КРИПТОПОЛИТИКА И ЈЕСТЕ ПОЛИТИКА

проф. др ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ и др ВАЊА ГЛИШИН

„Теорија завере“, што је изум ЦИА, као тема намерно се пласирала у јавности са циљем бруталне дискриминације свакога ко би покушао да на иоле аргументован начин проговори о феноменологији и суштини завереништва

Проф. др Љубиша Деспотовић је научни саветник, председник Научног већа и руководилац Центра за политичку теорију у Институту за политичке студије у Београду. Аутор је више од двеста научних и стручних радова. Доц. др Вања Глишин је научни сарадник и члан Центра за политичку теорију у Институту за политичке студије. Заменик је главног уредника научног часописа „Национални интерес“ и члан редакције научног часописа „Политика националне безбедности“. Њихова нова књига „Геополитика и криптополитика“, у издању „Катене мунди“, била је повод за наш разговор за „Печат“. 

Да кренемо од основног: шта је криптополитика и зашто се њоме треба бавити? 
Криптополитика је по својој суштинској одредници главни и већински садржај сваке политичке делатности. Још су неки антички мислиоци попут Платона и Аристотела увидели и јасно маркирали ово арканско својство политике. Самом бићу политике својствено је да у знатној мери прикрива процесе и процедуре којима се доносе кључне одлуке важне за поштовање јавног интереса грађана, а особито оних који те интересе заобилазе у широком луку. Баш због тога је у сваком демократски уређеном друштву као један од основних принципа усмерен према сфери концентрисане политичке моћи и институцијама политичког и правног поретка формулисан у виду императивног захтева за што већом транспарентношћу њиховог рада.
Исто важи и за недржавне ванинституционалне носиоце моћи који преко политичких елита као својих институционалних трансмисија контролисано раде на спровођењу својих себичних интереса. Јасно, јер су ти интереси у великом броју случајева у супротности са демократским поретком власти и интересима грађана. Моћ се по правилу одувек осваја начинима који нису легални и легитимни, те као такви морају остати у затамњеној сфери јавности која не сме да сазна када и како је она стечена. Тајна је главно својство сваке политике (читај завере) као криптополитичког процеса и њу је могуће декодирати углавном посредно по последицама, када су јавни интереси и јавно добро грађана као њихови витални ресурси тајним механизмима у великој мери већ отети од њих. Због свега наведеног, криптополитика се мора бавити тајним садржајима и интересима у политици, а конспирологија структурама и функцијама моћи који је осмишљавају, спроводе и контролишу.
ЦИА је својевремено смислила појам „теорија завере“ да би дискредитовала бављење криптополитиком. Колико им је подухват успео? 
„Теорија завере“ као тема намерно се пласирала у јавности са циљем бруталне дискриминације свакога ко би покушао да на иоле аргументован начин проговори о феноменологији и суштини завереништва. Стога су се у јавности промовисали сваковрсни дилетанти, позери и брбљивци који с времена на време трабуњају о „теоријама завера“ правећи озбиљну штету свакој смисленој дискусији о њој. Ретки су примери да је у сталоженој и аргументованој расправи било могуће разложно проговорити и расправљати о завери. Тако је на готово апсурдан начин постигнуто да је управо јавност постала најподесније скровиште за праксу завере и заверенике. На све то, господари моћи су се побринули да сваки иоле озбиљнији научни покушај декодирања конспиролошког контекста у политикологији или геополитици сваком разборитом и независном интелектуалцу прилично јасно дочара у који ризичан подухват се упушта. Познатим методама медијске харанге неопходно је загушити било какву рационалну и аргументовану расправу о истинској пракси завере која се као непосредна политичка делатност практикује одвајкада. Озбиљне истраживаче ове појаве потребно је ућуткати као обичне псеудонаучнике и опскурне ликове који говоре о нечему што иначе није постојало у свету политике током историје.
Историја нас је до сада више пута добро подучила да је завера било и да ће их бити у свим типовима друштава, зато што су неутажива људска похлепа и жеђ за стицањем моћи један од главних мотива за деловање у друштву и активационих покретача у политици. Према томе, баш су политичке завере најизразитији видови феноменологије завера уопште.
Зашто је тако ако је политика бављењем добром полиса, дакле општим добром? 
То је разумљиво јер је количина незаконитог захватања кроз политичке облике поткрадања јавног добра грађана, државног и друштвеног богатства, управо сразмерна моћи одређених група или појединаца, њиховој укупној друштвеној снази, положају и месту у политичком систему или могућности да се на њега утиче у циљу постизања завереничких циљева. Наравно, а све у намери остварења финансијских, политичких, привредних, медијских и других интереса и постизања што већег капацитета друштвене моћи и утицаја. За разлику од обичног криминала, где је пљачкашка пракса окренута према самом грађанину и његовој личној својини, све остале завереничке акције углавном циљају на опште добро заједнице или један њен део. Управо због свега наведеног, и чврстог контролисања медија и тзв. јавних дискурса, ЦИА, али и друге сличне обавештајне организације у свету, прилично добро контролишу шта се у јавности може чути и на који начин ће тој истој јавности нешто бити саопштено или прећутано.
У књизи се бавите мрежним друштвом и сајбер простором као новим контекстом моћи. Хоће ли се у виртуелном простору решавати сукоби будућности?
Мрежно друштво је по социолозима нови тип друштва које се по својим структуралним особинама разликује од свега што му је претходило. Његово појављивање омогућиле су брзи развој информационих технологија, интернета и финансијска доступност таквих технологија широкој популацији људи. Основна карактеристика таквог типа друштва је да врши структурисање људи на основу генерисања разних типова мрежа које касније бивају умрежене, односно узајамно повезане. То могу бити, према мишљењу Александра Дугина и Леонида Савина, обавештајне мреже, трговачке мреже, религиозне мреже, мреже агената утицаја или информационе мреже, мреже емитовања, затим политичке мреже, секташке мреже, терористичке мреже, и сл. Све су оне хијерархијски повезане, контролисане и синхронизоване у зависности од потреба мрежних лидера, односно лица обучених за мрежно ратовање. Главна намена мрежа је ширење и размена информација, њихова готово тренутна доступност, узајамност и успостављање повратних веза међу учесницима.
Такође, мрежноцентричност је постала стварност геополитичких планера, који скривено преко мрежних структура намећу перцепцију виђења „реалности“ међународних односа остатку света, њиховим грађанима, институцијама, цивилном сектору и сл. Навешћемо, на овом месту ради ваших читалаца, само неколико битних одлика мрежноцентричног ратовања: брзина преношења информација, децентрализација управљања, индоктринација учесника конфликта и постојање допунских канала за доношење одлука важних за овакав систем ратовања. Мрежни ратови су тако постали скопчани са теоријом квалитативног помака у војним технологијама комбинованих са организацијом савремених друштава. У свом првобитном облику реалност мрежног ратовања се појавила као нека врста супституције концепцији нуклеарног одвраћања која је била доминантна у ери хладноратовске конфронтације.
Суштина мрежноцентричног ратовања садржана је у идеји повезивања и умрежавања свега на интернету што се у мрежу може повезати и учинити их узајамно зависним. Узајамно повезивање са повратним утицајем јесте њен нови квалитет који није било могуће успешно експлоатисати до акцелираног развоја информационих платформи и нових технологија, њихову масовну доступност и парадоксалну персонализацију кроз масу индивидуалних и анонимних корисника. Основна замисао нове теорије рата садржана је у интенцији да се наметне пожељни модел понашања свима – и пријатељима и непријатељима. При томе треба створити илузију ненаметања, привид слободе и фикцију својевољности. Жртве погођене новим начином рата нису ни свесне да раде у интересу невидљивог господара. Радећи привидно за себе, они служе маскираним интересима хегемона. У питању је постизање примарног циља – пуне и апсолутне контроле над свим умреженим учесницима. 
Какве то везе има са тзв. невладиним организацијама?
Са употребом мрежа НВО као начина ефикасног мрежног ратовања у контексту тзв. цивилног друштва, које је најчешће глобалног карактера иако се негативне последице испољавају кроз регионална или локална дејства. Истовремене су, координисане и континуиране акције са циљем слабљења неке државе и њених институција као опробано средство мрежног ратовања којима је била изложена и наша земља. Ова омиљена тактика често је комбинована кроз форме тзв. ненасилне инфилтрације у економски систем неке земље, њене политичке, социјалне, културне, образовне, а често и хуманитарне институције и организације. Наведене активности најчешће су усмерене ка програму инжењеринга вештачких емоција и каснијом злоупотребом истих за реализацију одређених циљева моћи.
Крајњи циљ примене дефинисане тактике ратовања је произвођење тзв. каскаде ефеката који су узајамно повезани како на политичком тако и на војном нивоу односно геополитичком нивоу. Мреже на први поглед нису директно повезане са стратешким центрима моћи, професионалним службама, обавештајним заједницама и слично, а заправо јесу, јер су део субверзивне делатности чија је крајња сврха и намена далеко од привидне невиности њеног цивилног карактера. Сајбер (кибер) простор се најчешће одређује као скупина вишеструких активности, сложена и вишеслојна мрежа укрштених физичких и виртуелних облика јединствено координисаних и управљаних. Ради се о својеврсној синхроној амбиваленцији сајбер простора, у коме је он истовремено и виртуелан и стваран.
САД су тако не само присвојиле сајбер простор за себе, сајбер моћ прогласили својом ексклузивом, него и правно санкционисали и војно угрозили свакога ко покуша да наруши успостављени монопол. Зато, на крају вашег питања можемо констатовати, да су и мрежно ратовање и сајбер простор само део садржаја укупног хибридног ратовања, који се одвија или као припрема за примену ресурса тзв. тврде моћи (економска и војна моћ) или паралелно са тим процесима. Конкретну експликацију таквог начина комбинованог ратовања води атлантистички Запад на простору Украјине а против Руске Федерације. 
Одавно смо се суочили са медијима који, уместо да сведоче истину неопходну демократском друштву, постају произвођачи лажи и утвара. Како се формирају јавни дискурси који доминирају садашњицом? 
Владати неким друштвом могуће је само ако управљате појмовима, намећући тако жељене представе, наративе и чињенице, дајући им смисао у складу са циљевима које желите да остварите. Ако чињенице не одговарају политичким интересима које елите заступају – тим горе по њих, медијски господари ће их преобликовати у складу са својим плановима. Подсетимо се да је дефинисање јавног дискурса један од најважнијих аспеката друштвене моћи који се обилато користи у последњим деценијама. Постоји функционална повезаност језика, моћи и простора, јер се моћ реализује и остварује кроз језик, особито онај који постоји у простору јавног саобраћаја и медијској комуникацији. То није само пука симболичка функција простора пренесена у геополитичку раван политике и језика схваћеног као инструмента моћи елита које глобализују, већ реални корпус моћи у коме се врши кодирање значења јавног дискурса предвиђеног за одређена просторна поља (региони, панпростори) или пак глобалног простора узетог као целина. Медијска пропаганда која је организована преко медијског система комуницирања представља планску активност на обликовању и ширењу, превасходно политичких садржаја спакованих у одређене јавне дискурсе. Моћ хегемонистичког дискурса пласираног преко медија лежи у томе што га некритички прихвата велики део јавности (грађана) усвајајући понуђене садржаје „здраворазумски“ као део наводног универзалног корпуса информација које се пласирају. И све то без имало простора за изградњу критичке дистанце (грађана као конзумената) према презентованом садржају или елементарног промишљања о значењу порука које им се сервирају.
Моћ медија је таква да своју мобилизаторску функцију пристанка на постојеће односе намеће кроз кодиране јавне дискурсе као главну посредничку карику, без остављања и најмањег простора за њихово оспоравање или јавну дебату. Најбољи и најсвежији пример такве доминације у јавном простору је наметање званично креиране верзије пандемије ковид-19, без могућности било каквог, па и најмањег, јавног увида или стручне пенетрације у њене манипулативне садржаје и сврхе.
Реалности парцијалних интереса хегемоније нам се приказују као универзалне или, пак, као дериват тзв. паметне моћи прихваћене као сопствене и неупитне истине, дајући им кривотворену слику општости. Иза свега је стајала и стоји скривена структура хијерархије хегемонизма на чијем врху су елите које глобализују, испод ње политичке елите као њихова трансмисија, затим вазалне медијске и академске елите, бирократски апарат власти, а на самом дну пирамиде кооперативне изманипулисане масе (сиротиња раја) на чије незнање и издржљивост трпљења се озбиљно рачунало од стране њихових нових-старих господара, поготово на механизме порицања свега што није у складу са креираном сликом света.
Живимо у доба „политичке коректности“. Какве су претпоставке криптополитичких центара моћи које се крију иза овог термина?
Иза маске политичке коректности врши се у тишини, у застрашујућим размерама, друштвена и политичка цензура свега у јавном дискурсу што није по мерилима и стандардима владајућих елита као јасан доказ њихове свеукупне моћи. Очигледно, реч је о формирању новог информационог и комуникационог поретка, као подсистема укупног поретка моћи који се гради па су стога глобални медији стављени у службу елита, а не грађана који све то плаћају и у чијој служби би, барем по слову закона, требало да буду.
На националном нивоу стварају се тзв. микромнења, која се прилагођавају специфичностима локалног нивоа, али тако да буду синхронизована са глобалним интересима. Тај контролни механизам се нарочито јасно дао ишчитавати из медијског дискурса који је владао током пандемије ковид-19. Но без обзира о ком просторном нивоу да се ради, од глобалног, регионалног до локалног, све је синхронизовано и намењено истим циљевима. „Чувари капија“ су, најпре, у име државе, а затим и корпоративног капитала одлучивали ко и шта може бити присутно у јавности, а шта и ко не сме и не може по систему „пролази – не пролази“. Кроз поступак семиолошке или семантичке обраде обична информација постаје пропагандна порука док медијски наратив покрива селекциони механизам и маскира процес обраде. То није нова теорија завере како добро плаћени публицисти воле да је објашњавају у медијима или на академском пољу, већ актуелна фаза медијског спиновања којом се глобалној јавности мења вредносни оквир перцепције и помоћу готових слика формира илузија о слободи мишљења. Тако се на крају ланца масовне манипулације дугог готово један век долази до апсурдне чињенице да они који највише заговарају слободу медија (чувари капија) највише раде на њеном угрожавању.
Основе савремене науке су повезане с питањем веровања, те се атрибут „научни“ користи да би пробудио поверење у прогрес јер се наука сматра оличењем истине, поузданости и прогреса. Ви сте у својој књизи оспорили објективност наука, која се, авај, такође ставља у службу криптополитичке земаљске моћи. О чему је реч?
Наука питањима структуре и „целине“ света приступа посредовано кроз своје методологије, технике, експерименте и теорије, као начине долажења до евентуалних правилности или законитости које га одређују. Она је у форми појединачних научних дисциплина раздробила предмете свог истраживања, поделила их на мање делове доступније за проучавање и при том процесу изгубила је свест о целини науке као и могућу слику или представу о свету какав јесте и какав би он заиста требало да буде кроз то посредовање. Наука се, такође, још од свог модерног конституисања, не пита за суштину бића, за смисао људске егзистенције, за однос човека према Богу као творцу свега постојећег (микро и макрокосмоса), напротив, наука питање Бога чак игнорише у свом системском секуларном ставу.
Према мишљењу нашег филозофа, професора Милана Брдара, човеково нововековно филозофско, али и сазнајно порицање („убиство“) Бога, означило је не тријумф човека, како је наивно мислио надолазећи хуманизам и просветитељство, него његов потпуни суноврат у бездан ништавила, у мрак бесмисла и нихилизма као и испад из човечности. Овај тешки онтолошки обрачун са Богом који се лоше завршава по човека и који траје и данас, отпочео је декартовским рациоцентризмом и покушајем да се из позиције ја мислим, дакле постојим, изведе и утемељи спознајни став ја знам. Бројни покушаји да се на човеку изврши онтолошко и духовно утемељење поретка мишљења-деловања који ће долазити касније, свели су се на мало више од пуког инвентара филозофских заблуда, апстрактног хуманизма и радикалне самообмане.
Какав је наш одговор на сваковрсни релативизам епохе и колико је тај одговор кадар да нас сачува од вртложења хаоса у коме смо се обрели?
Ми спадамо у заступнике хетерономног утемељења у области етике као филозофске дисциплине која испитује смисао и циљеве моралног хтења и деловања. Овакво становиште је теономног карактера, дакле претпоставља Богоцентрични поглед на свет без којег није могуће утемељити човекову моралну, али ни сазнајну димензију поступања ни као појединца ни као дела колектива, а ни као шире политичке заједнице којој припада. Предметни став је, дакле, аксиолошки и теоцентрично утемељен. Наша позиција оспорава уврежени морални релативизам, такав морални релативизам води у скептицизам, а скептицизам опет завршава у нихилизму. Крајња консеквенца моралног релативизма, јесте простор за разнородна и некохерентна тумачења, која су прилагодљива позицији оправдавања моћи и успеха заснованог на новцу.
Потонуће модерног човека у егзистенцијални безизлаз и лишеност животног смисла у великој мери је последица његовог робовања капиталско-техничком комплексу који га, гоњен наводним рационализмом (проклетством згртања добара и капитала), гура у још дубљи бездан, сводећи његово људско биће на обичан додатак машине, која опет, заузврат, ствара профит глобалним господарима, како у класичним облицима бизниса, тако и у оним сферама људске делатности које су морале остати изван те логике, као што је култура, образовање, наука па чак и доколица, претварајући их у индустрију зараде и забаве. Укупан егзистенцијални суноврат модерног човека последица је, дакле, његове духовне запуштености, системског секуларизма, наказног материјализма и агресивног атеизма. Само у таквом свету могућ је утилитаристички морал који каже да је морално оно што је корисно. Од таквог первертираног моралног става до огољене пљачке свега, па и смисла свеколиког човековог деловања није далек пут. Ту се негде нашла и наука.
Наука, чак ни на нивоу истраживања тзв. обичних чињеница које хипостазира као објективне, неутралне или тврдоглаве непобитности, није свесна целине или свеукупног смисла своје делатности. Већина научника „не зна“ или не познаје праву природу чињеница. Да су оне производи некада и читавих серија чинова (као акција или аката деловања некога или нечега) који претходе чињеницама чије су оне само последица или коначан резултат. Да постоји директна веза између чинилаца (природни и друштвени), чинова и чињеница, као њиховог непосредног резултата. Код друштвених чинилаца ствар се битно усложњава, јер је њихова делатност интересно мотивисана и тиме доводи у питање објективност самих чинова па сходно томе и чињеница као њихових консеквентних последица. Морамо да истакнемо да чињенице кумулативно у себи садрже дијахронијску и синхронијску димензију постојања. Да су чињенице резултат чинова који су се већ десили (дијахронијска димензија), али да су често и последица актуелних (синхронијских догађања) процеса који резултују одређеним бројем мање или више сложених или вишедимензионалних чињеница.
Зар је могуће да имамо проблема са чињеницама, и то научним?
Главни проблем с таквим чињеницама, као што смо већ констатовали, лежи у њиховом тумачењу које је, упркос наводној научној објективности, субјективизирано, идеологизовано и интересно условљено. Дакле, без ових спознаја није могућ објективнији увид науке по себи у властити начин истраживања, а поготово у сопствене резултате. Без свести да су чињенице које истражује и тумачи производ неких или пак многих чинова (које претходно мора спознати, а затим и чинилаца који их покрећу), наука неће моћи да подигне нове спознаје на ниво рефлексије као повратног увида у своју значајну делатност. Неће бити способна да на критички начин сагледа себе и целокупан истраживачки процес, а добијене резултате разумеће као парцијалне учинке који не рефлектују целину нити јој одређују неки смисао.
Тако наука у полумраку својих хипотетизованих теорија и непотврђених парадигми даје себи за право да арбитрира о човеку и свету, особито када је охрабрена добрим коруптивним апанажама криптополитичких структура моћи којима, нажалост, у највећем делу своје делатности верно служи. Наравно, част је увек резервисана за онај део научне заједнице који није пристао на затварање својих умова за нова сазнања и који није био спреман да буде корумпиран и у служби глобалних легија зла.
Осим тога, наука намерно затвара очи пред спознајом да је стварност коју истражује и описује резултат привременог експликативног оквира кроз који она посматра и тумачи свет око себе, а који је део владајуће теоријске парадигме у науци са ороченим роком спознаје, односно употребе. Да је тзв. стварност коју наука тумачи, пре свега, сумарни производ психолошке перцепције, емотивних слика, владајућих методских поступака и теоријских дискурса који се сублимишу као њен привремени инструмент моћи помоћу кога у датом периоду развоја науке тумачи свет који нас окружује и сопствено место у њему.
Још када томе додамо константан уплив ваннаучних интереса у науку (власт, ванинституционални центри моћи и сл.) и начине финансирања који су еклатантни примери системске корупције (фармацеутске компаније, приватне фондације, мултинационалне корпорације и сл.) сценарио за сваковрсне манипулације научним сазнањима и управљање научним резултатима у корист наведених интереса и финансијера готово је савршено дизајниран и функционално уклопљен у њене бројне ваннаучне излазне сврхе. 

Крај у наредном броју