неправде „однели“ бар пет медаља. Због недовољне залечености Ахилове тетиве без одличја, чак и без финала, остала је и прослављена Ивана Шпановић, европска и светска рекордерка у скоку удаљ, унапред проглашавана за олимпијску победницу у „Граду светлости“. Њен покушај да, иако неспремна, покуша да направи чудо показао се ипак нереалним. Уместо „златом“, „окитила“ се сузама јер је ове Игре, због година, прогласила својим последњим. Зла судбина погодила је и деветнаестогодишњу супер талентовану скакачицу увис Ангелину Топић, вицешампионке Европе, пре две године проглашене за најбољу младу спортискињу на Старом континенту. Ангелина је у Паризу успела да се, иако повређена, пробије у финале, али даље није могла због напрснућа кости у скочном зглобу. Треба истаћи да су је многи стручњаци сматрали једним од потенцијално највећих изненађења међу скакачицама увис.
Рвач Стеван Мићић, светски првак у категорији до 57 килограма слободним стилом, од пута у од Париз, „где му се смешила златна медаља“, одустао је у задњи час. Разлог је била тежа повреда колена због које му је предвиђена операција. Праве замене за њега није било, па је Србији измакло још једно од „сигурних“ одличја.
Са становишта наше експедиције, посебна прича су судије које су оштетиле неколико српских такмичара. Председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Божидар Маљковић је посебно апострофирао грехе арбитара у боксу. Поход наше боксерке Саре Ћирковић, која је кренула да освоји златну медаљу, заустављен је судијским неправдама већ у првом колу. Потом су се арбитри грубо огрешили и о нашу другу такмичарку Наталију Шадрину, чак толико да је ОКС, што се, иначе, ретко чини, уложио жалбу на критеријуме делилаца правде, али то није помогло. Гнев на судије излио је и наш џудиста Немања Мајдов, који их је, у огорчењу након пораза, назвао „сатанистичким смећарима“.
Кад је реч о „суровом“ жребу вероватно највише разлога за жаљење имали су кошаркаши, који су већ у полуфиналу „налетели“ на Американце. А да зло буде веће Јокића и дружину су у баш том мечу сачекале и (овде већ поменуте) судије недорасле мегдану таквих гиганата као што су САД и Србија. Било је и мечева које су поједини наши такмичари губили „за длаку“, због само једног погрешног потеза или неопрезности у одлучујућим тренуцима, што, такође, спада у категорију пехова који се памте. Најизразитији је пример рвача слободним стилом Хетита Цаболова ком је бронзана медаља измакла у последњих неколико секунди врло узбудљивог меча против вишеструког светског првака Американца Дагласа Дејка. Прави шок изазвао је и пораз рвача Србије Георгија Тибилова, на стару олимпијског турнира, јер је успео да, због мањка концентрације, „прокоцка“ вођство од 7:0 против ривала из Турске и на крају буде поражен са 8:7.

На дочеку освајача медаља више од 50.000 људи

Наши најуспешнији олимпијци су по повратку из Париза свечано дочекани у Београду. Њихов излазак на „балкон шампиона“ на Старом двору поздравило је више од 50.000 Београђана и људи из других градова Србије и Републике Српске, као и из региона. Окупљеној маси, у којој су доминирали млади са мноштвом српских застава, у име свих олимпијаца захвалио се Новак Ђоковић, па додао: „Нисте ни свесни колико нам дајете снаге и подстрека да изађемо овде пред вас. То је најлепши осећај који спортиста из Србије може да доживи“.
Претходно је председник Србије Александар Вучић примио наше учеснике Олимпијских игара у Паризу и захвалио освајачима медаља што су земљи омогућили велику радост. Влада Србије је раније, на Вучићев предлог, одлучила да сви освајачи златних медаља и њихови тренери добију по 200.000 евра, награда за сребрно одличје је 100.000 евра, а за „бронзу“ 60.000 евра, с тим што су ови износи у динарској противвредности.