ПОЛИТИКА НАТОПЉЕНА ЛАЖИМА

Лаж у политици је често супериорна над чињеницама; власт често рачуна на корисну лаж. Хана Арент је тачно уочила, у књизи Истина и лаж у политици (1994), да је резултат замене чињеничке истине лажима заправо разарање разума који нас оријентише у свету

Сваки субјект политике се заклиње у истинитост свог деловања и говора. Грађани и политички функционери прихватају истине које им доносе корист или задовољство. Лаж у политици је често супериорна над чињеницама; власт често рачуна на корисну лаж. Хана Арент је тачно уочила, у књизи Истина и лаж у политици (1994), да је резултат замене чињеничке истине лажима заправо разарање разума који нас оријентише у свету.
Један писац и мудрац из 16. века написао је да ће „истина увек пливати на лажи као уље на води“. Можда је истина у то време могла да се разликује од лажи. Времена су се у друштву, држави, свету, односима међу људима од тада дубоко променила. Чињеничка истина постаје непријатељ појединцима, групама, владама ако не одговара њиховим интересима, потребама и задовољствима. На други тип непријатељства о коме је реч, указује Хана Арент; она открива извор лажи у уобразиљи и у неспособности људи политике да рационално мисле о проблемима којима се баве. Она има у виду public relation, тзв. решаваоце проблема, који су жртве обмане, самообмане, идеологизације итд.
Овакав поглед упућује на разлику између незнања и лажи. Незнање је одсуство свести о неком проблему, појави, личности (заблуда и предрасуда, грешка, привид). Исказ да је нешто лажно треба разграничити на свесну лаж и несвесну. Када тежи сазнању истине, човек хоће да се супротстави лажи. Свесна лаж је када намерно тумачимо стварност у складу са својим интересима или прикривамо неке чињенице, а несвесна лаж је последица самообмане. Још је Николо Макијавели (1469–1527) утврдио да се у борби за власт не бирају средства: лаж, клевета, обмана, употреба силе, ослонац на мирна или на незаконита средства, коришћење биографије или предрасуда о противницима. Дакле, политичка лаж може да се јави у облику свесне лажи, клевете, измишљених „чињеница“, коришћење предрасуда.
Лешек Колаковски је у једном тексту означио тоталитарне системе као „тираније лажи“. У таквом систему живели су народи Источне Европе а међу њима и Срби. Да ли се после 1989. године догодила нека врста „тираније истине“, заправо оног политичког поретка у коме се поштује реч истине а сузбија лаж? Далеко од тога! Демократски поредак, нема сумње, номинално претендује на сузбијање политичке лажи, али у стварности се одвија сурова борба политичке лажи и истине.

АНТРОПОЛОШКИ И СИСТЕМСКИ ИЗВОРИ ЛАЖИ Где су њени извори? Истраживачи политике указују на антрополошке и системске. Историјско и свакодневно искуство потврђује да је лаж део људске природе (непостојана, превртљива) која квари моралне особине политичког човека (завист, пакост, себичност). Вештина освајања и одржавања власти (борба за функцију) не може да постоји без свесне употребе мање или веће лажи; прилагођавање изненадним ситуацијама некада рачуна са истинама, а некада са лажима. Ако је овакав однос истине и лажи у унутрашњој политици, није могућно да истина цвета у спољнополитичким; односи између држава и влада некада крију а некада отворено лажу (лажи НАТО држава о „хуманитарној интервенцији“ на Косову и Метохији, 1999. години…). Такође, НАТО је обећао да се неће ширити на Исток, па је дошао на границе Русије.
Свесна и несвесна лаж су саставни део политичке праксе у сваком државном облику: недемократском и демократском. Међутим, велико је изненађење за савременог човека да у демократским системима лаж добија крила уместо да буду сасечена. Политичко-партијска и државна управа великих и малих држава не обазире се на истину уколико није у складу са геополитичким или националним интересима. Политичка острашћеност удружена са модерним медијима убрзава употребу лажи. Њихова моћ утицања на јавност је толика да то већ премашује институцију политичког мандата. Политичка истина је добила свог заштитника претежно у оним личностима које држе да је морал саставни део политичке борбе и да није сахрањен. Један табор западних политичара и интелектуалаца који се одрекао истине о Србији и Србима, добио је свакојаку заштиту у ЕУ надзору над Србијом. Најупечатљивије доказ је западно политичко и медијско убијање Срба у раздобљу од 1990. које се наставило и после (1999) 2000. године. Присетимо се Извештаја (!) Међународне кризне групе (ИЦГ) о СР Југославији 1998; то је била група сачињена од „водећих личности политике, бизниса и медија“, која је лажима окитила Милошевићеву владавину са четири стуба – војска, полиција, финансије, медији.
Сличне лажи је користила и НАТО пропаганда пре и после бомбардовања Србије 1999. године, на разне начине: а) кривотворили су чињенице, б) деформисали тумачење политичке стварности, 3) обесмислили језик политике, рата и мира. Никада неће бити избрисано из српске историје она гомила лажи о Србима уочи бомбардовања и то од западних шефова држава и влада. Нашироко позната америчка компанија за public relation Ruder and Finn ширила је монструозне лажи о Србима 1992–1995. Њен директор Харф је јавно изјавио да је њихов циљ био да „у јавном мњењу Србе доведу у везу са нацистима“.

ТИРАНИЈА „ПОСТИСТИНЕ“ На овакве лажи Запада није реаговала ондашња српска опозиција. Напротив, користила их је у својој борби против „Милошевићеве диктатуре“. Али и након његовог пада наставља са употребом лажи и после 2012. године. Проширењу простора политичким лажима даје идеологија звана „постистина“, а то значи да се губи граница између лажи и истине. Грађанин се, другим речима, може снабдевати јавним говором и информацијама које могу бити истина или лаж зависно од онога ко их изговара. Нема никакве правне, моралне, сазнајне контроле ширењу неистина или – лажи. Што се више лаже, веће су могућности да се поверује у лаж.
Није могућно забранити лаж у политичкој борби за власт или за њену одбрану. Али питање је какве последице производи политичка и државна лаж, једнако као употребљено средство и као циљ коме се тежи. Лаж о којој је реч појављује се у односу према политичкој личности, према политичким догађајима и према нацијама и државама.
Некада је Слободан Милошевић именован у еврозападним политичким круговима као „балкански касапин“ (1998). Данас председник САД, Џо Бајден за председника друге велике државе каже „Путин је крвожедни лудак кренуо у марш“ (2024). У овим изјавама су помешане увреде и лажи. У квазивредновању политичког противника налази се и лаж о његовом политичком деловању. Александар Вучић „држи снајпер а не статив“ (2024). Упркос видљивим чињеницама, ова лаж о снајперу изнад Сарајева поновљена је стотину пута у изјавама бошњачких политичара. Какве циљеве постижу оваквим лажима?
Антологијске политичке лажи забележене су у протеклих 30 година у односима евроамеричке политике према Србији и српском народу. Од 1990. године шире креатори западне и медијске политике лажи о српском народу: 1) да су агресори, а не борци за своја национална права, 2) да су републичке границе државне, а онда војном силом отму српску покрајину Косово и Метохију, 3) утврде Дејтонски споразум у БиХ, а онда га разваљују на штету Срба, 4) догоди се ратни злочин у Сребреници, а онда га квалификују као геноцид.
Дакле, постоје једноставне и крупне, сложене лажи у политици. Свесна али и несвесна политичка лаж је постала сапутник демократије. На њу се мора рачунати само је питање има ли је више или мање и у којим облицима се користи. И обичан човек је спреман да користи лаж ако тако остварује своје потребе и жеље.

УПОТРЕБА ЛАЖИ СКРАЋУЈЕ ПУТ ДО УПОТРЕБЕ НАСИЉА Отпор политичким лажима мора да почне осветљавањем последица потискивања истине. Најпре, политичка јавност губи поверење у вредност политичког рада. Они политички актери који употребљавају лажи да би стигли до власти или се задржали у њеном окриљу, заборављају да та лаж одлази међу гласаче, и да је то удар на њихову истинољубивост. Увек ће бити грађана који ће разликовати истиниту од лажне речи.
Друго, политички људи се представљају и својим карактером. Будући да тежи општем добру нације и државе, он ће задобити поверење грађана ако и своју личност представи у том светлу. Политички субјект који користи лаж у свом јавном деловању, доприноси кварењу националног карактера. Он даје пример човека склоног лажима као што онај који држи до политичког морала шири позитиван карактер.
Треће, политичко искуство казује да није могућно користити лаж као средство за добре циљеве. Другим речима, од карактера средстава којима се служи политички субјект одређује се и општи садржај циљева. Тешко се лажним средствима остварују вредности правде, истине и слободе у друштву и држави.
Четврто, лажи у политици умањују вредност јавности. Она ионако, по речима филозофа, преплиће истину и заблуду. У јавном пољу друштвеног живота, лична слобода се користи да се говори шта се хоће. Јавни ставови могу бити под снажним утицајем интереса, потреба, воља, емоција и жеља, а ту је родно место јавне истине и лажи. Политички субјект би, теоријски, требао да буде на страни чињеничке истине. У супротном, форсирањем јавних лажи губи способност адекватног увиђања политичке и друштвене реалности.
Пето, лажи у политици скраћују пут до употребе насилних средстава. Мирољубиви поредак се гради на чињеничким истинама. Сетимо се комунистичких средстава и њихових циљева. Сетимо се средства које је користио ДОС у Србији да би дошао на власт и резултата које је остварио од 2000 до 2012. године. А већ поменуто НАТО бомбардовање Србије 1999. је остварено на колосалним лажима. Шеф немачке дипломатије Јошка Фишер је упоредио Косово 1999. са Аушвицем! Амерички Стејт департмент је 16. априла 1999. објавио „истину“ о 500 хиљада несталих косовских Албанаца; амерички министар одбране да је убијено 100 хиљада косовских Албанаца а енглески премијер Тони Блер био је главни промотор бомбардовања КиМ. Ко од разумних Срба (или било ко у свету) може да лажима са највиших места евроамеричких држава оправдава бомбардовање Србије и отимање КиМ?! Да су се западњаци руководили политичким чињеницама из тог времена, јасно је сваком политичком човеку, да за бомбардовањем не би посегнули евроамерички центри власти.
Шесто. Најкрупнија последица лажи у политици је свакако погрешно одлучивање доносилаца одлука на свим нивоима. Оне су нужно на дужи или краћи рок, противне основним вредностима друштвеног и политичког живота. Избор одлуке је једна од кључних карактеристика политике. Разликују се одлуке на темељу закона, одлучивање у процедури, и лично доношење одлука. Оно што разликује политичке одлуке од других (индивидуалних и групних) тиче се њиховог поља дејства: оне се тичу интереса свих грађана или националне заједнице. Дакле ако одлуку заснује на лажи политички субјект чини штету свим грађанима и националном интересу. На крају сваког одлучивања у политици следи питање одговорности. Лаж не може избећи сусрет са јавном одговорношћу.
У систему поделе (контроле) власти и људских права политичке и неполитичке личности се труде да сачувају, поред осталог, вредност истине у обавештавању, мишљењу, одлучивању. У евроамеричкој инвазији на српство лаж није била „страно тело“. Шта да Срби раде у плими лажи у политици? Не преостаје ништа друго до упорно, зналачки, морално ући у борбу против лажи и њихових политичких аутора, као и извршилаца. Постоји ли нешто друго?