ИДЕОЛОШКО ПРЕОБЛИКОВАЊЕ РЕПУБЛИКАНСКЕ СТРАНКЕ

Независни председнички кандидат Роберт Ф. Кенеди Млађи објавио је 23. августа да обуставља своју кампању и да подржава републиканског кандидата Доналда Трампа. Кенеди ће повући своје име с гласачких листића у десет колебљивих држава, док ће остати међу кандидатима тамо где је исход избора махом известан

Неколико часова пошто је одржао говор у којем је објаснио свој потез Кенеди се прикључио Доналду Трампу на бини једног од предизборних митинга у Аризони. „Његова кандидатура инспирисала је милионе и милионе Американаца, и истакла је критично важна питања која су предуго занемаривана у овој земљи“, рекао је Трамп о Кенедију.
Двојица кандидата раније један о другом нису говорили ласкаво. Међутим, када се подвуче црта испод делова процената који могу бити одлучујући у неколико колебљивих држава, очигледно да је превагу однео политички прагматизам. Кенедија би, наиме, према различитим истраживањима јавног мњења, у многим америчким савезним државама подржало по неколико процената гласача (од 3 до 5 одсто).
Према прелиминарним налазима и спекулацијама Трампу наклоњених коментатора ови гласови раздељени су тако да би већина гласача наклоњених Роберту Кенедију пре гласала за Трампа него за Харис. Уколико би се поновила слична ситуација као на претходним изборима, те ако би гласови били раздељени онако како сугеришу првобитни налази, тих неколико десетина хиљада гласова разлике могли би да осигурају Трампово преимућство у Невади, Аризони и Џорџији и можда чак да преломе ствари у Висконсину и Пенсилванији – државама за које се може рећи да ће бити кључно поприште овогодишњих избора.
Кенеди је саопштио да се сусрео с Трампом и његовим сарадницима у неколико наврата. Иако је подвукао да још постоје бројна питања око којих се не слаже с Трампом, постоји блискост у погледу неколико важних тема – слободе говора, контроле границе и окончања ратова.

КЕНЕДИ И ТЕМЕ С МАРГИНЕ И Кенедијева политичка рачуница је прилично разложна. Његова кампања је у почетку имала снажан замајац. Када је стајао као алтернативни кандидат спрам Доналда Трампа и Џозефа Бајдена, поједина истраживања процењивала су да има преко 10, можда и до 20 одсто удела у бирачком телу појединих савезних држава. Није било путање која би водила према победи, међутим, могао је да рачуна на можда највиши број гласова међу кандидатима који нису из две највеће странке још од почетка 1990-их година.
Међутим, временом је ентузијазам опадао како се заоштравала кампања водећих кандидата и посебно од када је дошло до смене кандидата Демократске странке. Дајући подршку Трамповој кампањи, Кенеди је дошао у прилику да истакне на националној политичкој сцени нека питања која сматра важним. Наговештена је могућност да ће добити положај у оквиру хипотетичке Трампове администрације, као и да ће бити оформљена комисија која ће имати овлашћења да објави документа о атентатима на председника Џона Кенедија 1963. и његовог брата Роберта Кенедија, оца Роберта Кенедија Млађег, јуна 1968. године.
„Као што знате, напустио сам странку у октобру (2023) зато што се она драматично одвојила од средишњих вредности уз које сам одрастао. Постала је странка рата, цензуре, корупције, великих фармацеутских компанија, великих технолошких компанија, крупне прехрамбене индустрије и крупног капитала“, рекао је Кенеди у говору којим је суспендовао своју кандидатуру. Читав говор био је језгровита и упечатљива критика странке с којом је испреплетена породична историја Кенедијевих. „Били смо странка рада, радничке класе. Демократе су били странка транспарентности владе и заговорници заштите животне средине. Наша странка била је брана против интереса крупног капитала и корпоративне моћи. Верна свом имену, она је била странка демократије.“
Оптужио је партију да се удаљила од демократских принципа пошто је „прикривала когнитивно опадање тренутног председника“ и онемогућила унутарстраначке изборе због чега је, наводи, и одлучио да се кандидује као независни кандидат. Оптужио је странку за серију недемократских поступака, саботирање кандидатура независних кандидата који би могли да штете њеном кандидату, те указао на изразиту пристрасност медијског естаблишмента који је у потпуности занемаривао његову кампању без обзира што су истраживања јавног мњења показивала да удео гласача који су наклоњени Кенедију понекад досеже и „високе двадесете“. Подсетио је да је у кампањи 1992. године Рос Перо, трећи кандидат поред Била Клинтона и Џорџа Буша, дао за највеће медијске мреже чак 34 интервјуа док је он дао свега два интервјуа уживо током 16 месеци кампање.
Кенеди проширује опсег популистичких тема Трампове кампање. Слоган који је објавио на друштвеним мрежама, уз заједничку фотографију с бившим председником, „Учинимо Америку поново здравом“ (Make America Healthy Again, скраћено MAHA) указује на једно од средишњих места Кенедијеве политике – оштру критику великих фармацеутских компанија, онога што означава као њихову нетранспарентност и корумпираност укупног регулаторног система.
Кенеди је такође изразито критичан према ономе што сматра ратоборном америчком политиком у Украјини, и указује на одговорност америчких власти које су одбациле могућност постизања мира после првих месеци рата 2022. године.
У обухватној популистичкој агенди спољна политика заузима умерено важно место. Карактерише је критика широког спектра против естаблишмента. У Кенедијевој кампањи и ранијем јавном ангажовању то је превасходно критика здравственог система, фармацеутских компанија и прехрамбене индустрије које све сматра одговорним за неповољно здравствено стање америчке нације. Укупни издаци Американаца за здравство су огромни, и обухватају негде око петине америчке економије. Сматра да су, упркос великим трошковима, резултати неповољни: Американци пате од бројних хроничних болести по вишој стопи од људи у другим високоразвијеним земљама, те је стопа гојазности изузетно висока. „Пре 120 година када је неко био дебео, слали би га у циркус. О таквим случајевима се извештавало. Гојазност је била потпуно непозната. У Јапану, стога гојазности међу децом је три одсто у поређењу са наших педесет одсто“, истакао је Кенеди.
Реформисање америчког здравственог система увек се налази међу средишњим изборним темама и по правилу је нешто о чему се много обећава и на крају мало шта и уради. Што и није чудно: премрежен различитим интересима, тром и обремењен картелском спрегом осигуравајућих кућа, болничких установа и политичке моћи здравствени систем делује имуно на покушаје реформисања.
Последњих година добио је још неколико преимућстава у односу на реформистичке покушаје. Пандемија ковида учинила је сваку критику друштвено ризичнoм, па и проблематичнoм – понашањем. Критика, чак и одмерена, поистовећена је са негирањем научног приступа медицини и непоштовању пожртвованости особља. Поврх тога, некада сумњичави медији главног тока, они који располажу с довољно средстава и извештачког искуства да се позабаве нечасним радњама великих фармацеутских кућа, постали су изразито несклони било каквом ризичнијем, неукалупљеном понашању страхујући по свој прилици да могу да нашкоде политичким интересима са којима су се поистоветили. У препандемијског епохи подробни извештаји о мањкавостима клиничких истраживања, прикривању или кривотворењу података и штеловању цена на штету пацијената убрајани су међу највеће новинарске успехе. Више то није тако.

ВЕНС И ЕКОНОМСКИ ПОПУЛИЗАМ Целокупан популистички талас последњих десетак година у америчкој политици је реакција на ову и сличне концентрације моћи. Овом таласу Републиканска странка је средство, инструмент деловања, чија се ранија идеолошка опредељења махом остављају по страни. „Борба није само против демократа већ унутар Републиканске странке“, написао је Метју Столер, економски аналитичар специјализован за монополе, поводом избора Џеј Ди Венса за републиканског потпредседничког кандидата.
У свом говору, пошто је прихватио кандидатуру, Венс је напао „бароне с Волстрита“, вођење рата у Ираку, мултинационалне компаније и трговинске договоре које су САД склапале, попут споразума НАФТА, којим је практично установљена северноамеричка зона слободне трговине (и којим је јефтинији мексички рад постао конкуренција америчким радницима). „Завршили смо са опслуживањем Волстрита. Посветићемо се човеку раднику“, рекао је Венс том приликом.
Међутим, за Столера је подједнако упечатљиво оно што је било изречено и оно што је прећутано – Венс није говорио о умањењу пореза, дерегулацији нити је нападао владу. Иако је критиковао демократе у вези с имиграцијом, политиком заштите животне средине и због њихове укупне слабости није се устремио на популистичке прорадничке и антимонополистичке елементе унутар Бајденове администрације.
Трамп је одлучујуће допринео Венсовој сенаторској кандидатури 2022. године када га је подржао на страначким изборима у Охају. Потом је Венс организовао Трампову посету Истпалестајну у Охају, месту погођеном еколошком катастрофом након што је воз накрцан хемикалијама искочио из шина. Био је то важан тренутак у повратку Трампа у средиште националне политичке борбе.
Венсови ставови показују извесну идеолошку располућеност: они су мешавина прорадничког економског популизма који апелује на гласаче изван језгра републиканског бирачког тела и друштвено конзервативних, у понечему и тврдо десничарских гледишта (посебно када је посреди питање доступности абортуса). У републиканској конвенцији, документу који је пажљиво одваган под Трамповим утицајем, углавном се одустало од отвореног позивања на друштвени конзерватизам – на незадовољство америчких евангеликалаца, гласачког блока тврдо оданог Трампу – но у јавним наступима Трамп се углавном и даље држи многих елемената републиканског правоверја, када су посреди снижавање пореза, смањење државне потрошње и лабавија регулатива.
Кенедијеву кампању обликовали су различити либертаријански утицаји, они који су, када је посреди економска политика, углавном блиски главном току републиканске политике. Скоро свима им је заједничко инсистирање на слободи говора и изражавања, поштовању Првог амандмана америчког устава. Но чак и ту постоје извесне противречности: да би се осигурала слобода говора потребно је деловати насупрот концентрација политичке и медијске моћи. Један део те моћи је државна власт – која је у САД, на пример, у дослуху с великим технолошким компанијама ограничавала проток информација током пандемије вируса корона. Она је уосталом стајала иза квазисудског прогона Џулијана Асанжа а можда и најскоријег случаја хапшења у Француској оснивача Телеграма Павела Дурова.
Међутим, велики део те моћи концентрисан је у рукама приватних делатника, власника технолошких компанија и њихових упосленика. Ту постоји размимоилажење међу популистима: неки би интервенцију у корист слободе зауставили на прагу корпоративних зграда.
Како би се ове различите струје уклопиле у једну кохерентну управљачку агенду у хипотетичком случају изборне победе Доналда Трампа? У Бајденовој администрацији није било такве усредсређености политичке воље. Различити елементи администрације, опредељени сопственим преокупацијама и природом сложене коалиције која је стајала иза Бајденовог избора, водили су земљу у различитим правцима.
Метју Столер указује да је у једном јавном наступу Џеј Ди Венс похвално говорио о Лини Кан, која је на челу Федералне комисије за трговину, тела које има важну улогу у борби против монопола и картелске концентрације. Венс је ту у сагласју са популистичким крилом међу америчким конзервативним економистима, друштвеним активистима и коментаторима, окупљеним око организација попут „Америчког компаса“. Неки од њих се залажу за капиталистичко унутрашње „слободно тржиште“ насупрот глобалној „слободној трговини“, коју виде као излагање америчких радника и компанија нелојалној страној конкуренцији, превасходно из Кине. Други пак сматрају да у САД већ не постоји слободно тржиште, да је економија штелована у корист корпоративног, финансијског капитала, и да је нужно да се политичка моћ користи за регулисање овог штеловања.
Џеј Ди Венс је то илустровао једним примером који ће бити близак поклоницима производа велењског „Горења“ или цетињског „Обода“: У кући коју смо купили „затекли смо 40 година стари фрижидер. И поука коју сам извукао из ове куповине јесте да имамо лажну економију. У фрижидер који смо добили ставили бисмо зелену салату која би била добра и месец дана касније. Данас нисам видео ништа слично зато што је тај стари фрижидер био технолошко чудо. Ни по којој цени сада не можете купити сличан производ. За шта постоји доста разлога. Један од њих је што смо постали мање добри у прављењу ствари у овој земљи, превише смо усредсређени на ниске цене а премало на трајност производа. Али неки проблеми су ту због начина на који размишљамо о тржишту и антикартелској политици“.
Технолошки милијардери, по правилу друштвено либерални, неочекивано су се јавно сврставали уз Трампову председничку кампању. Понеки су спремни да издашним донацијама подрже Трампову кандидатуру. Венс је био упосленик Питера Тила, једног од пословних магната који су учествовали у раду компаније „Пеј пал“, расаднику неколико изузетно богатих људи у информатичкој индустрији, укључујући и Илона Маска. Један део делатника из ове сфере, инвестиционих капиталиста, подржава Трампа из прокапиталистичких и протехнолошких позиција.
Бајденову администрацију виде као својеврсну аномалију, а Трампа као могућност повратка неолибералној правоверности. Ван земље, у геополитичкој арени, Трамп се залаже за увођење царина или повећање царинских стопа како би поставио брану према кинеској индустрији. Међутим, у унутрашњој политици идеја дерегулације и даље има важно место у његовим политичким опредељењима.
Подршку финансијског естаблишмента Камали Харис требало би, барем једним делом, сагледавати као уверење да ће се странка вратити у мирне воде епохе Била Клинтона и Барака Обаме. Неолиберални статус кво је нешто што су вољни да подрже у обема партијама. Међутим, кроз неколико месеци републиканци ће можда добити прилику да управљају. Коалиција која се окупља иза Трампа не очекује критизерску странку према моћи федералне владе. Очекује да, коначно, понешто и ураде.