ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – УВРЕДЉИВО ЗА ЗДРАВ РАЗУМ

Немци не крију да од тог отрова нема одбране, али их не брине јер не намеравају да трују своје; Ово што је нашим дедовима јављао Црњански данас здраворазумски разуме просечан Србин – и зато је тако изражајна антилитијумска грозница

Ми смо се у прошлом веку често сусретали с Немцима у преломним тренуцима. Немамо чега доброг да се сетимо из тих сусрета. Најупечатљивије је њихово разумевање да ако Срби одлуче да се боре за погинулог Немаца они дају себи за право да убију сто Срба који им се нађу при руци.
Данас смо, рекло би се, пред још стравичнијом рачуницом: да се по немачком потпису изложи нестајању неизрачунљив број овог народа, а за ниједног Немца.

ЛИТИЈУМ ЈЕ ЊИХОВ Док председник државе језди по земљи Србији и настоји да објасни како у томе што смо обећали немачком цару Шолцу, да ћемо им дати литијума колико треба, нема ништа лоше – јавља државна секретарка Савезног министарства за економске послове и климатску акцију Франциска Брантнер да копање литијума „Немачка неће дозволити у својој земљи“!
Јесте, каже паметна Немица, „Немачка мора да постане независна у производњи литијума и то је приоритет, али 1) не копањем у својој земљи, 2) већ отварањем рудника у европским државама, из којих ће увозити ову сировину, 3) која се неће прерађивати у Кини“.
Дакле, Немци држе да је наш литијум – немачки литијум. И то јасно и гласно кажу.
„Зелена“ Брантнер је имала разумевања за очување воде и земљишта у Србији, што она не сумња ово рударење угрожава, али кад јој се јавише из Рио Тинта „пристала је да се врши ископавање по стандардима ЕУ, што је за њу и државу Немачку – прихватљиво“!?
Наравно, не у Немачкој која је лидер и измислилац ЕУ стандарда него у Србији која никад неће ни постати члан ЕУ. Та порука долази из народа који је некад имао највеће умове за логику.
Кад би наш лидер следио елементарну логику Немци му олакшавају да донесе – нормалну одлуку. То није немачка добра намера, него део њиховог историјског усуда који их је два пута у веку доводио са врха до дна, а што је лепо описао Херман Нојбахер, летећи Хитлеров дипломата за Балкан у Другом светском рату. На развалинама наци-операције он се сетио мудрог румунског државника који му је рекао: „кад би Ваша, немачка нација, поседовала и политичког дара, верујете ми, то би било превише. Ви бисте били сувише јаки.“

СМИСАО СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА Ово што нама сад раде Немци (испред Запада) није безобзирност „зелене“ министарке (Брантнер је, иначе, била са Шолцом у Београду кад се, 19. јула потписивао ропски Меморандум) него немачки став – од канцелара до последњег пропагандисте у немачким медијима. Шолц није показа ни тактичког обзира према супотписнику Меморандума и још у Београду је ту „заштиту“ описао као ограничену – иако српски председник, на том гради одбрану бити или не бити. Немци не крију да од тог отрова нема одбране, али их не брине јер не намеравају да трују своје.
Ни ту нема ништа ново. Пре скоро век Милош Црњански је објавио „Књигу о Немачкој“ (Издавачка књижарница Геце Кона, 1931) у којој описује и оно што наша власт слави као „немачке инвестиције“. Говори о самој суштини: „70 милиона Немаца ради у једном новом грозничавом предузећу. Милионе палих сахранили су и нису остали, над њима, ни часа, у контемплацији. Милијарде новчаница сагорели су, и смешећи се, отишли даље одмах. Потпуно су безбрижни.
Раде с уживањем у Малој Азији, Персији, Африци и кад их запита ко зашто, не одговарају статистикама беспослице, разлозима емиграције, већ неким мутним нагонским и збуњеним доказивањем да је то ‘немачка’ потреба, понос и ‘немачки’ значај.“ Црњански је то сматрао извесним лудилом – „безмерни тевтонски занос и халуцинација о глобусу“, јер Немци „каткад мисле да је Аргентина или Чиле њина земља“. Има ту и рачуна, али он није узрок.
„Опет се надају да ће им бродови господарити морима, а ваздушне њине мреже да ће прекрити свет“, писао је Црњански 1931. Видео је како тада американизирана Немачка устаје да освоји свет – не војском него „немачким инвестицијама“. Адолф још није био довољно ојачао да им објасни да је то недотупавело – нема озбиљне силе без праве силе. Али је ускоро стигао.
Ово што је нашим дедовима јављао Црњански данас здраворазумски разуме просечан Србин – и зато је тако изражајна антилитијумска грозница.
И обичном Србину постаје неразумљиво како неко, од нас – с врха наших структура које смо створили да нас бране од оваквих насртаја – може да му прети што излази на тргове својих вароши јер разуме зашто би српска држава бринула за немачки национални интерес. А још је неразумљивије кад Немци јавно кажу: то је лоше, нездраво, антиеколошки је – али за вас Србе је добро! Увредљиво за здрав разум.

ШТА САД А шта на то чини српски естаблишмент? Прави тимове својих научника који ће доказати народу да је оно што је за сваког боље да избегава, за Србина добитак неописиви. Узеће паре од нас за то и додати корпоративних премија. Главни аргумент је узвик: ако се покаже да је то опасно мрву, грам, милиметар – нећемо копати!
Је смо л’ ми ово у Врлом новом свету, али у досад непознатој верзији урнебесне комедије. Ту нема „ако“. Па сви нам кажу да је то опасно – по здравље, по природу – а најбестиднији међу нама ће да докажу супротно. Није бивало оволиког релативитета – ни у једној досад познатој теорији.
Заиста, само у комедији је прихватљиво да влада, некад се то звало „сервис народа“, која нема аргументе сем захтев једне друге владе, наговара народ да чини све а за оно што он сматра –својом штетом. Добро знамо, у сваком злу има зрно доброг. Тако и у копању литијума добро је за Немачку, Рио Тинто и наше шићарџије. Али са транзицијом смо учинили толико тим – добитницима транзиције и у земљи и у свету, па мислимо да би могли мало да бринемо своју бригу.
И – шта сад? Шта се збива кад се друштва нађу у пат ситуацији.
Зна се да је народ мало важнији од оних који га воде. Ни они највећи и који нису били мудре самоубице – Александар Велики, Џингис Кан, Наполеон, Хитлер, Черчил итд – нису претекли. Били, чинили дела незаборавна, па отишли. Народ је наставио да гази стазама и богазама.
Растанци могу бити различити, али у природна права (ius naturale) спада и она реченица Џона Лока (1632-1704): “Revolt is the right of the people”. Живимо у време „доминације правнопозитивистичког схватања које представља негацију тог, по Локу, природног права“, али друштвене законитости надмашују памет дневних политика и препарираних правника.
Постоје ствари, као наш литијум, које су надизборна питања те „рећи људима да могу да се побрину за себе успостављањем новог законодавног тела, када је због угњетавања, лукавства или изручивања страној сили њихово старо законодавно тело пропало, само значи рећи им да могу да ишчекују помоћ кад је сувише касно и када је зло надмашило лек“, вели Лок.
У нашем случају нема сумње о „изручивању страној сили“. Меморандумска предаја недефинисаних ширина и дубина народне територије. То једино стаје у оно председниково да он „зна мало више“. Вероватно, али то знање за овако јасно решење је – непотребно. Моћи ће после да фасцинира у мемоарима.
Закони који су склепани у складу с потребама оних који широм света „легално“ узимају богате делове туђих земаља – не могу бити изнад природног права народа да располаже оним „што му је Бог дао“. Бива али не може се узимати за праведно.

О РОБОВИМА И СЛОБОДИ „У ствари, ово није ништа друго него када им се прво нареди да буду робови, а потом се преузме брига о њиховој слободи… ово је пре ругање него помоћ; и људи никад не могу да буду сигурни од тираније уколико нема никаквих средстава да се она избегне, пре него што су савршено под њом; и због тога они имају не само право да се ослободе ње већ и да је спрече.“ Да се разумемо није Лок усамљеник, али то није за ову потребу.
Да, у овом офуцаном либерализму, неке Локове речи не звуче политички коректно, али су тиме – утемељеније у суштини. Лок разумева „да народ није спреман да се покрене док зло не постане опште, док рђаве намере владе не постану уочљиве за већи део народа“. Али – „ако ради мира недужан поштен човек мора мирно да препусти све што има ономе ко жели да на то стави насилничке руке, онда бих волео да се размотри какав ће то мир владати у свету када се он састоји једино од насиља и пљачке и који једино треба да се одржава ради користи разбојника и угњетача.“
Овде смо пред практичним проблемом – шта је народна порука на којој је власти најбоље да стане. И због себе (што је њој увек најважнији мотив) и због народа. Ко уме да ослушкује таласе народне плиме и да обуздава своју гордост – чује.
И да! Не треба сумњати да неки обојени револуционари, агенти „западних влада“ и сличне НВО-хорде раде на (зло)употреби народне воље. То је неизбежно.
Али ти људи су и у самој влади. Најистакнутија међу њима, Ана Брнабић, радник је Наледа и члан огранка Трилатералне комисије; ко је икад чуо наше министре да се противе идејама банкарског и корпоративног капитала, СЗО-а, Рио Тинто-експертима итд; већина наших амбасадора је отворено оданија влади земље у коју их Србија шаље него нашим мишљењима о политикама тих земаља; колико је „отпораша“ и гурача „Отпора“ у нашим државним телима…
Па, ако нашој власти њихови пријатељи раде о глави, шта поштен народ ту може? Ови већ набројани, углавном, никад и нигде не би били од народа изабрани у највише органе власти. Не може народ бранити нашег председника од његових „поузданих људи“. Он их је довео.

P.S
Да се разумемо: литијум није једини трагични неспоразум ове власти и народа. Док се све ломи на литијуму, на Косову и Метохији учинак Бриселског споразума довео је српски народ у ужасавајуће стање. Као у Другом светском рату, кад су Немци правили Аланију. Они који су обећавали све, сад да не могу ништа.
Све су неуверљивија чуђења Београда „шта ради Курти“ и о неодговорности „западних пријатеља“. Немци, наши драги Немци, с којим смо се и омеморандумили опет праве војску од терористичке организације на Косову. Београд то гледа с разумевањем. Ми смо увек за мир! Па и кад се неко очигледно спрема да нас убија.
Као суморно суочавање с тим радовима наше државе појављује се сведочење из гротла нашег мрака: о немоћи и слушању савета „наших пријатеља“ на европском путу. (Јања Гаћеша, Писма с Косова 2011-2023, Зашто си нас оставио, Београде?)
Ево, нека реч:„Ми никада нисмо били изгубљени као сада. Oвако тешко није било ни 1999, ни неколико година после тога. Чак ни када су нас прогањали из наших кућа, убијали на путевима, њивама, у кућама,поред реке… Било нам је лакше, то потписујем. Зашто? Зато што смо страдали од руке непријатеља а осећали смо да неко из Београда, неко из наших власти брине о нама. Не зато што су они успели да нам побољшају слободу кретања, не зато што су били толико моћни да приведу правди оне који су нас прогонили и убијали, не зато што су неким чудом учинили да нам живот буде лепши и лакши, већ само зато што смо знали да ти, нови људи у нашој власти, брину о нама.
Били су ту када нам је било најпотребније, заједно смо сахрањивали своје невино страдале, причали су са нама, храбрили нас, објашњавали колико је тешко и колико је држава немоћна, али и говорили да се труде да нешто промене. Те, за некога можда мрвице, за нас су биле више него довољне јер смо били и остали свесни да ћемо се веома тешко вратити на стање пре бомбардовања. Била је ту Резолуција СБ 1244 и то је било то.
Када нисмо знали како ћемо питали смо Београд. Није увек било одговора, често је он био супротан од онога што смо хтели да чујемо, али неко је разговарао са нама, саслушао нас. Чак и када представници наших власти дођу и кажу да свако од нас треба да ради најбоље што уме тако што ће почети од сређивања својих авлија и улица, јер је све запуштено и прљаво. Какви смо ми домаћини када такве ствари допуштамо, питали су нас. Прозвани и мало постиђени нисмо се љутили, већ то схватили као добронамерни савет. Зашто? Зато што је то рекао неко ко говори испред званичног Београда, неко ко је наш.“
И сад Београд бестидно предаје – мост на Ибру. Последњи симбол одбране. Где ће нам душа? Нашим властима, а и нама.
Лака нам била ноћ!