ТАКО ЈЕ ГОВОРИО КАНТ

Три века од рођења Имануела Канта (1724–2024)

Навршила су се три века од рођења једног од највећих филозофа које је човечанство имало. Својим трима критикама у првом реду, али и свеукупним разгранатим и обимним делом, трагао је за одговором на питање свих других филозофских питања: Шта је човек?

Избор и уводна белешка Данило Н. Баста Имануел Кант рођен је 22. априла 1724. године у Кенигсбергу, граду у којем је провео цео свој живот (умро је 12. фебруара 1804). Навршила су се, дакле, три века од рођења једног од највећих филозофа које је човечанство имало. Својим трима критикама у првом реду, али и свеукупним разгранатим и обимним делом, трагао је за одговором на питање свих других филозофских питања: Шта је човек? Као мислилац исполинских размера, Кант припада људском роду. Он је истакнути представник оне филозофије коју је Карл Јасперс назвао светском. Није дилема да ли треба обележити и овај Кантов јубилеј. Дилема је само како то ваља учинити на достојан и прикладан начин. Недељник „Печат“, који високо држи до своје културне димензије и мисије, определио се да тим поводом објави избор Кантових мисли-водиља из његовог богатог дела. (Својевремено је за своје духовно-књижевне потребе један избор Кантових мисли сачинио Лав Толстој.) Тиме је, у ствари, „Печат“ позвао у помоћ самог Канта како би широком кругу читалаца веродостојно биле предочене средишње идеје критичког идеализма као идеализма слободе. Овај избор није замена за читање Канта. Он је позив на дуго путовање стазама и пределима његовог мишљења, јер је Кант истински учитељ филозофирања – драгоцен, поуздан, незаменљив.

Из Критике моћи суђења

(Превео Никола М. Поповић)

Дакле, један естетски суд јесте онај суд чији одредбени разлог лежи у једном осету који је непосредно повезан са осећањем пријатности и непријатности.

 

Моћ суђења уопште представља ону моћ која нас оспособљава да замислимо оно што је посебно као нешто што се садржи под оним што је опште. Ако је дато оно што је опште (правило, принцип, закон), онда моћ суђења која супсумира оно што је посебно под оно што је опште… јесте одредбена. Али ако је дато само оно што је посебно, за које моћ суђења треба да нађе оно што је опште, онда је она само рефлексивна.

 

Да бисмо могли разликовати да ли је нешто лепо или није лепо, ми не повезујемо разумом представу са објектом ради сазнања, већ је повезујемо уобразиљом (можда удруженом са разумом) са субјектом и са његовим осећањем задовољства или незадовољства. Према томе, суд укуса никако није суд сазнања, услед чега није логички већ естетски, под којим разумемо онај суд чији одредбени разлог не може бити друкчији до субјективан.

 

Да би неко могао у стварима укуса да има улогу судије, он не сме ни најмање да буде заинтересован за егзистенцију одређене ствари, већ у томе мора да буде потпуно равнодушан.

 

Укус представља моћ просуђивања једнога предмета или неке врсте представљања помоћу допадања или недопадања без икаквог интереса. Предмет таквог допадања назива се лепим.

Лепота за себе, без везе са осећањем субјекта, не представља ништа.

 

Лепо јесте оно што без појма изазива опште допадање.

 

Не може постојати никакво објективно правило укуса на основу којег би се помоћу појмова одређивало шта је лепо.

 

Узвишено јесте оно што, чак и само тиме што се може замислити, показује једну моћ душе која превазилази свако мерило чула.

 

Ево тих максима (општег људског разума – Д. Б.): 1. Самостално мишљење; 2. Мислити наместо сваког другог човека; 3. Увек мислити у сагласности са самим собом. Прва од ових максима јесте максима мишљења слободног од предрасуда, друга јесте максима проширеног начина мишљења, и трећа представља максиму консеквентног начина мишљења.

Тврдим да непосредно интересовање које неко показује за лепоту природе увек представља обележје његове добре душе.

 

Геније јесте таленат (природна обдареност) који уметности прописује правило.

 

Лепа уметност је могућа само као творевина генија.

 

Међу свима уметностима песништво (које готово потпуно пониче из генија и које се најмање руководи прописима или примерима) заузима највише место.

 

Смех представља један афекат који пониче из изненадног преображаја напрегнутог очекивања у ништа.

 

Лепо јесте симбол морално-доброга.

 

Телеологија налази завршно разјашњење за своја истраживања само и једино у теологији.

 

Ми нисмо у стању да објективно докажемо став: постоји неко разумно прабиће, већ то можемо учинити само субјективно ради употребе наше моћи суђења у њеној рефлексији о оним сврхама у природи које се не могу замислити на основу иједног другог принципа осим на основу принципа намерног каузалитета неког највишег узрока.

Ми нисмо у стању да сврховитост, која се мора узети за основ чак нашег сазнања унутрашње могућности многих ствари у природи, замислимо и појмимо друкчије, осим ако замислимо њих и свет уопште као творевину неког разумског узрока (једнога Бога).

 

За људски је разум неопходно потребно да разликује могућност ствари и њихову стварност. Основ те разлике лежи у субјекту и природи његових моћи сазнања.

 

Човек представља крајњу сврху стварања; јер без човека као те крајње сврхе не би био потпуно образложен ланац сврха које су једна другој подређене; и једино у човеку, али и у њему само као субјекту моралности, може се наћи безусловно законодавство у погледу сврха, које, дакле, једино њега оспособљава да представља једну крајњу сврху којој је целокупна природа телеолошки подређена.

Човек може да буде крајња сврха стварања само као морално биће.

 

Морални закон као формални услов ума за употребу наше слободе обавезује нас једино сам собом, не зависећи ни од какве сврхе као материјалног услова; али ипак тај наш закон налаже такође неку крајњу сврху, и то a priori, обавезујући нас да тој крајњој сврси тежимо: и та крајња сврха јесте путем слободе највише могуће добро у свету.

Из Заснивања метафизике морала

(Превео Никола М. Поповић)

Немогуће је замислити игде ишта у свету, па чак ни изван њега, што би се без ограничења могло сматрати добрим, осим једино добре воље.

 

Добра воља није добра по ономе што производи или изграђује, нити по својој ваљаности за постизање неке наумљене сврхе, већ једино по хтењу, то јест она је добра по себи.

 

Дакле, постоји само један једини категорички императив, и то овај: Делај само према оној максими за коју у исто време можеш желети да она постане један општи закон.

 

Према томе, практични императив гласиће: Поступај тако да ти човештво у својој личности као и у личности сваког другог човека увек употребљаваш у исто време као сврху, а никада само као средство.

 

Човек није нека ствар, није нешто што може да се употреби само као средство, већ у свима његовим радњама мора да се посматра сваки пут као сврха по себи.

У царству сврха све има или неку цену или неко достојанство. Оно што има цену такво је да се на његово место може поставити такође нешто друго као његов еквивалент; напротив оно што је узвишеније од сваке цене, оно што не допушта никакав еквивалент, достојанство је.

 

Достојанство човека састоји се управо у способности да буде опште законодаван, мада под условом да је у исто време и сам потчињен томе законодавству.

Из чланка Идеја опште историје усмерене ка остварењу светског грађанског поретка

(Превела Душица Гутеша)

Средство којим се природа служи да би остварила развитак свих људских обдарености јесте антагонизам који између појединаца влада у друштву, под претпоставком да он ипак на крају постаје узроком законитог поретка међу њима. Овде под антагонизмом подразумевам недруштвену друштвеност људи, тј. њихову склоност да ступе у друштво, која је, међутим, повезана с општим отпором који стално прети да разједини то друштво.

Највећи проблем за људску врсту, на чије решење је природа нагони, јесте да оствари грађанско друштво којим ће се управљати према општем праву.

Из Метафизике морала

(Превела Душица Гутеша)

Право је, дакле, скуп услова под којима се самовоља једнога може сјединити са самовољом другога по неком општем закону слободе.

 

Слобода (независност од самовоље неког другог која присиљава), уколико она може да постоји заједно са слободом сваког другог по неком општем закону, јесте то једино, исконско право које припада сваком човеку на основу његовог човештва.

 

Држава је сједињавање мноштва људи под правним законима.

Тако само сагласна и сједињена воља свих, уколико сваки о свима и сви о свакоме одлучују управо исто, дакле само општесједињена народна воља може бити законодавна.

 

Јер ако пропадне правда, онда нема више никакве вредности да људи живе на Земљи.

 

Правда престаје да буде правда ако се продаје за било коју цену.

 

Може се рећи да то опште и трајно заснивање мира не чини само један део него читаву крајњу сврху правне науке у границама самог ума.

 

Што се пак тиче дужности човека према себи самом само као моралном бићу (не обазирући се на његово животињство), она се састоји у формалноме, у слагању максима његове воље са достојанством човечности у његовој особи; дакле, у забрани да самом себи одузме предност моралног бића, наиме да дела према принципима, тј. унутрашњу слободу, па тиме од себе начини игру пуких склоности, дакле ствар.

Из чланка Одговор на питање: шта је просвећеност?

(Превео Данило Н. Баста)

Просвећеност је излазак човеков из стања незрелости за које је сâм крив. Незрелост је немоћ да се свој разум употребљава без вођства неког другог. Та незрелост је самоскривљена онда кад њен узрок не лежи у недостатку разума, него у помањкању одлучности и храбрости да се човек њиме служи без туђег руковођења. Sapere aude! Имај храбрости да се служиш сопственим разумом – то је, дакле, лозинка просвећености.

Из списа Вечни мир. Филозофски нацрт

(Превео Марцел Шнајдер. Редактура превода Олга Шафарик)

Ниједан уговор не треба сматрати мировним ако је склопљен тако да прећутно садржи повод будућег рата.

 

Ниједна држава не сме се насилно уплитати у уређење и управљање друге.

Грађанско уређење у свакој држави треба да буде републиканско.

 

Међународно право треба да се оснива на федерализму слободних држава.

Из списа Спор међу факултетима

(Превела Олга Шафарик)

Револуција (француска – Д. Б.) једног паметног народа која нам се у наше време одиграла пред очима може успети или промашити; може до те мере бити испуњена бедом и грозотама да се добронамеран човек, и кад би се смео надати да ће се она при другом покушају моћи с успехом извести, никада не би одлучио да по ту цену изврши тај експеримент – та револуција, кажем, у души свих посматрача (који сами нису уплетени у игру) наилази по њиховој жељи на такво саосећање које се скоро граничи с ентузијазмом и чије је испољавање скопчано са опасношћу, саосећање које, дакле, не може имати никакав други узрок осим моралне обдарености људског рода.

Крај у наредном броју: „Тако су други говорили о Канту“