TAKO JE GOVORIO KANT

Tri veka od rođenja Imanuela Kanta (1724–2024)

Navršila su se tri veka od rođenja jednog od najvećih filozofa koje je čovečanstvo imalo. Svojim trima kritikama u prvom redu, ali i sveukupnim razgranatim i obimnim delom, tragao je za odgovorom na pitanje svih drugih filozofskih pitanja: Šta je čovek?

Izbor i uvodna beleška Danilo N. Basta Imanuel Kant rođen je 22. aprila 1724. godine u Kenigsbergu, gradu u kojem je proveo ceo svoj život (umro je 12. februara 1804). Navršila su se, dakle, tri veka od rođenja jednog od najvećih filozofa koje je čovečanstvo imalo. Svojim trima kritikama u prvom redu, ali i sveukupnim razgranatim i obimnim delom, tragao je za odgovorom na pitanje svih drugih filozofskih pitanja: Šta je čovek? Kao mislilac ispolinskih razmera, Kant pripada ljudskom rodu. On je istaknuti predstavnik one filozofije koju je Karl Jaspers nazvao svetskom. Nije dilema da li treba obeležiti i ovaj Kantov jubilej. Dilema je samo kako to valja učiniti na dostojan i prikladan način. Nedeljnik „Pečat“, koji visoko drži do svoje kulturne dimenzije i misije, opredelio se da tim povodom objavi izbor Kantovih misli-vodilja iz njegovog bogatog dela. (Svojevremeno je za svoje duhovno-književne potrebe jedan izbor Kantovih misli sačinio Lav Tolstoj.) Time je, u stvari, „Pečat“ pozvao u pomoć samog Kanta kako bi širokom krugu čitalaca verodostojno bile predočene središnje ideje kritičkog idealizma kao idealizma slobode. Ovaj izbor nije zamena za čitanje Kanta. On je poziv na dugo putovanje stazama i predelima njegovog mišljenja, jer je Kant istinski učitelj filozofiranja – dragocen, pouzdan, nezamenljiv.

Iz Kritike moći suđenja

(Preveo Nikola M. Popović)

Dakle, jedan estetski sud jeste onaj sud čiji odredbeni razlog leži u jednom osetu koji je neposredno povezan sa osećanjem prijatnosti i neprijatnosti.

 

Moć suđenja uopšte predstavlja onu moć koja nas osposobljava da zamislimo ono što je posebno kao nešto što se sadrži pod onim što je opšte. Ako je dato ono što je opšte (pravilo, princip, zakon), onda moć suđenja koja supsumira ono što je posebno pod ono što je opšte… jeste odredbena. Ali ako je dato samo ono što je posebno, za koje moć suđenja treba da nađe ono što je opšte, onda je ona samo refleksivna.

 

Da bismo mogli razlikovati da li je nešto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, već je povezujemo uobraziljom (možda udruženom sa razumom) sa subjektom i sa njegovim osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva. Prema tome, sud ukusa nikako nije sud saznanja, usled čega nije logički već estetski, pod kojim razumemo onaj sud čiji odredbeni razlog ne može biti drukčiji do subjektivan.

 

Da bi neko mogao u stvarima ukusa da ima ulogu sudije, on ne sme ni najmanje da bude zainteresovan za egzistenciju određene stvari, već u tome mora da bude potpuno ravnodušan.

 

Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednoga predmeta ili neke vrste predstavljanja pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanja naziva se lepim.

Lepota za sebe, bez veze sa osećanjem subjekta, ne predstavlja ništa.

 

Lepo jeste ono što bez pojma izaziva opšte dopadanje.

 

Ne može postojati nikakvo objektivno pravilo ukusa na osnovu kojeg bi se pomoću pojmova određivalo šta je lepo.

 

Uzvišeno jeste ono što, čak i samo time što se može zamisliti, pokazuje jednu moć duše koja prevazilazi svako merilo čula.

 

Evo tih maksima (opšteg ljudskog razuma – D. B.): 1. Samostalno mišljenje; 2. Misliti namesto svakog drugog čoveka; 3. Uvek misliti u saglasnosti sa samim sobom. Prva od ovih maksima jeste maksima mišljenja slobodnog od predrasuda, druga jeste maksima proširenog načina mišljenja, i treća predstavlja maksimu konsekventnog načina mišljenja.

Tvrdim da neposredno interesovanje koje neko pokazuje za lepotu prirode uvek predstavlja obeležje njegove dobre duše.

 

Genije jeste talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo.

 

Lepa umetnost je moguća samo kao tvorevina genija.

 

Među svima umetnostima pesništvo (koje gotovo potpuno poniče iz genija i koje se najmanje rukovodi propisima ili primerima) zauzima najviše mesto.

 

Smeh predstavlja jedan afekat koji poniče iz iznenadnog preobražaja napregnutog očekivanja u ništa.

 

Lepo jeste simbol moralno-dobroga.

 

Teleologija nalazi završno razjašnjenje za svoja istraživanja samo i jedino u teologiji.

 

Mi nismo u stanju da objektivno dokažemo stav: postoji neko razumno prabiće, već to možemo učiniti samo subjektivno radi upotrebe naše moći suđenja u njenoj refleksiji o onim svrhama u prirodi koje se ne mogu zamisliti na osnovu ijednog drugog principa osim na osnovu principa namernog kauzaliteta nekog najvišeg uzroka.

Mi nismo u stanju da svrhovitost, koja se mora uzeti za osnov čak našeg saznanja unutrašnje mogućnosti mnogih stvari u prirodi, zamislimo i pojmimo drukčije, osim ako zamislimo njih i svet uopšte kao tvorevinu nekog razumskog uzroka (jednoga Boga).

 

Za ljudski je razum neophodno potrebno da razlikuje mogućnost stvari i njihovu stvarnost. Osnov te razlike leži u subjektu i prirodi njegovih moći saznanja.

 

Čovek predstavlja krajnju svrhu stvaranja; jer bez čoveka kao te krajnje svrhe ne bi bio potpuno obrazložen lanac svrha koje su jedna drugoj podređene; i jedino u čoveku, ali i u njemu samo kao subjektu moralnosti, može se naći bezuslovno zakonodavstvo u pogledu svrha, koje, dakle, jedino njega osposobljava da predstavlja jednu krajnju svrhu kojoj je celokupna priroda teleološki podređena.

Čovek može da bude krajnja svrha stvaranja samo kao moralno biće.

 

Moralni zakon kao formalni uslov uma za upotrebu naše slobode obavezuje nas jedino sam sobom, ne zaviseći ni od kakve svrhe kao materijalnog uslova; ali ipak taj naš zakon nalaže takođe neku krajnju svrhu, i to a priori, obavezujući nas da toj krajnjoj svrsi težimo: i ta krajnja svrha jeste putem slobode najviše moguće dobro u svetu.

Iz Zasnivanja metafizike morala

(Preveo Nikola M. Popović)

Nemoguće je zamisliti igde išta u svetu, pa čak ni izvan njega, što bi se bez ograničenja moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje.

 

Dobra volja nije dobra po onome što proizvodi ili izgrađuje, niti po svojoj valjanosti za postizanje neke naumljene svrhe, već jedino po htenju, to jest ona je dobra po sebi.

 

Dakle, postoji samo jedan jedini kategorički imperativ, i to ovaj: Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon.

 

Prema tome, praktični imperativ glasiće: Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.

 

Čovek nije neka stvar, nije nešto što može da se upotrebi samo kao sredstvo, već u svima njegovim radnjama mora da se posmatra svaki put kao svrha po sebi.

U carstvu svrha sve ima ili neku cenu ili neko dostojanstvo. Ono što ima cenu takvo je da se na njegovo mesto može postaviti takođe nešto drugo kao njegov ekvivalent; naprotiv ono što je uzvišenije od svake cene, ono što ne dopušta nikakav ekvivalent, dostojanstvo je.

 

Dostojanstvo čoveka sastoji se upravo u sposobnosti da bude opšte zakonodavan, mada pod uslovom da je u isto vreme i sam potčinjen tome zakonodavstvu.

Iz članka Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka

(Prevela Dušica Guteša)

Sredstvo kojim se priroda služi da bi ostvarila razvitak svih ljudskih obdarenosti jeste antagonizam koji između pojedinaca vlada u društvu, pod pretpostavkom da on ipak na kraju postaje uzrokom zakonitog poretka među njima. Ovde pod antagonizmom podrazumevam nedruštvenu društvenost ljudi, tj. njihovu sklonost da stupe u društvo, koja je, međutim, povezana s opštim otporom koji stalno preti da razjedini to društvo.

Najveći problem za ljudsku vrstu, na čije rešenje je priroda nagoni, jeste da ostvari građansko društvo kojim će se upravljati prema opštem pravu.

Iz Metafizike morala

(Prevela Dušica Guteša)

Pravo je, dakle, skup uslova pod kojima se samovolja jednoga može sjediniti sa samovoljom drugoga po nekom opštem zakonu slobode.

 

Sloboda (nezavisnost od samovolje nekog drugog koja prisiljava), ukoliko ona može da postoji zajedno sa slobodom svakog drugog po nekom opštem zakonu, jeste to jedino, iskonsko pravo koje pripada svakom čoveku na osnovu njegovog čoveštva.

 

Država je sjedinjavanje mnoštva ljudi pod pravnim zakonima.

Tako samo saglasna i sjedinjena volja svih, ukoliko svaki o svima i svi o svakome odlučuju upravo isto, dakle samo opštesjedinjena narodna volja može biti zakonodavna.

 

Jer ako propadne pravda, onda nema više nikakve vrednosti da ljudi žive na Zemlji.

 

Pravda prestaje da bude pravda ako se prodaje za bilo koju cenu.

 

Može se reći da to opšte i trajno zasnivanje mira ne čini samo jedan deo nego čitavu krajnju svrhu pravne nauke u granicama samog uma.

 

Što se pak tiče dužnosti čoveka prema sebi samom samo kao moralnom biću (ne obazirući se na njegovo životinjstvo), ona se sastoji u formalnome, u slaganju maksima njegove volje sa dostojanstvom čovečnosti u njegovoj osobi; dakle, u zabrani da samom sebi oduzme prednost moralnog bića, naime da dela prema principima, tj. unutrašnju slobodu, pa time od sebe načini igru pukih sklonosti, dakle stvar.

Iz članka Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?

(Preveo Danilo N. Basta)

Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se čovek njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom – to je, dakle, lozinka prosvećenosti.

Iz spisa Večni mir. Filozofski nacrt

(Preveo Marcel Šnajder. Redaktura prevoda Olga Šafarik)

Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je sklopljen tako da prećutno sadrži povod budućeg rata.

 

Nijedna država ne sme se nasilno uplitati u uređenje i upravljanje druge.

Građansko uređenje u svakoj državi treba da bude republikansko.

 

Međunarodno pravo treba da se osniva na federalizmu slobodnih država.

Iz spisa Spor među fakultetima

(Prevela Olga Šafarik)

Revolucija (francuska – D. B.) jednog pametnog naroda koja nam se u naše vreme odigrala pred očima može uspeti ili promašiti; može do te mere biti ispunjena bedom i grozotama da se dobronameran čovek, i kad bi se smeo nadati da će se ona pri drugom pokušaju moći s uspehom izvesti, nikada ne bi odlučio da po tu cenu izvrši taj eksperiment – ta revolucija, kažem, u duši svih posmatrača (koji sami nisu upleteni u igru) nailazi po njihovoj želji na takvo saosećanje koje se skoro graniči s entuzijazmom i čije je ispoljavanje skopčano sa opasnošću, saosećanje koje, dakle, ne može imati nikakav drugi uzrok osim moralne obdarenosti ljudskog roda.

Kraj u narednom broju: „Tako su drugi govorili o Kantu“