U DOBA NIHILISTIČKOG EGOIZMA: IMA LI OPRAVDANJA ZA ČOVEKA?

Dr BOJAN JOVANOVIĆ

U kontekstu poznatog Njegoševog iskaza: „Šta je čovjek, a mora bit čovjek?“, postavlja se pred svakim pojedincem pitanje kako će rešiti nepoznanicu da odgovori na identitetsko pitanje šta ga to čini ljudskim bićem, i potrebe da, shodno humanom imperativu, bude čovek. Kada kažemo biti čovek, to podrazumeva prvenstveno pozitivnu konotaciju, u svetlu humanih načela koja ga moralno određuju i etički utemeljuju

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Svestrani stvaralac, ne samo naučnik nego i umetnik, Bojan Jovanović već decenijama nas „snabdeva“ temama za razmišljanje i knjigama koje su nam neophodne u suočavanju sa izazovima savremenosti. Njegovo ime jedno je od najznačajnijih u savremenoj srpskoj antropologiji, a jedna od pomenutih njegovih vrednih knjiga je „Antropodiceja: Čovek i zlo“, koja se nedavno pojavila u izdanju novosadske „Adrese“. To je bio povod za naš razgovor.

Čovek je, kako je govorio Božidar Knežević, a ponavljao patrijarh Pavle, biće kome Bog može da se obraduje, i od koga đavo može da se postidi. Tema vaše knjige je antropodiceja, opravdanje čoveka u svetu zla, koga, opet, bez čoveka nema. Kakvi su rasponi ljudske prirode? Može li se čovekovo postojanje opravdati?
Jedinstveni životni i kreativni potencijal sa kojim dolazimo na svet kao i socio-kulturni ambijent u kojem odrastamo su datosti našeg ljudskog postojanja. U njima je sadržana i zadatost našeg potvrđivanja kao humanih bića. U kontekstu poznatog Njegoševog iskaza: „Šta je čovjek, a mora bit čovjek?“, postavlja se pred svakim pojedincem pitanje kako će rešiti nepoznanicu da odgovori na identitetsko pitanje šta ga to čini ljudskim bićem i potrebe da, shodno humanom imperativu, bude čovek. Kada kažemo biti čovek, to podrazumeva prvenstveno pozitivnu konotaciju, u svetlu humanih načela koja ga moralno određuju i etički utemeljuju. Međutim, to svetlo pretpostavlja i svoju suprotnost, jer čovek ne čini samo dobro, već i zlo, pa se do istine o njemu može doći samo njegovim celovitim sagledavanjem. Ukoliko pogledamo tamnu stranu njegove prirode, onda se suočavamo sa njegovim postupcima koji mogu i đavola postideti i delima kojima bi se i Bog mogao obradovati. Sa potencijalom za dobro i zlo, čovek postoji u realnosti tog ogromnog raspona, određenog krajnjim etičkim suprotnostima.
U kontekstu opšte prihvaćenog verovanja da je Bog stvorio svet, bio je svojevrstan intelektualni izazov odgovoriti na pitanje o poreklu i postojanju zla u svetu. U okviru teodicije, kao što i govori značenje ovog naziva, nastojao se opravdati Bog za postojanje zla u svetu. Opravdanje je nađeno u stavu da Bog, iako dobar, ne određuje čovekovo ponašanje, jer ljubav sa kojom je stvorio sve, podrazumeva i slobodu koju ljudi koriste da čine i zlo. Kada je Bogu dato božje, ostali su u životnoj čovek i zlo. Zato je i bilo potrebno da se sa stanovišta antropodiceje, koja znači opravdanje čoveka, on objektivno sagleda kao činilac zla u svetu. Naravno da se zlo koje čovek čini ne može pravdati niti opravdati, ali se ono može razumeti i tumačiti u realnosti ljudskog postojanja.
Imajući, dakle, u vidu da razumeti ne znači i opravdati, razotkrivanjem zla, motiva, razloga i povoda da se ono čini, utvrđuje se i distanca prema njemu koja i omogućuje uspostavljanje kontrole nad njim. Budući da se u stanju eskalacije negativiteta pokazuje nemoć čoveka da ga kulturom obuzda i zaustavi, zlu se tada suprotstavlja agresivnim i nasilnim sredstvima. Kultura je efikasna samo kao preventiva u sprečavanju zla, zato i imamo moć nad njim sve dok se ono ne ispolji i ne razmahne. Uporište suprotstavljanja negativitetu kao potencijalu zla je kultura i odgovarajuća moralnost čija univerzalizacija načela jasno određuje etičko središte čovekovog delovanja i duhovnu vertikalu njegovog postojanja. Kako moralni relativizam, od paganskih vremena do danas, zamagljuje i zatamnjuje objektivnu etičnost, sa određenih moralnih stanovišta, koji su u funkciji ostvarenja i odbrane konkretnih interesa, učinjeno zlo se smatra i proglašava dobrim. Jasno je da se time ne može pravdati, već samo adekvatno određivati počinilac zla.
Momčilo Nastasijević je rekao da ima ljudi koji su, radi svog malog prsta, spremni da unište planetu. Kako je nihilistički egoizam postao planetarna opasnost? Zašto u naše doba pragmatičnost ciljeva zamenjuje moralnu načelnost?
Nihilistički egoizam današnjeg čoveka, spremnog da svet dovede do praga nuklearnog rata, posledica je moralnog relativizma i relativizacije bitnih značenjskih određenja dobra i zla. Taj relativizam postoji od davnina i prepoznajemo ga u shvatanjima i ponašanju pripadnika arhaičnih plemenskih zajednica koji su smatrali dobrim svako zlo koje su zbog određenih koristi, pljačke i porobljavanja, činili pripadnicima drugih kolektiva. Međutim, kada bi oni sami bili žrtve istovetne agresije, koju bi članovi drugog plemena izvršili prema njima, onda su to doživljavali i smatrali zlom. Interes i korist od zla koje ljudi čine drugim ljudima, određuje zlo kao dobro, a takvo shvatanje je svojevrsna antropološka konstanta od vremena preistorije do danas. Tehnološki napredak čoveka nije praćen i njegovim moralnim usavršavanjem, jer se, kako je zapazio Justin Popović, ostvarenjem atomske tehnike on nije odmakao od svoje prašumske etike. A da su upravo takvi ljudi, upakovani u civilizacijske forme, okrutni savremeni varvari pokazuju ne samo njihova zločinstva već i njihovo pravdanje svojih zlodela.
Nakon agresije NATO-a na Irak 2003. godine, pod lažnim izgovorom da poseduje biološka i hemijska sredstva za masovno uništenje i da predstavlja terorističku opasnost, ova zemlja je do 2011. ekonomski, društveno i kulturno opustošena samo da bi se Zapad dokopao njenih prirodnih bogatstava i naftnih izvora. U tom devastiranju i pljačkanju, ubijeno je i više od 500 000 dece. Na pitanje novinarke da li su bile opravdane tolike ljudske žrtve, Madlen Olbrajt je odgovorila da s obzirom na ostvarene demokratske ciljeve ta cena nije velika. Pobiti pola miliona dece zbog ostvarenja navodnih demokratskih ciljeva, što je bio izgovor za pljačku ove zemlje, mogu samo savremeni varvari koji zlo učinjeno drugima zbog svoje koristi smatraju i označavaju kao dobro. Međutim, kada bi kojim slučajem neko drugi to isto učinio ovim zlikovcima, onda bi to za njih bilo najveće zlo. U tom kontekstu valja se podsetiti i na ratni poklič Tonija Blera koji je napad na našu zemlju 1999. godine pravdao sukobom civilizacije i varvarstva, dobra i zla.
Čemu na Zapadu služi neprestana satanizacija drugog i drugačijeg kao bitijne opasnosti po civilizaciju?
U osvajačkim pretenzijama, zapadni militarizam pronalazi razne lažne alibije, ali se nemaštovitost njihovih lidera ogleda u stereotipnom obrascu o predstavnicima drugih kultura kao varvarima opasnim za civilizaciju, koje preventivno treba napasti i uništiti da bi se opljačkala njihova bogatstva. U besramnoj logici, ti savremeni varvari ne samo da pokušavaju da pravdaju svoju zločinačku agresiju već je infantilno i negiraju. Tako glavnokomandujući NATO snagama koje su nelegitimno i bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija zločinački bombardovale SR Jugoslaviju i Srbiju, general Vesli Klark, sada kao penzioner, tvrdi da to nije bila agresija, već diplomatija. Agresija bez presedana u kojoj su civilni objekti, poput zgrade RTS-a, proglašavani legitimnim vojnim ciljevima i brojni zločini nad civilnim stanovništvom, sada se eufemistički preoznačava. To oksimoronsko određenje rata kao diplomatije pokazuje svu hipokriziju nekažnjenih zločinaca.
Preovladavanjem pragmatičnih ciljeva nad moralnim načelima, čije se postojanje u današnjem svetu moći smatra suvišnim, pokazatelj je današnjeg doba preokrenutih vrednosti. Pragmatičnost je postala vrhovni princip, a čovek, koji je nekada smatran merom svih stvari i bio humanistički etalon vrednovanja svega, postao je sredstvo uvećavanja stvari koje su proglašene njegovom merom. Tako se danas prema stečenom materijalnom bogatstvu i vrednuje stručnjak iz neke oblasti, pa se i dolazi do procene da nije najbolji ekonomista onaj koji najbolje poznaje ekonomiju, već onaj koji je zloupotrebom svog umeća uspeo da se najviše obogati.
Agresivnost spojena s ratobornim sekularizmom rodila je savremeni Zapad, na kome se odrečno potiskuje svaka mogućnost afirmisanja svetle strane čovekove. Odjednom, među ljude stupa demon, koji se, kako bi rekao Mefisto Faustu, već vekovima bori da uništi život, ali se život do sada pokazivao kao žilav. Hoće li život nadživeti ljudsko ludilo? Ima li mesta za čoveka u svetu koji je, na svoju propast, sazdao sam čovek?
Ne zaboravimo pozitivne vrednosti Zapada, oličene u naučnim otkrićima i tehničkim izumima koje su oslobodile čoveka od dotadašnje prirodne zavisnosti i omogućile utemeljenje današnje tehnološki superiorne civilizacije. Iako su vekovima te vrednosti bile svetionik u čovekovoj težnji ka emancipaciji i kreativnom potvrđivanju, u celovitom sagledavanju tog procesa uočavamo i njegovu demonizaciju. Korišćenje negativiteta kao potencijala zla za ostvarenja željenih interesa, tematizovano je novovekovnim mitom o njegovom paktu sa đavolom kome je prodao svoju dušu. Uprkos još Hristovom upozorenju o neophodnosti prevladavanja tih đavoljevih iskušenja, ukoliko teži samoostvarenju kao humano i božansko biće, čovek im je podlegao, jer bez njegove saglasnosti demonsko nije moglo da prevlada u njemu i dovede ga do praga uništenja sveta. Zarad pretpostavljene dobiti i obećanog bogatstva, kao oličenja željene moći, on je pokazao spremnost da podlegne iskušenju i prevari sebe.
Sklonost da svoj hleb primi iz tuđih ruku, ima veliku cenu koja se nastoji da umanji u realnosti zasnovanoj na preokrenutom sistemu vrednosti. Pokazao je Pjero Manconi da njegove konzervirane fekalije mogu i da premaše vrednost koju im je autor odredio prema ceni istovetne težine zlata. Ne radi se o ostvarenju umetnikove lucidne prognostičke vizije već o potvrđivanju moći tržišnog sistema, kao simbolu svih drugih moćnih sistema, koji može nesumnjive vrednosti da marginalizuje i poništava, ali da posebno vrednuje dobro upakovano smeće. Žak Atali je u svojoj iskrenosti jednom priznao da je on stvorio Emanuela Makrona, ali je drugom prilikom izjavio da je aktuelni predsednik Francuske oličenje ničega. Ovim izjavama je jasno ukazao da je sistem kojem i on sam služi, sposoban ne samo da poništi značaj političara s realnom moći u biračkom telu već i da mogu od onih koji oličavaju ništa da stvore nekog koji predstavlja nešto.
Na šta je sveden savremeni čovek? Koliki su njegovi potencijali za povratak čoveštvu?
Svedeni na konzumente koji poslušno i pokorno izvršavaju zahteve autoriteta, oličenog u sistemu mode, ideologije i politike, ljudi danas nekritički misle i mentalitetski preparirani pokazuju spremnost da čine i najveća zla. U dugogodišnjem planiranju i provociranju Ruske vojne reakcije u Ukrajini, Evropska unija iskazuje sve veću odlučnost da zarad američkih interesa i otvoreno zarati protiv Rusije. Budući da se Rusiji pripisuju osvajačke težnje prema Evropi, koje, u stvari, Zapad ima prema Rusiji, prosto je fascinantno kako otkazuje evropska kritičnost prema zloupotrebi tog suludog paranoidnog obrasca za eskalaciju sukoba i provociranja nuklearnog rata u kojem će žitelji Starog kontinenta biti najveće žrtve. Imajući u vidu moć vladajućeg sistema, ne čudi da je najveći zagovornik rata protiv Rusije upravo sadašnji predsednik Francuske.
Sa teritorijom dovoljnom velikom i bogatom za normalan život svih stanovnika na planeti, Rusija nema pretenzije za proširenjem svog prostora, a svoj napredak je videla u neposrednoj ekonomskoj saradnji i čvršćem privrednom povezivanju sa Evropom. Iz takvih veza bi nastao superioran civilizacijski entitet koji bi marginalizovao značaj najveće svetske sile, oličene u SAD, pa je zato ona i učinila sve da do ostvarenja takve veze između Evrope i Rusije nikad ne dođe. Upozorenje koje je svojevremeno izrekla Kondoliza Rajs da SAD nikad neće dozvoliti da proradi Severni tok 2, jer on ugrožava američke interese, manifestuje karakterističnu ljudsku zavidljivost, ljubomoru i pakost. Prepoznate prvenstveno u ponašanju pojedinaca, ove ljudske mane dolaze do izražaja i u karakteristikama kolektiva koje se kroz njihove lidere manifestuju u odnosu prema drugom kolektivu. Pokazuje se da je od sopstvenog razvoja i ostvarenja željenog cilja, važnije sprečavanje drugog u napredovanju, jer se njegov neuspeh doživljava kao sopstveni uspeh. Težnja Zapada da u ovom provociranom konfliktu, Rusiju vojno porazi jedna je od najopakijih namera čije negativne posledice mogu ugroziti ljudski opstanak na Zemlji.
Koliko je moguća alternativa svetskom sistemu nastalom na zapadnoj imperijalnoj agresivnosti i duhu, kako Dajana Džonston kaže, suludih krstaša?
Na strani života ima mesta za sve ljude spremne da se suprotstave radikalnom zapadnjačkom nihilističkom samouništenju. Ma kako ga čovek svesno i nesvesno uništavao, život je moćniji i mudriji od ljudske ludosti. Američke nuklearne probe, vršene sredinom prošlog veka na Bikiniju, imale su za posledicu potpuno uništavanje postojećeg života na delu tog ostrva gde su se događale eksplozije hidrogenskih bombi ogromnih razornih moći. Međutim, posle izvesnog vremena, već krajem šezdesetih godina, satelitskim i avionskim snimcima utvrđena je neverovatna vitalna ekspanzija biljnog sveta upravo na tim bombama opustošenim mestima. Pokazuje se da je život neuništiv i da će on opstati i nakon uništenja njegovih visoko organizovanih oblika u svom elementarnom vidu sa potencijalom nekih drugačijih evolutivnih promena. Život će, dakle, pobediti i na mestu čovekove samopropasti koja se neće dogoditi svesno, već kao posledica sulude ideje pojedinaca da uništavanjem drugih mogu ostvariti svoje ekskluzivno pravo na ljudsko postojanje.