Два метка у усташког поглавника

Марија Јововић, кћерка атентатора на Анту Павелића

У Аргентини, где је живео и радио, Благоје Јововић је био веома угледан и поштован човек, сви су га сматрали господином, и није постојала ни сенка сумње да је он пуцао на Павелића, иако се знало да помаже изградњу српских верских и културних објеката

Од 9. априла 1957. када је у Аргентини са два метка из пиштоља погодио у кичму усташког поглавника Анту Павелића, српски јунак Благоје Јововић чувао је ту тајну све до децембра 1998, када је са супругом и ћерком стигао у родну Црну Гору и у тишини једне од највећих српских светиња, манастира Острог, посвећеног Светом Василију Острошком, исповедио се блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Био је то дан у коме је Благојева ћерка Марија постала свесна јунаштва свога оца јер се крвнику српског народа осветио у усташкој вучјој јами у Аргентини, где се крио окружен својом кољачком братијом и заштићен од државног врха те латиноамеричке земље. У интервјуу за „Печат“ о томе смо разговарали са Благојевом ћерком Маријом Јововић, настањеном у Аргентини, писцем и професором, која је током годину и по дана боравка у Србији написала две књиге о лику и делу свог оца, а сада пише и трећу. Сврха тог њеног подухвта је предочавање свету неких дуго скриваних историјских чињеница и истина.

Када сте први пут чули да јe Вaш отац пуцао у Анту Павелића, да ли сте знали ко је Павелић, кога је, заправо, Ваш отац убио?
Откад знам за себе, знам и ко је Анте Павелић. Мој отац је од моје ране младости нама, његовој деци, причао и читао о његовој отаџбини, о њеној историји и посебно о страдању српског народа од Анте Павелића и његових усташа. Имао је огромну литературу и документацију о усташким злоделима и ја сам све о томе знала. Можда и више него што је требало у периоду мога детињства, али пошто отац није склањао те папире од нас, него су сви стајали у библиотеци, ја сам била знатижељна и све сам читала. Поред тога, отац нам је веома често причао о трагичним догађајима српске историје. Тако сам до детаља сазнала о начинима на које су били мучени и ликвидирани Срби не само у Јасеновцу него у целој НДХ. Значи, све сам знала, само нисам знала да је Павелића убио мој отац.

А кад сте чули да је Ваш отац лично пресудио тешком злочинцу, како сте се осећали?
Била сам узбуђена, и била сам веома поносна на свог оца. Ја јесам хришћанка, али знам за ону народну – ко се не освети тај се не посвети! И ниједног тренутка нисам помислила ништа ружно, јер сам одувек мога оца изузетно поштовала као једног моралног и часног човека, истинског господина, и он је тога тренутка у мојим очима постао још величанственији – родољуб и херој. И сада, већ пету годину како пишем књиге о свом оцу, Благоје Јововић је сваким даном све већи и значајнији у мојим мислима и срцу. Ово причам и као писац, не само као ћерка. Јер ја сам хтела да разумем његов мотив, па сам по разним библиотекама трагала за документима о његовом делу и тако га све боље и боље упознавала.

Желим само истину Сада ја многе ствари промишљам са временске дистанце и схватам како је Бог све удесио. Замислите да човек који је упуцао Анту Павелића живи у апсолутно усташком окружењу, а да они не знају ко је он. При том је Благоје непрестано причао о Павелићевим злоделима. Зато ми јако тешко „падају“ приче које долазе одавде. Чујем да нека професорка на Београдском универзитету прича да је мој отац убица, терориста, или неке монтенегринске и другосрбијанске приче. А ја сам професор и ђацима у аргентинској школи пуно причам о мом оцу као хероју и џентлмену без икакве бојазни. И данас све то пишем, јер не могу да дозволим ту замену теза да је Благоје Јововић, а не Анте Павелић, био терориста.

Јесте ли сву ту документацију о Павелићу и његовим усташама успели некако да снимите, фотокопирате, или на неки други начин сачувате за себе, јер она у јеку ревизије историје одједном може да „нестане“?
Пет година пре пандемије ја сам хтела да започнем своје писање, па сам од 2019. почела да одлазим у Националну библиотеку у Буенос Ајресу који је четири сата удаљен од места у коме живим, а такође ми је био доступан Архив Министарства спољних послова Аргентине. И они су ми дали сва документа о Павелићу, усташама и нацистима које су имали. Ја сам их, наравно, све фотографисала и направила личну архиву са више хиљада докумената, тако да последњих пет година, до данас, написала сам два тома књиге са намером да читаоци разумеју какав статус усташе имају у Аргентини, јер они су били сарадници диктатора Перона. Наравно, Павелић је био главни тамо и у Буенос Ајресу су направили Хрватски дом. И ту је Павелић имао своју власт у егзилу са истим људима које су око њега били у НДХ па побегли у Аргентину.

Јесте ли имали неки „блиски сусрет“ са усташама с обзиром да сте живели у граду Росарио где је био највећи број њих?
Интересантно, али заиста нисам. Упознала сам неке Хрвате, али са усташама никаквог контакта нисам имала. Моја мајка је Аргентинка, хришћанка, и пошто је са Благојем изродила четворо деце, три ћерке и сина, морала је да тражи помоћ својих родитеља који су живели у Росарију, па је тако и Благоје из Буенос Аиреса дошао да живи у овом граду. А ту је био највећи број усташа. Кад из ове перспективе посматрам његов и све наше животе, заиста се питам како је Благоје успео да сачува и себе и нас, и напросто му се дивим.

Какви су били Хрвати у Аргентини које сте упознали?  
Нисам их знала много, и нисмо били толико блиски да бих могла довољно добро да их упознам. А нису ни они знали ко сам ја. Међутим, спремајући се да дођем у Србију и Црну Гору ја сам учила српски језик и неком приликом у салу у којој сам учила дошао је један Хрват кога је мој отац питао да ли зна ко је Анте Павелић. Он је са задршком, правећи се необавештеним, рекао да нешто мало зна, а онда је мој отац донео пред њега неколико књига о Павелићу и рекао – ево, то Вам је Анте Павелић. Он се и даље правио невешт, иако су сви Хрвати у Аргентини јако добро знали ко је Анте Павелић.

Сад кад пишете књиге, шта је превасходни циљ који желите њима да остварите?
Истина и само истина. Видим да су људи годинама имали страх да причају истину. Као професор који добро познаје психологију и педагогију, ја својим стварањем желим да им разбијем тај страх и охрабрим и њих да причају. Чула сам најстрашније приче многих породица о страдањима њихових најближих у Јасеновцу и мислим да они треба да се ослободе страха и сведоче о томе за историју српског народа. Не могу да верујем да ни 80 година од пробоја затвореника у Јасеновцу Срби нису донели Резолуцију о усташком геноциду, али зато имамо декларацију о српском геноциду над муслиманима. То је, напросто, невероватно. Не бојим се да кажем да је то лаж, ма ко је изговарао.

Најважнија је порука Лично мислим да је порука коју је мој отац желео да пошаље свету важнија и од самог чина атентата. А Благоје је хтео да каже да је спреман да се освети ономе који је убио толико много његових сународника, чак и по цену личне жртве. Јер знао је да може да се догоди да и сам буде убијен од Павелићевих телохранитеља или можда и од самог Павелића. Али Бог је видео колико Благоје воли свој род и помогао му да оствари своју идеју а да сам не настрада. Кад се после много година сазнало да је Благоје пуцао у Павелића, моја родбина по мајци која је пореклом Италијанка дивила се Благојевој храбрости и још више га поштовала. Исти однос према њему имали су и многи људи из блиског окружења који су га због тога веома ценили.

Као официр Југословенске војске у отаџбини Благоје је после рата отишао у Италију, а оданде 1947. у Aргентину. Да ли је он тада знао да је и Павелић тамо?
Кад је дошао није знао. Али у Аргентини има јако мало Срба, и они су знали да је Павелић тамо, па је тако и Благоје веома брзо сазнао. Верујем да је истог тога тренутка почео да размишља о освети, јер са неколико Срба који су имали информације о Павелићу направио је једну малу групу људи од поверења. Отад су почели са разрадом плана и мој отац је стрпљиво чекао тренутак који је дошао после 10 година. 

Како се догодио сам чин атентата, да ли је било некога у близини ко је могао да посведочи о „паду“ усташког поглавника?
Све се догодило у предвечерје. Немам објашњење како су се Павелић и Благоје затекли потпуно сами у мрачној улици. Иако су сви медији извештавали да се то догодило 10. априла, ја у бројним документима налазим да се атентат десио 9. априла 1957, дакле уочи Дана проглашења НДХ. Тог предвечерја Благоје је сачекао Павелића који је био потпуно сам, без иједног телохранитеља или пратње. Мој отац га је позвао именом, Анте се окренуо тек толико да су им се срели погледи и Благоје је у том тренутку пуцао у њега. Павелић је пао али је некако успео да се одвуче до хотела у коме је боравио. Већ следећег дана евакуисан је са породицом у Мадрид и ту је следећих годину и по дана лежао у болници до смрти, а умро је у мукама као пас и ту је и сахрањен. Нико од усташа није био поред њега, Лубурић није хтео ни да га види.

Пошто сте истраживали и римске архиве и прочитали небројене документе, јесте ли могли да видите колико су Ватикан и његови врховни поглавари дубоко умешани у геноцид над српским народом?
Не само да су умешани, они су били главни. Ватикан је био центар стварања великог плана да се истребе не само Јевреји, него и православни народи. На крају, све што се данас догађа само је наставак тог плана. Кад је папа Франциско 2020. отворио неке архиве са личном документацијом, историчари који су следеће године отишли да је прегледају нашли су документ о томе да је један немачки свештеник писмом обавестио папу Пиа XII o страхотама у концентрационом логору, али је папа упркос томе примио и Павелића и његове усташе, али и Тита. Међутим, Павелићева кћерка Вишња која је 50 година живела у потпуној тами, тврдила је да њен отац није ништа крив и да је Јасеновац био радни логор, а ја питам зашто онда до смрти није смела да изађе из куће у Мадриду? И питам се како су она, њен брат и мајка живели све те године, јер сама је изјавила да су у сваком граду у коме су живели мењали презиме. Можете ли да замислите зашто, и какав је то живот? Као особа коју веома занима социологија ја то објашњавам структуром кукавичких личности. Уосталом, Хрвати су доказали да нису слободарски народ, они увек чекају исход неког рата да би се на крају приклонили победнику. За разлику од њих ми смо као породица живели срећно и никада се и никога нисмо бојали, посебно мој отац!   

А Ваш отац је наставио да живи и ради у Аргентини, и никада није био чак ни осумњичен да је пуцао у Павелића?
Баш тако. Он је имао свој посао, био веома угледан и поштован човек. Сви су га сматрали господином и ни сенка сумње није пала на њега. А свим својим делима је јасно давао до знања да је Србин. Финансирао је изградњу Центра „Дража Михајловић“, Културног центра „Његош“ и Православне цркве посвећене Светом Сави у Буенос Ајресу. Пошто је наша мајка, аргентинска католкиња,била потпуно одана Благоју, и примила православље, ми смо као деца крштени у тој цркви која је касније претворена у манастир, а у Буенос Ајресу 1986. године изграђена још једна православна црква.

И Ви сте, по свему судећи, неустрашиви као и Ваш отац, јер живите у Аргентини и озбиљно се бавите усташама. Имате ли неких проблема због тога?
До сада, Богу хвала, нисам имала никакве проблеме, а и да јесам никада не бих одустала од тога да разобличим усташе на челу са поглавником Павелићем и диктаторске власти Перона и Менема који су максимално уважавали и штитили усташе. Карлос Менем је 90-их година обећао да ће отворити све архиве, али се то никада није догодило јер он је помагао и Динка Шакића и Иву Ројницу и друге старе усташе. И напослетку, дао је оружје Фрањи Туђману почетком последњег рата. Међутим, кад завршим све књиге о мом оцу и усташама, ја ћу их промовисати на шпанском језику са великим задовољством. Јер свет је циљ коме идем у сусрет, а то је откривање истине као врхунског принципа.

Постоје и приче да Благоје није убио Анту Павелића и да је он „пацовским каналима“ успео да побегне из Аргентине. Шта Ви кажете?
Сви аргентински извори кажу да је Павелић умро од два метка у телу. Пошто је имао јако висок шећер, он није могао да буде подвргнут операцији одстрањивања та два метка из кичме. И тако је полако умирао у великим мукама. А сећам се да је мој отац говорио како ће Анте Павелић умрети од два метка у телу, и тако се и догодило годину и по после атентата у мадридској болници. Шпанске новине су о томе писале. Овде морам да кажем да је Благоје хтео да пуца Павелићу у главу и разнесе му мозак, међутим православни свештеник у Аргентини Радојица Поповић му је рекао да то не ради, да га убије као човека а не као животињу. Благоје га је послушао и зато је Павелић живео још годину и по у болници у Мадриду где је и сахрањен.

Кад се, и како, догодило да Вам отац исприча очигледно дуго чувану тајну?
Све се то догодило по невероватној Божјој промисли. Наиме, децембра 1998. године, после пет дана припреме и путовања преко Италије до Црне Горе, моја мајка и ја стигле смо са оцем у његову Отаџбину, Црну Гору. Иако толике године није долазио, мајка и ја смо га те године наговориле да дође на 40 дана откако му је умро брат, а сестра претходне године. Цео пут је био веома емотиван за Благоја, јер путовали смо истим путем којим је он после рата отишао из Црне Горе, преко Барија. У родном Косићу дочекала нас је родбина и ми смо посећивали њихове куће. Једнога дана отишли смо у Острог и мој отац се јавио митрополиту Амфилохију са којим се шетао поред манастира али на приличној удаљености од мене и мајке. После више од сата дошли су до нас и рекли да сад сви идемо на ручак коме присуствовало десетак људи. Све је било изузетно свечано, али видно испуњено неким ишчекивањем. Мој отац је онда до детаља испричао како је сачекао и упуцао Анту Павелића. Настао је тајац, али ја се уопште нисам збунила ни изненадила. Напротив, имала сам утисак као да сам ја то већ знала. И била сам уверена да се Благоје, заправо, исповедио митрополиту Амфилохију, мада нисам знала ко је он.

Писац и професор Марија Јововић је писац и професор и живи у Аргентини. Предавач је визуелних уметности у средњој школи и на предмету из друштвених наука „Грађански проблеми у савременој Аргентини“. Такође је дипломирала на смеру информационе и комуникационе технологије примењене у образовању 2010. године и на смеру Управљање протоколима и односима с јавношћу 2014. године. Књижевну каријеру започела је 2011. године објављивањем образовне књиге намењене наставницима о употреби алата за примену нових технологија у учионицама под називом „Школа 21. века: употреба ИКТ-а у учионици Књигу песама „Благословена земља“ објавила је 2013. године. Заједно са својим ученицима а у коауторству са две колегинице 2014. је написала књигу „Хронике савременог друштва“ која се бави проблемом насилништва и злостављања у школи. Са кратким романом „Владимир Арсеновић: необични човек“ 2016. освојила је прву награду на књижевном конкурсу издавачке куће Се Лос Куатро Виситос. Роман говори о младићу који је из Црне Горе имигрирао у Аргентину и проблемима са којима се суочава. Кратки роман „Зид, кожа и жалост“ описује живот брачног пара, потомака афричких робова који су живели у револуционарној Куби крајем 50-их и током 60-их година прошлог века. Први део књиге о оцу „ Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини“ објавила је у два издања 2023. и 2024. године. Књига је доживела бројне промоције широм српских земаља.

Како сте се осећали тога тренутка, јесте ли се питали зашто је Ваш отац постао убица?
Не, ја сам тога тренутка постала још поноснија ћерка Благоја Јововића, и бићу то до судњега дана јер мој отац је пресудио усташком злочинцу по чијем наређењу су настрадале на стотине хиљада невиних Срба, поготово стараца, жена и нејачи за чију жртву остатак света нема ама баш никакву емпатију. Значи, мој отац је преузео на себе обавезу да посегне за чином правде услед апсолутног одсуства међународне правде и у ситуацији када су многе земље саучествовале у скривању Павелића. Зато, док знам за себе ја ћу писати истину о усташком геноциду над Србима и часном и јуначком делу мога оца Благоја Јововића, коме нека је слава и Царство небеско у слободној Србији чије држављанство смо добили ми, његова деца, и у коју ћемо највероватнији пренети његове земне остатке,

Како је преминуо Ваш и наш јунак?
Убрзо пошто смо се из Црне Горе вратили у Аргентину, тачније после два месеца, почела је страшна НАТО агресија на СРЈ. Благојево срце није могло да издржи још једну несрећу српског народа. Иако физички здрав, умро је од превеликог бола, али окружен великом љубављу и поштовањем његових најдражих.