СРПСКА ПОСЛА

ХОЋЕ ЛИ БИТИ САНКЦИЈА РУСИЈИ?

Изгледа да околности налажу да се опет направи рекапитулација односа званичног Београда према захтевима Запада и његових домаћих сарадника за увођење санкција Русији

Kо год да је осмишљавао западне санкције Русији, нема појма о економији, оценио је немачки економиста Данијел Штелтер у ауторском тексту за диселдорфски дневник „Ханделсблат“ од 22. јула истичући да су рестриктивне мере Европске уније до сада имале врло мали утицај на способност Руске Федерације да ратује, што је и показала студија четири економска истраживачка института коју је наручило Федерално министарство економије. Ово је тек најновија у низу оцена о потпуном фијаску западних санкција Русији и њиховом аутодеструктивном карактеру до које долази, игром случаја, само дан након што је председник Србије Александар Вучић на једној телевизији морао да објашњава због чега Србија не жели да се прикључи и овом западњачком тренду.
Санкције су толико погрешне и аутодеструктивне, наводи Штелтер, да руска економија снажно расте управо захваљујући производњи наоружања, док се експерти надају да ће санкције ипак имати ефекат, али дугорочан, „као спори отров“, али тај „спори отров“ је штетан и по Запад, на пример због већих цена нафте и гаса. „Ако размишљамо трезвено, политика санкција Запада мора се описати као неуспех. Када је реч о окончању рата, санкције су морале да ступе на снагу брзо. Зашто је Запад веровао да повећањем цена сировина може да санкционише највећег светског извозника истих тих сировина?“, указао је овај стручњак. „Одлука ЕУ да не увози руску нафту и гас може се морално поздравити. Али то не треба мешати са санкцијама. С једне стране, зато што неке земље попут Аустрије и Мађарске настављају да купују нафту и гас од Русије. С друге стране, зато што то ради и Немачка, на пример увозећи дизел из Индије који је направљен од руске нафте. Као резултат тога, ми плаћамо више, а Русија не трпи штету“, истиче Штелтер.
Америчка агенција „Блумберг“ специјализована за економска питања позабавила се прошле недеље стањем немачке привреде: „Немачка индустрија не може у потпуности да се опорави од пада који проживљава последњих година.“ Агенција као разлог за пад наводи пандемију ковида и „енергетску кризу“, а „енергетска криза“ је, то је макар јасно, еуфемизам за санкције Русији, односно својевољно одрицање од јефтиних руских енергената који су у великој мери допринели немачком привредном успону у последњих најмање пет деценија.

УСАГЛАШАВАЊЕ СА САМОУБИСТВОМ Ови примери о утицају антируских санкција на западне привреде само су два најновија у мору сличних који су почели да се појављују не од заоштравања санкција по почетку руске Специјалне војне операције у Украјини фебруара 2022. него од увођења првих западних санкција Русији после присаједињења Крима 2014. године. Уосталом, логично је закључити да је председник Русије Владимир Путин директно укључивање у сукоб у Украјини осам година и избегавао, између осталог, очекујући овакав економски удар на своју земљу и да је у том периоду гледао да је ојача и војно, и економски. Показало се да је тај посао много боље урађен него овај први, војни, јер ту ни у једном тренутку није зашкрипало, јесте рубља у данима и месецима по почетку СВО пала, али се неочекивано брзо и вратила на пређашњи ниво. Што се извоза тиче, за сада нам не треба боље сведочење од овог Штелтеровог да Немачка и даље купује руску нафту, само сада преко Индије, скупље. Русији је толико тешко да Путин 23. јула саопштава да приходи државног буџета од пореза на нафтну и гасну индустрију расту. Или је то малигна руска пропаганда? Пропаганда није процена да ће индијска економија у наредној години порасти за 6,5 до седам одсто, у чему свакако значајног удела има и корист од препродаје руских енергената, као и од њиховог рекордног увоза зарад домаћих потреба.
И сада се поставља суштинско питање – коме је боље, Немачкој која је увела санкције Русији, или Индији која то одбија да учини, упркос западним притисцима? Штавише, не само да се Индија опире притисцима да се приклони Колективном западу против Русије него њен премијер Нарендра Моди шаље јасан сигнал целом свету одлучујући да његова прва међународна посета у новом премијерском мандату буде управо посета Русији коју означава као „правог пријатеља Индије“.
Ово је контекст у којем Вучић мора да понавља да је одлука да се Русији не уводе санкције „исправна“ и да се поново брани од атлантиста свих боја – и оних који би му скидали главу (у политичком и мање политичком смислу) и оних који се јавно диве његовој политици и политичком умећу, али му то спочитавају као огромну грешку. И једни и други га упозоравају да ће, пре или касније, морати да се усагласи са Европском унијом и престане с политиком балансирања. „Председник Вучић има још простора за балансирање, али се тај простор смањује и ускоро ће га околности све више гурати ка Западу. Уколико ипак опстане неопредељен са ослонцем на Русију и Кину, Србија ће остати у изолацији од свог окружења, где је у суштини њен витални национални интерес. Одустајање од српског света би свакако био предуслов за изградњу поверења и афирмисање Србије као значајног актера који би допринео пацификацији и стабилизацији региона“, каже, на пример, Соња Бисерко.
Заиста, српско усаглашавање са спољном политиком Европске уније (која је пак потпуно усаглашена не са америчком спољном политиком него са америчким интересима) је изузетно ниско. Не рекордно ниско, али довољно да се може рећи да се у највећој могућој мери следе српски интереси. Према „Анализи усаглашавања Србије са спољнополитичким декларацијама и мерама Европске уније“ за 2023. годину, коју је израдио Центар за међународне и безбедносне послове, усаглашеност Србије је била 53 одсто, што је, према њима, „боље“ од 48 одсто претходне године. С друге стране, наши суседи претенденти на чланство у ЕУ, Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Северна Македонија су усклађени 100 одсто. Али то поставља питање које је управо и Вучић истакао: „Кажу да су се сто посто усагласили са Европском политиком. Ја их питам – што ваша влада уопште постоји? Није ни проточни бојлер, и у бојлеру мора да пође време да се вода угреје. Шта ће ти влада? О чему одлучујеш и доносиш одлуку? Не доносиш ниједну одлуку о спољној политици, имаш сто посто усаглашеност. Шта ће ти држава? Видите, у томе се разликујемо, ја волим да имамо државу која самостално и независно доноси одлуке.“

НИКАД, РЕЦИ НИКАД Вучић у свом говору о увођењу санкција Русији, ипак, није био категоричан. Иако је рекао да је одбијање да се оне уведу било исправна одлука, он је напоменуо да је „могуће да Влада донесе неку другачију одлуку, супротно његовим жељама“. То се, свакако, може протумачити као остављање отворених врата за евентуално увођење санкција Русији. И то јесте тачно. Та врата су била отворена, то јест одшкринута све време, откако је цела ујдурма са санкцијама и почела. Од тог фебруара 2022. увођење санкција Русији виси као Дамоклов мач над главом грађана Србије, јер истините су речи Милорада Додика да бисмо у том случају „изгубили и образ, и традиционално пријатељство“. Све време се спекулисало тиме да ће Београд једног дана попустити под притиском и увести те санкције. Први датум био је, сећате се, 4. април 2022, дан после избора. Ово је потврдио и сам Вучић када је, пре него што је указао на могућност да Влада донесе другачију одлуку од ове која је сада на снази, рекао да смо „ове две и по године успели да издржимо у вези са санкцијама“. Према томе, питање је да ли ћемо „издржати“ до краја. Притисци мањег или већег интензитета врше се константно и ублажавају само повремено.
Важно је, међутим, напоменути још једну ствар коју је Вучић рекао у истом излагању, а то је да би се, у случају да Влада Србије, у чијој је надлежности према Уставу и питање увођења санкција, донесе одлуку супротну досадашњем политичком правцу, „поставило питање његовог легитимитета“. И ово је потпуно истина. У ствари полуистина, јер би се у том случају поставило и питање легитимитета Владе која је изабрана захваљујући његовом имену и на јасној платформи неувођења санкција Русији. Али вратимо се његовом легитимитету. Лепо је било видети ономад када су у питању били избори у Београду да је власт више од легалитета бринуо легитимитет. Инсистирали су на томе и на поновљеним изборима добили и једно и друго, закопавши дубоко опозицију. Надајмо се да би он, који је први тада и поменуо легитимитет, остао доследан и у случају да Влада неким чудом донесе одлуку о санкцијама „супротно његовим жељама“ и одбранио свој легитимитет, а за то би свакако имао могућности, на пример позивом посланицима који су изабрани на листи под његовим именом да таквој влади изгласају неповерење у Скупштини. Вучић је напоменуо да су њему на првом месту не руски, или западни интереси, него они српски. И тако би требало и да остане, да српски интереси постану „српска посла“.