У ДОБА НИХИЛИСТИЧКОГ ЕГОИЗМА: ИМА ЛИ ОПРАВДАЊА ЗА ЧОВЕКА?

Др БОЈАН ЈОВАНОВИЋ

У контексту познатог Његошевог исказа: „Шта је човјек, а мора бит човјек?“, поставља се пред сваким појединцем питање како ће решити непознаницу да одговори на идентитетско питање шта га то чини људским бићем, и потребе да, сходно хуманом императиву, буде човек. Када кажемо бити човек, то подразумева првенствено позитивну конотацију, у светлу хуманих начела која га морално одређују и етички утемељују

Разговарао Владимир Димитријевић

Свестрани стваралац, не само научник него и уметник, Бојан Јовановић већ деценијама нас „снабдева“ темама за размишљање и књигама које су нам неопходне у суочавању са изазовима савремености. Његово име једно је од најзначајнијих у савременој српској антропологији, а једна од поменутих његових вредних књига је „Антроподицеја: Човек и зло“, која се недавно појавила у издању новосадске „Адресе“. То је био повод за наш разговор.

Човек је, како је говорио Божидар Кнежевић, а понављао патријарх Павле, биће коме Бог може да се обрадује, и од кога ђаво може да се постиди. Тема ваше књиге је антроподицеја, оправдање човека у свету зла, кога, опет, без човека нема. Какви су распони људске природе? Може ли се човеково постојање оправдати?
Јединствени животни и креативни потенцијал са којим долазимо на свет као и социо-културни амбијент у којем одрастамо су датости нашег људског постојања. У њима је садржана и задатост нашег потврђивања као хуманих бића. У контексту познатог Његошевог исказа: „Шта је човјек, а мора бит човјек?“, поставља се пред сваким појединцем питање како ће решити непознаницу да одговори на идентитетско питање шта га то чини људским бићем и потребе да, сходно хуманом императиву, буде човек. Када кажемо бити човек, то подразумева првенствено позитивну конотацију, у светлу хуманих начела која га морално одређују и етички утемељују. Међутим, то светло претпоставља и своју супротност, јер човек не чини само добро, већ и зло, па се до истине о њему може доћи само његовим целовитим сагледавањем. Уколико погледамо тамну страну његове природе, онда се суочавамо са његовим поступцима који могу и ђавола постидети и делима којима би се и Бог могао обрадовати. Са потенцијалом за добро и зло, човек постоји у реалности тог огромног распона, одређеног крајњим етичким супротностима.
У контексту опште прихваћеног веровања да је Бог створио свет, био је својеврстан интелектуални изазов одговорити на питање о пореклу и постојању зла у свету. У оквиру теодиције, као што и говори значење овог назива, настојао се оправдати Бог за постојање зла у свету. Оправдање је нађено у ставу да Бог, иако добар, не одређује човеково понашање, јер љубав са којом је створио све, подразумева и слободу коју људи користе да чине и зло. Када је Богу дато божје, остали су у животној човек и зло. Зато је и било потребно да се са становишта антроподицеје, која значи оправдање човека, он објективно сагледа као чинилац зла у свету. Наравно да се зло које човек чини не може правдати нити оправдати, али се оно може разумети и тумачити у реалности људског постојања.
Имајући, дакле, у виду да разумети не значи и оправдати, разоткривањем зла, мотива, разлога и повода да се оно чини, утврђује се и дистанца према њему која и омогућује успостављање контроле над њим. Будући да се у стању ескалације негативитета показује немоћ човека да га културом обузда и заустави, злу се тада супротставља агресивним и насилним средствима. Култура је ефикасна само као превентива у спречавању зла, зато и имамо моћ над њим све док се оно не испољи и не размахне. Упориште супротстављања негативитету као потенцијалу зла је култура и одговарајућа моралност чија универзализација начела јасно одређује етичко средиште човековог деловања и духовну вертикалу његовог постојања. Како морални релативизам, од паганских времена до данас, замагљује и затамњује објективну етичност, са одређених моралних становишта, који су у функцији остварења и одбране конкретних интереса, учињено зло се сматра и проглашава добрим. Јасно је да се тиме не може правдати, већ само адекватно одређивати починилац зла.
Момчило Настасијевић је рекао да има људи који су, ради свог малог прста, спремни да униште планету. Како је нихилистички егоизам постао планетарна опасност? Зашто у наше доба прагматичност циљева замењује моралну начелност?
Нихилистички егоизам данашњег човека, спремног да свет доведе до прага нуклеарног рата, последица је моралног релативизма и релативизације битних значењских одређења добра и зла. Тај релативизам постоји од давнина и препознајемо га у схватањима и понашању припадника архаичних племенских заједница који су сматрали добрим свако зло које су због одређених користи, пљачке и поробљавања, чинили припадницима других колектива. Међутим, када би они сами били жртве истоветне агресије, коју би чланови другог племена извршили према њима, онда су то доживљавали и сматрали злом. Интерес и корист од зла које људи чине другим људима, одређује зло као добро, а такво схватање је својеврсна антрополошка константа од времена преисторије до данас. Технолошки напредак човека није праћен и његовим моралним усавршавањем, јер се, како је запазио Јустин Поповић, остварењем атомске технике он није одмакао од своје прашумске етике. А да су управо такви људи, упаковани у цивилизацијске форме, окрутни савремени варвари показују не само њихова злочинства већ и њихово правдање својих злодела.
Након агресије НАТО-а на Ирак 2003. године, под лажним изговором да поседује биолошка и хемијска средства за масовно уништење и да представља терористичку опасност, ова земља је до 2011. економски, друштвено и културно опустошена само да би се Запад докопао њених природних богатстава и нафтних извора. У том девастирању и пљачкању, убијено је и више од 500 000 деце. На питање новинарке да ли су биле оправдане толике људске жртве, Мадлен Олбрајт је одговорила да с обзиром на остварене демократске циљеве та цена није велика. Побити пола милиона деце због остварења наводних демократских циљева, што је био изговор за пљачку ове земље, могу само савремени варвари који зло учињено другима због своје користи сматрају и означавају као добро. Међутим, када би којим случајем неко други то исто учинио овим зликовцима, онда би то за њих било највеће зло. У том контексту ваља се подсетити и на ратни поклич Тонија Блера који је напад на нашу земљу 1999. године правдао сукобом цивилизације и варварства, добра и зла.
Чему на Западу служи непрестана сатанизација другог и другачијег као битијне опасности по цивилизацију?
У освајачким претензијама, западни милитаризам проналази разне лажне алибије, али се немаштовитост њихових лидера огледа у стереотипном обрасцу о представницима других култура као варварима опасним за цивилизацију, које превентивно треба напасти и уништити да би се опљачкала њихова богатства. У бесрамној логици, ти савремени варвари не само да покушавају да правдају своју злочиначку агресију већ је инфантилно и негирају. Тако главнокомандујући НАТО снагама које су нелегитимно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација злочиначки бомбардовале СР Југославију и Србију, генерал Весли Кларк, сада као пензионер, тврди да то није била агресија, већ дипломатија. Агресија без преседана у којој су цивилни објекти, попут зграде РТС-а, проглашавани легитимним војним циљевима и бројни злочини над цивилним становништвом, сада се еуфемистички преозначава. То оксиморонско одређење рата као дипломатије показује сву хипокризију некажњених злочинаца.
Преовладавањем прагматичних циљева над моралним начелима, чије се постојање у данашњем свету моћи сматра сувишним, показатељ је данашњег доба преокренутих вредности. Прагматичност је постала врховни принцип, а човек, који је некада сматран мером свих ствари и био хуманистички еталон вредновања свега, постао је средство увећавања ствари које су проглашене његовом мером. Тако се данас према стеченом материјалном богатству и вреднује стручњак из неке области, па се и долази до процене да није најбољи економиста онај који најбоље познаје економију, већ онај који је злоупотребом свог умећа успео да се највише обогати.
Агресивност спојена с ратоборним секуларизмом родила је савремени Запад, на коме се одречно потискује свака могућност афирмисања светле стране човекове. Одједном, међу људе ступа демон, који се, како би рекао Мефисто Фаусту, већ вековима бори да уништи живот, али се живот до сада показивао као жилав. Хоће ли живот надживети људско лудило? Има ли места за човека у свету који је, на своју пропаст, саздао сам човек?
Не заборавимо позитивне вредности Запада, оличене у научним открићима и техничким изумима које су ослободиле човека од дотадашње природне зависности и омогућиле утемељење данашње технолошки супериорне цивилизације. Иако су вековима те вредности биле светионик у човековој тежњи ка еманципацији и креативном потврђивању, у целовитом сагледавању тог процеса уочавамо и његову демонизацију. Коришћење негативитета као потенцијала зла за остварења жељених интереса, тематизовано је нововековним митом о његовом пакту са ђаволом коме је продао своју душу. Упркос још Христовом упозорењу о неопходности превладавања тих ђавољевих искушења, уколико тежи самоостварењу као хумано и божанско биће, човек им је подлегао, јер без његове сагласности демонско није могло да превлада у њему и доведе га до прага уништења света. Зарад претпостављене добити и обећаног богатства, као оличења жељене моћи, он је показао спремност да подлегне искушењу и превари себе.
Склоност да свој хлеб прими из туђих руку, има велику цену која се настоји да умањи у реалности заснованој на преокренутом систему вредности. Показао је Пјеро Манцони да његове конзервиране фекалије могу и да премаше вредност коју им је аутор одредио према цени истоветне тежине злата. Не ради се о остварењу уметникове луцидне прогностичке визије већ о потврђивању моћи тржишног система, као симболу свих других моћних система, који може несумњиве вредности да маргинализује и поништава, али да посебно вреднује добро упаковано смеће. Жак Атали је у својој искрености једном признао да је он створио Емануела Макрона, али је другом приликом изјавио да је актуелни председник Француске оличење ничега. Овим изјавама је јасно указао да је систем којем и он сам служи, способан не само да поништи значај политичара с реалном моћи у бирачком телу већ и да могу од оних који оличавају ништа да створе неког који представља нешто.
На шта је сведен савремени човек? Колики су његови потенцијали за повратак човештву?
Сведени на конзументе који послушно и покорно извршавају захтеве ауторитета, оличеног у систему моде, идеологије и политике, људи данас некритички мисле и менталитетски препарирани показују спремност да чине и највећа зла. У дугогодишњем планирању и провоцирању Руске војне реакције у Украјини, Европска унија исказује све већу одлучност да зарад америчких интереса и отворено зарати против Русије. Будући да се Русији приписују освајачке тежње према Европи, које, у ствари, Запад има према Русији, просто је фасцинантно како отказује европска критичност према злоупотреби тог сулудог параноидног обрасца за ескалацију сукоба и провоцирања нуклеарног рата у којем ће житељи Старог континента бити највеће жртве. Имајући у виду моћ владајућег система, не чуди да је највећи заговорник рата против Русије управо садашњи председник Француске.
Са територијом довољном великом и богатом за нормалан живот свих становника на планети, Русија нема претензије за проширењем свог простора, а свој напредак је видела у непосредној економској сарадњи и чвршћем привредном повезивању са Европом. Из таквих веза би настао супериоран цивилизацијски ентитет који би маргинализовао значај највеће светске силе, оличене у САД, па је зато она и учинила све да до остварења такве везе између Европе и Русије никад не дође. Упозорење које је својевремено изрекла Кондолиза Рајс да САД никад неће дозволити да проради Северни ток 2, јер он угрожава америчке интересе, манифестује карактеристичну људску завидљивост, љубомору и пакост. Препознате првенствено у понашању појединаца, ове људске мане долазе до изражаја и у карактеристикама колектива које се кроз њихове лидере манифестују у односу према другом колективу. Показује се да је од сопственог развоја и остварења жељеног циља, важније спречавање другог у напредовању, јер се његов неуспех доживљава као сопствени успех. Тежња Запада да у овом провоцираном конфликту, Русију војно порази једна је од најопакијих намера чије негативне последице могу угрозити људски опстанак на Земљи.
Колико је могућа алтернатива светском систему насталом на западној империјалној агресивности и духу, како Дајана Џонстон каже, сулудих крсташа?
На страни живота има места за све људе спремне да се супротставе радикалном западњачком нихилистичком самоуништењу. Ма како га човек свесно и несвесно уништавао, живот је моћнији и мудрији од људске лудости. Америчке нуклеарне пробе, вршене средином прошлог века на Бикинију, имале су за последицу потпуно уништавање постојећег живота на делу тог острва где су се догађале експлозије хидрогенских бомби огромних разорних моћи. Међутим, после извесног времена, већ крајем шездесетих година, сателитским и авионским снимцима утврђена је невероватна витална експанзија биљног света управо на тим бомбама опустошеним местима. Показује се да је живот неуништив и да ће он опстати и након уништења његових високо организованих облика у свом елементарном виду са потенцијалом неких другачијих еволутивних промена. Живот ће, дакле, победити и на месту човекове самопропасти која се неће догодити свесно, већ као последица сулуде идеје појединаца да уништавањем других могу остварити своје ексклузивно право на људско постојање.