ТЕОПОЛИС – Јадар и Ораховац: Завјетна свијест или двосмисленост?

Слободан Антонић увијек успјешно сажима стање нашег друштва које још увијек није до краја стање наше (националне) свијести. Биљежи и објашњава и наше противрјечности. А оне су безобалне

Срби у огромној већини не желе санкције Русији нити издају завјетне косовско-метохијске свете земље. Ипак, Срби и даље већински желе у Европску унију – иако нас тамо више и не лажу да је предуслов за тај данас посрнули а увијек лажни рај на земљи – одрицање од Косова и Метохије, увођење санкција Русији а није згорег ни мало издаје Републике Српске. Когнитивна дисонанца, кажете? Да је Бог д`о једина. Јер Срби не желе да Рио Тинто копа литијум у Јадру. С правом.
Рио Тинто је познат као демонска сила која ће све из космоса вратити у хаос, под условом да изрудари то нешто литијума, прода га на међународном тржишту, од тога потплати владине службенике који издају концесије у колонији која пристане да им се п(р)ода. Наравно, њих се не тиче било која земља, па ни Србија – Рио Тинто се води оном Черчиловом ђаволском сентенцом: „Имате ли намјеру да живите у Србији? Не. Онда ћемо урадити оно што је у нашем интересу.“ Срби не желе да Србија постане сметлиште свијета, нека латиноамеричка или афричка банана-република чији се ресурси крчме а природа уништава. Али нико никада није себе рекламирао на поштен начин. Неће ни Рио Тинто ни његови заступници овдје. Зато, питање јесте: Желе ли Срби да Србија постане нека врста јужне Норвешке – стандард, „уређеност“, електрична возила, чиста енергија плаћена тиме што ће се уништити, рецимо, неки други пејзаж, онај који би за нас био оно што је Норвежанима Јадар? Желе. Опет: когнитивна дисонанца. И опет уцјена – или власт међународних компанија, економских платформи Мегалополиса, или технолошка заосталост. А сложићемо се да технолошка заосталост и није баш пожељна ако желите да преживите.
Дакле: супротности је неопходно помирити, ако желиш да преживиш. Србима је можда данас најтеже да схвате из оног првог низа двосмислености – да државна уређеност и технолошка напредност ни на који начин нису везани за политички савез с непријатељем. Штавише, важи супротно – управо као вазали, ми смо осуђени да будемо „индустријализовани“ и „технолошки напредни“ само онолико колико нам то газде дозволе, а то је онолико колико је њима потребно. Дакле, то што се након 5. октобра 2000. већина „наше“ политичке „елите“ (која то није) понаша податно према страним налозима зарад „уређивања државе“, „страних инвестиција“ и „технолошког корака са човјечанством“ искључиво је засновано на нашем заосталом имагинаријуму у коме сами себе доживљавамо као дивљаке жељне колонизатора. Чврста емпирија нам је показала да су у пословном смислу „добри људи“ из ЕУ милосрдни колико и њихови авиони 1999. изнад Београда и крагујевачке „Заставе“. Докле год будемо сами себе доживљавали као људе којима је неопходан „страни фактор“ и који не може да сам себи уреди друштво и организује економију – нећемо се ни одмаћи даље од робовске радне снаге и природе за крчмљење.

КОГНИТИВНА ДИСОНАНЦА Можемо ли онда изван те јаке двосмислености, постоји ли начин да се когнитивна дисонанца надвлада?
Постоји, али он је данас у Србији можда најмање популаран, разбијен између своје негације и своје маркетиншке форме. У питању је српска завјетна свијест – порицана од стране заступника непосредне културне (и сваке друге) капитулације, исмијана јефтиним декоративним национализмом који паралелно маше заставом и нормализује понор. Како то да је завјетна свијест одговор и на „класне“ борбе, економско поробљавање, културну окупацију и притиске на српски народ не само у Републици Србији већ у читавој отаџбини?
Повратак у прошлост је немогућ у смислу враћања уназад историјских процеса, али је поређење стања нације данас и у вијековима раније корисно јер може да нам покаже гдје то данас гријешимо.
Најприје, кроз читав ХХ вијек Срби су пролазили кроз културне имагинаријуме који нису српски. Као да нас је истовремено испуњавање завјета 1918. и стварање прве Југославије навикло да више и не тежимо косовским идеалима. Већ у периоду између два свјетска рата постављени циљ српске политичке елите био је претапање „три племена“ у једну југословенску нацију – видовдански завјет је имао мјесто искључиво реминисценције на успјехе у ранијим епохама, а нарочито у балканским ратовима и у Великом рату. На питање „чему држава?“ – одговор није више могао бити постављен ни из перспективе историјске сврховитости (да се интегришу ослобођене српске земље – зашто радити на обнављању српске свијести у Јужној Србији ако и сами Срби треба да постану Југословени?), нити из перспективе Царства Божијег као теополитичког идеала коме тежи завјетни народ.
Већ је прва Југославија замијенила метафизичке идеале оним иманентно политичким. Друга Југославија – као плод синтезе марксистичке теорије и геополитичких интереса великих сила – није ни покушавала да има било какве политичке идеале изван марксистичке есхатологије у којој би човјек уредио бескласни рај на земљи. Но митологија жртве смјештена у прошлост и обесмишљена недостатком метафизичких тежњи једног друштва никада не може да обезбједи будућност. Узалуд су се правили филмови о партизанима који газе хладне воде уколико су све човјекове тежње сведене на овдје и сада.
Трећа Југославија, настала на слому оне друге и у бурном времену расапа и парчања српске отаџбине, није имала срећу да оно свесрпско и национално побиједи инерције комунистичке сумњичавости према „национализму“ коју су баштинили њени творци. Они су добро разумијели сувереност као једини предуслов опстанка и смисао државе као начина да се народ штити, али нису разумијели завјетну свијест све док се сам рат није доселио у СРЈ. Данашња Србија настала је као слојевита инерција све три Југославије, уз шта још треба додати свеопште културне промјене ХХ и ХХI вијека. Но најважније је – за разлику од преткумановске Србије која је могла да одговори на питање „чему држава?“ из перспективе завјетне свијести, данашња Србија углавном тешко одговара на питање о сопственом смислу у историји. Зато, рецимо, све присталице (ауто)колонијалног статуса Србије о њој говоре као о простом продукту историје, без икаквих дубљих коријена и смисла: „Србија је Косово добила у рату, изгубила у рату – ником ништа.“ И такво себепоимање има два облика: прави аутошовинизам лажне културне елите и авнојевска индиферентност дијела становништва према остатку српске отаџбине. У оба случаја Србија постаје назив за комуналну службу, а не за потрагу за смислом и начином живота. Преткумановски симболи Србије и српског народа зато нас двосмислено опомињу о раскораку између предака и нас, али и буде наду да све из тог периода није данас замрло у нама.

ЗАВЈЕТНА СВИЈЕСТ Завјетна свијест је била у стању да обнови српску државност, али српска државност која маргинализује или културно деконструише завјетну свијест неће дуго опстати. Имали су Срби и у XIX вијеку и почетком ХХ вијека примјерке ужасне „политичке елите“, госпође министарке, покондирене тикве (прве аутошовинисте), „родољупце“ (декоративне и ситуационе патриоте), корумпирану бирократију, Раду Пашића и сличне сподобе каквих у свакој држави мора бити. Но знали су тадашњи Срби да је смисао Србије и Црне Горе – ослобођење и уједињење, да је „наша правда на Косову закопана“. Нико им није морао објашњавати да им је отаџбина шира и дубља од „државних граница“ (занимљивост која добро илуструје изгубљеност данашње српске политичке елите: Декларација свесрпског сабора не спомиње ниједном ријеч отаџбина!) Нико им није морао објашњавати да је Косово и Метохија – најсветија од свих српских земаља, али да је подједнако свет сваки комад српске земље. Завјетна свијест је историју мјерила небеским Царством, а човјека Богочовјеком и врлином. Зато је она могла да поравна класне разлике, бирократске злоупотребе, од њемачких индустријалаца и пољских официра завјетна свијест је правила Србе загледане у Косово. Завјетна свијест је знала тачан омјер модернизације и конзервативизма: технолошки се модернизовати, друштвено се држати оног ванвременског и вјечног.
Данас би „грађанска Србија“ да брани Јадар и природу Србије коју презире. Исти људи који продају Ораховац и Приштину, организује „мирдите“ по Београду сада су одједном открили своју „љубав“ према презреној „сељани“ и природи земље које се стиде. Важно је остати у политичком животу и потхрањивати илузије о сопственој „еколошкој свијести“ иако се љубав према „дому“ односи на читаву отаџбину коју ти људи немају. Власт нас увјерава да ће успјешно преговарати са Рио Тинтом – а историјски биланс Бриселског и Охридског споразума показује да у сваком од преговора Запада и српских власти исход буде такав да Србије има мање а ни симболичка цијена у виду „Заједнице српских општина није плаћена. Отуда је оправдан страх да ће и након ових преговора Рио Тинто добити све, а Србија – ништа. Први се сјете „екологије“, па и некаквог „државног патриотизма“ из опортунистичких разлога, други и даље паралелно продукују и потхрањују двосмисленост декоративног патриотизма. Но проблем је у нама. Да Срби данас јесу, бар у већини, самосвјестан завјетни народ, немогуће би било да се преговара ни о Јадру ни о интеграцији српских државних система у „косовске“ институције. Знали бисмо да технологија служи човјеку, а не човјек технологији. Но завјетна свијест опстаје зачаурена само у онима које нису покондириле НАТО испоставе нити заглупиле „фарме“ и „задруге“. Мали је то број, неко ће рећи.
Надајмо се само да је довољан да преживимо и ову (полу)окупацију.