Кличу: “Живела смрт!” – ЛИТИЈУМ за литијум. Еколошка брига и те како, отворена дебата о ископавању руде литијума, него шта!

ЛИТИЈУМ за литијум. Еколошка брига и те како, отворена дебата о ископавању руде литијума, него шта! Али то нема везе са насилним преузимањем власти.

Улични терор и преки судови, те масовне лустрације свих који су се “од 1990. до 2024. бавили политиком” одиста не могу бити повезани са еколошком бригом. У правом и пуном смислу речи они компромитују тај ангажман иначе више него неопходан и оправдан. Уништено је близу половине шума у Србији, а сеча дрвећа постала је прва урбана страст, нарочито у Београду. Шта рећи о огромном броју неуређених и дивљих депонија, одсуству колектора за пречишћавање отпадних вода и тако даље.

Једна независна новинарка, еколошки заинтересована, заступа став да је све требало решити у ноћи између 5. и 6. октобра 2000. године. Да је урађено то што је требало те ноћи, не би сада ни било Александра Вучића нити би Хаг био у прилици да суди живом Слободану Милошевићу. Све би се завршило те ноћи. И без опела. Уз све то позвала се на бројне историјске примере оваквих крвавих “решавања проблема”. Гесло је: нема човека – нема проблема! Нема Вучића живог – нема проблема.

Накнадно се правдајући због овакве ужасавајуће тврдње немушто је објашњавала да је мислила да је те поменуте ноћи требало да реагује правосудни систем и судови. Опште је, иначе, познато да ноћу ефикасно раде само преки судови чије се одлуке одмах и непосредно извршавају. Пошто је, ето, та прилика пропуштена, мора се безброј пута по разним медијима и друштвеним мрежама призивати Вучићева смрт било вешањем било линчом. Реч смрт или претња смрћу се толико одомаћила у нашем медијском и обичном животу да је то напросто ужасавајуће. Чак ни атентати на Фица и Трампа изгледа никог не опомињу.

Ако нас се у суботу ову или неку другу скупи довољно деложираћемо председника Србије и без избора ћемо преузети власт: “У тих 48 сати бирамо прелазну владу стручњака са улице, њен задатак је да у години дана рашчисти терен и припреми прве слободне изборе”. Замислите само израз “рашчисти терен” и те на улици изабране господаре живота и смрти којима бисте били изручени на милост и немилост док “рашчишћавају терен”!

Реч је о нескривеном и декларисаном покушају да се реализује Мајдан у Београду уз неке елементе наранџастих револуција. Ко нема успехе на изборима, има право на насилно преузимање власти и то легитимише неком вишом бригом. Пошто је једна од мета неких од правих или скривених вођа протеста и Српска православна црква и њен патријарх Порфирије, не би било изненађујуће да се исти метод примени и на њу. Што се улица не би претворила у Сабор или Синод СПЦ. Не би им било далеко од памети и да изврше унутрашњу диференцијацију унутар свештенства и поделе га на подобни и неподобни део.