ИСТОРИЈСКА ДИСТАНЦА КАО НЕУБЕДЉИВ АЛИБИ

Уколико ни после тридесет година од погрома Срба референтна научна институција у Србији не може да организује научни скуп као начин долажења до обавезујуће истине о том важном догађају, онда постављено питање захтева и шири и дубљи одговор који се знатижељно очекује од многих релевантних аутора након што је САНУ рекла своје

Неоспорно је да се са одређене временске дистанце доступне чињенице могу адекватније размотрити, разумети и тумачити, али је однос према њима условљен различитим мотивима, схватањима и представама проистеклим из свесних и несвесних људских интереса. Вредновање и сагледавање актуелних збивања и догађаја из ближе или даље прошлости не одређује објективно постојање њихових факата већ човеков однос према њима. Сазнање да тачка гледишта конституише реалност објекта истраживања, уграђено је као битан методолошки чинилац друштвених наука.
Имајући, дакле, у виду тај антрополошки фактор у одређењу прошлих догађаја и појава, изгледа наивно веровање у време као објективног и праведног судију у вредновању људских искустава. Својим протицањем оно није „мајсторско решето“ које све ствари поставља тамо где им је место, јер актери тог процеса су првенствено људи од чијег односа према догађајима и њиховим учесницима зависи које ће значење и значај они добити у историји. Вредности у том свету не одређује, дакле, имперсонално време, већ првенствено човек својим критеријумима на основу којих прави селекцију и успоставља вредносни поредак.
Иако временски ток носи сваког појединца од његовог рођења до смрти, односом према овоземаљском трајању може се успорити или убрзати то протицање. Живот човека савремене цивилизације није више пресудно условљен природним током времена, већ интензитетом које релативизује његово физичко трајање. Он је престао да буде завистан од пуког протицања времена и доказао способност стварања потребне дистанце за боље сагледавање прошлости и увида у долазећу будућност.

Овладавање временом Сматрајући да тзв. архаична и традиционална друштва карактерише структурна непромењивост, Леви Строс их је назвао „хладним“ и супротно њима означио „топлим“ она друштва која су се током историје мењала. Док у првима влада митски концепт кружног времена, у другима се догађаји сагледавају у оквиру њиховог иреверзибилног следа и линеарног схватања времена. Премда је већ у хладним друштвима створен метод „изласка из времена“, овладавање временом постало је битна одлика човекове креативне моћи. Више није пуко временско трајање одређивало човеково постојање, већ је он одређивао време. Лично осећање и доживљај релативности времена добили су теоријску заснованост и одговарајуће значење у хипотетичком путовању изузетно великом брзином.
За разлику од својих савременика који би их сачекали да се врате, путници са овог путовања би знатно спорије старили од њих. Свест о томе да попут брзине и интензитет историјских збивања релативизује временско трајање одређених периода, исказана је у Хобсбаумовом означавању 20. века као кратког века чије је трајање започело почетком Великог рата а завршило се падом Берлинског зида и крајем Хладног рата.
Проблематични разлози Имајући у виду управо ове одлике данашњег доба, у којем интензитет догађаја даје времену ново одређење, просто је зачуђујуће да је иницијативу Документационо-информативног центра „Веритас“ да се у Српској академији наука и уметности следеће, 2025. године одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025 (Тридесет година после хрватског напада на УНПА секторе Запад, Сјевер и Југ – кодни називи ’Бљесак’ и ’Олуја’)“, одбила ова наша највећа научна и културна институција. Одбијање је засновано на ставу њеног Одељења историјских наука да је за стручно разматрање ове важне теме неопходна извесна историјска дистанца. Будући да те дистанце нема, а да је истраживачима доступна селективна документација о овој проблематици, иницијатива је одбијена зато што није могуће задовољити научне критеријуме оваквог скупа. У прилог свом одбијању ове иницијативе, велемајстори цинизма наводе да предложени профил овог скупа не одговара стандардима организовања научних скупова какве организује САНУ. О томе је у претпрошлом броју „Печата“ указано нашим читаоцима који су остали у неверици и упитаности пред таквом одлуком заснованом на наведеним проблематичним разлозима као својеврсном алибију за одлагање и нечињење онога што би требало да се уради.
Пред обавезом да се уради одређени посао могу се пронаћи бројни разлози и мотиви да се он не обави, али у равни етичности постоји само један разлог да се та обавеза испуни на прави начин. У данашње доба временско убрзање даје посебно значење догађајима, тако да се они и без чекања на стварање историјске дистанце могу адекватно сагледати и оценити. Иако се због политичких интереса прошлост замагљује и ревидира, садашњост омогућује не само њено јасно виђење, већ и сагледавање предстојећих догађаја. Како је данас, због поменутог интензитета збивања, битно смањено и време тзв. „историјске дистанце“, луцидни тумачи успевају да адекватно и истинито сагледају актуелне догађаје и појаве.

Историчар будућности Тако је изузетни интелектуалац и свестрани истраживач српске традиције и културне прошлости, члан САНУ, Петар Џаџић, пре почетка хрватског сецесионистичког рата који је завршен погромом и етничким чишћењем Срба у Хрватској, наговестио трагичну судбину српског народа. Отварајући свој истраживачки хоризонт према антрополошким, историјским и карактеролошким проблемима, он је својим чланцима и књигама „Нова усташка држава?“ (1990) и „Срби у Хрватској на удару `расне револуције` у XIX и XX веку“ (1991) исписао својеврсну историју будућности Срба на подручју Хрватске. Адекватним анализама корена сецесионистичких тежњи Хрвата у циљу поновног стварања њихове независне државе, Џаџић је прецизним идеолошким дијагностицирањем тадашњих политичких превирања у Хрватској сагледао и судбину Срба у тако замишљаној државној творевини.
Није, дакле, Џаџић чекао да дође до оружаних сукоба 1991. године, до њиховог окончања 1995. године, нити до стварања временске дистанце да би сагледао трагику српског народа, већ је прецизно указао на долазећу будућност. Вредност његових књига је у сагледавању механизма зла заснованог на једној систематској расистичкој теорији према којој су Срби одређени као нижа раса требало да буду уклоњени из подручја хрватске државе, што се током 20. века и остварило.
Постоје, наравно, послови који се формално могу успешно обавити, али без икаквог суштинског ефекта. Међутим, од успешне операције, после које пацијент умире, страшније је оклевање да се она изврши. Будући да имају истоветне последице, погрешно чињење и нечињење су на супротној етичкој страни од оне коју оличавају појединци, попут Петра Џаџића, својом благовременом, правом и ефектном активношћу.

Трагикомично чекање Наведена одлука САНУ да одбије иницијативу за одржавање научног скупа потврђује већ ноторну чињеницу да ова национална институција више није оно што је била и што би требало да буде. Од некадашње релевантне научне институције остала је само сенка која бледи у летаргичној безвољности да одговори на битна питања и изврши своје обавезе. Њено чекање историјске дистанце наликује трагикомичној ситуацији у познатој Бекетовој драми у којој недочекани Годо оличава саму игру да би се њоме опстало и преживело. Таква игра се не може схватити без контекста који даје значење зачуђујућем одговору САНУ на предлог „Веритаса“. Тај контекст оцртавају спољашње околности које диктирају доношење таквих одлука као и стање у самој САНУ и Одељењу историјских наука.
Иако „многе невоље“, како је запазио Сенека, „уче човека да ћути“, постоје и непосредни интересни мотиви који ефикасно поткупљују људе да упркос свом знању и искуству држе језик за зубима, не зато што „ћутање је злато“ већ зато што примљено злато обавезује на ћутање. Одлука САНУ да се не организује научни скуп поводом 30-годишњице погрома Срба у операцији „Олуја“, само је једна у низу бизарних одлука које потискивањем и скривањем истине теже остварењу проблематичних циљева. Просто је несхватљиво да се због таквих циљева отказују научни скупови, смањује број српских жртава у Јасеновцу и НДХ и не проглашава дан страдања и геноцида над Србима.
Срамном одлуком Народне скупштине Србије 2021. године одбијен је Предлог резолуције о усташком геноциду над Србима и проглашења 28. априла, када је 1941. извршеним масакром над српским народом у Гудовцу код Бјеловара започело усташко коначно решење, Даном геноцида над Србима. Овај предлог групе посланика, међу којима и најстаријег посланика Смиље Тишма, која је као преживело дете логораш Јасеновца и оснивач удружења преживелих из овог логора, је одбијен, уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности, односно да се њиме не би евентуално увредили Хрвати.

Отказивање изложбе „Тотални геноцид“ Да би се адекватно разумела поменута одлука САНУ о неодржавању предложеног скупа, треба се подсетити отказивања изложбе „Тотални геноцид“ посвећене првенствено Јасеновцу, која је требало да се одржи јула 2017. године. Предлог за ову изложбу је потекао од академика Динка Давидова, који је у издању „Завода за уџбенике“ објавио 2013. године књигу „Тотални геноцид: НДХ 1941-1945“. Иако је изложба планирана и за њу добијена средства, она је одложена да би аутор на предлог рецензената извршио потребне измене у тексту каталога изложбе. Изложен непријатностима, аутор није извршио тражене измене већ је текст објавио као посебну публикацију. Тврдње да је тиме доведена у питање изложба као и став да је постало јасно да нова пратећа публикација и сама изложба неће моћи да се реализују губе смисао пред капиталном важношћу коју би за националну културу имала таква изложба. Овакав тужни исход једне изузетно драгоцене иницијативе појачава чињеница да је дубоко разочаран због отказивања ове изложбе, Динко Давидов умро 2019. године.

Моћ људског фактора Показује се да је од већ створене историјске дистанце, у односу на геноцид извршен над Србима у НДХ, моћнији људски фактор у одлучивању о представљању ове страшне истине. Сагледавањем тог фактора може се уочити да само интегрисани и етички утемељени појединци могу објективно сагледати стварност, док психолошки неконзистентни људи виде реалност каква она није. Унутрашња непостојаност, некохерентност и несабраност, подложна спољашњим утицајима, огледа се у њиховом нејасном, замућеном „ја“ које је препрека јасном виђењу.
Као што људи формираног идентитета тачно и истинито одређују догађаје, тако они без чвршћег идентитетског и етичког утемељења подлежући утицајима других релативизују факта и конкретним чињеницама дају статус неодређености. Уздржавајући се од изјашњавања, чекају време, историјску дистанцу да би изрекли своје мишљење. Међутим, неоспорне историјске чињенице су факта која не мењају свој статус протоком времена. Оне су то биле пре три деценије, оне су то данас и такве ће заувек бити. Њих ће сигурно релативизовати променом социјалног, културног и политичког контекста, али амбијент у којем живимо даје им сада сасвим конкретно значење. Хрвати су на расизму и екстремном шовинизму плански осмислили тотални геноцид над српским народом у 19. веку и у потпуности га реализовали у 20. веку. Та истина се зна и она не треба да се прикрива и одлаже њено обзнањивање због било каквих интереса и калкулација. А цинична образложења о чекању историјске дистанце недостојна су управо значаја овог времена за опстанак српског народа. Тридесет година је довољно времена да се данас и овде одговори на све битне упитности једног од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Времена је до сада било довољно за прикупљање релевантне документације и стварање потребне историјске дистанце за адекватно, објективно и научно утврђивање истине о рату у Хрватској пре три деценије. Србија је имала могућност да у процесу приступања Хрватске Европској унији, који је окончан 2015. године, дође до потребних података везаних за овај рат, али за њене научне институције, тадашње ресорно министарство и владу то није било од приоритетног значаја.
Није, дакле, питање зашто се после тридесет година од страдања српског народа у хрватском сецесионистичком рату неубедљивим алибијем о још недовољној историјској дистанци одбија предлог о одржавању научног скупа о овом догађају, већ зашто током читавог протеклог периода та дистанца, уколико је она заиста потребна, није створена? Уколико ни после тридесет година од погрома Срба референтна научна институција у Србији не може да организује научни скуп као начин долажења до обавезујуће истине о том важном догађају, онда постављено питање захтева и шири и дубљи одговор који се знатижељно очекује од многих релевантних аутора након што је САНУ рекла своје.