ОПРЕЗ И БУДАЛАШТИНЕ

Како веровати човеку окрвављене главе, којем је метак испаљен из полуаутоамтске пушке и с удаљености од 130 метара разнео ухо? Како му веровати – шта? Па да није реч о „инсценираном самоустрељивању“, што се нарочито могло закључити из чињенице да је метак испаљен из исте пушке у следећој секунди убио особу која је стајала иза окрвављеног! Ређање поменутих питања делује као бесмислица, али, авај – није! Јер управо су оваквим и сличним недоумицама била обележена небројена реаговања која су у протеклу недељу мучила део наше јавности , па чак и оне „стручне“, а све то непосредно по објављивању вести да је на бившег америчког председника Доналда Трампа извршен атентат на митингу у Пенсилванији.
Поменуту „дистанцу паметних“, који се нису устезали да изразе сумњу у веродостојност драматичног догађаја, посебно у мотиве који су га изнедрили, први су јавно сасекли аналитичари Александар Павић и Бранко Павловић. Овај други оштро појаснивши: „То да је Трамп сам организовао атентат на себе ради рејтинга је потпуна бесмислица. Видели смо да је атентатор убио једну, а тешко ранио две особе из публике које су стајале иза бине, док је један метак пролетео на неколико милиметара од правца који би био смртоносан, тако да је таква изјава потпуна будалаштина.“
Занимљиво да српска јавна и интернет сцена нису били усамљени примери резоновања у маниру: „Превара не пролази, спуштавах се ја на ваше уже…“ Била је то масовна појава и на другим просторима, уочена је чак и у Трамповој домовини. Откуда оволика моћ неповерења, апсолутне сумњичавости, ругања и подсмеха „наивности“ оних који нису били спремни да оспоре готово све што се наводило поводом атентата?
Од чега је свет оболео? О овој дијагнози вреди размишљати, премда – када је о Србима као народу и појединцима реч – непосредна и даља прошлост сведоче понешто о генези стечене бољке. Разумљиво је наиме да се после небројених и непрекиданих геополитичких и других деценијских обмана, манипулација, лагања и изневеравања од стране безмало свих актера из такозване међународне заједнице, стигло до тога да је овдашње јавно демонстрирано поверење, и одобравање – останемо ли у већ поменутој терминологији о будалаштинама – постало луксуз суђен будалама!
Поменута уздржаност, отклон и потреба за „дистанцом“ повремено у нашем јавном, културном и политичком животу добијају и сасвим неочекиване видове и карактеристике.
Пажњу нам је у том смислу привукао недавно објављени наслов „САНУ чека ’историјску дистанцу’ за научни скуп о ’Бљеску’ и ’Олуји’“. Не, није ово цинизам, или „будалаштина“, мада помало личи на све то! Реч је о невероватним околностима које је у свом тексту недавно објављеном у „Политици“ педантно грађанима представио Саво Штрбац, челник Документационо-информативног центра „Веритас“. Наводимо део тог текста, а јавности препоручујемо упознавање са свим његовим појединостима, вредним иначе сваке пажње.
„Одељење историјских наука САНУ је на свом 3. редовном скупу, одржаном 27. марта 2024. године, разматрало иницијативу Документационо-информативног центра ’Веритас’. Одељење је констатовало, на основу мишљења четворо својих најистакнутијих познавалаца савремене историје, да је у питању важна тема, али да је за њено стручно разматрање неопходна извесна историјска дистанца. С обзиром на селективност документације о тој проблематици која је доступна истраживачима, закључено је да у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију. Осим тога, предложени профил скупа не одговара стандардима научних скупова какве организује САНУ. Извршни одбор САНУ је на својој 17. седници од 13. јуна 2024. године подржао став Одељења историјских наука САНУ.
„Ово је одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности од 19. јуна ове године на Иницијативу Документационо-информативног центра ’Веритас’ из фебруара ове године да се у САНУ, у последњој недељи јуна или првој недељи јула 2025. одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025 (Тридесет година после хрватског напада на УНПА секторе Запад, Сјевер и Југ – кодни називи ’Бљесак’ и ’Олуја’).“
Шта то у предлогу Веритаса „не одговара“, како наши бесмртни кажу, „стандардима научних скупова какве организује САНУ“? Тема, огромна архивска грађа? Можда и Велика заинтересованост домаћих и страних експерата да проговоре о овој епохалној трагедији Срба?
Упитаност појачава податак да у тој „Веритасовој“ иницијативи пише: „Срби из Хрватске и бивше Републике Српске Крајине (РСК) су међу највећим губитницима на просторима СФРЈ у рату 1991–1995. То је резултат великог броја избеглих и прогнаних (око пола милиона) који су се распршили по целом свету, али и страдалих у рату (преко осам и по хиљада) и умрлих после рата од туге за изгубљеним завичајем, као и покатоличавања и похрваћивања оних који су остали или се вратили у Хрватску.“
Да ли је став Академије разумљив? Да ли је ово позивање на стрпљење и чекање тренутка у којем ће се стићи до „потребне историјске дистанце“ за квалификовану расправу о судбинским питањима српског народа, тек један озбиљнији ниво исказивања оних својстава која су обележила на почетку поменуто реаговање на вест о атентату: резервисаност, одстојање, неповерење? Или је, вероватније, реч о нечем веома другачијем?
Саво Штрбац је прецизан у тумачења стварног смисла и погубних историјских и националних домета овакве „дистанцираности“ највише научне институције српског народа: „’Правосудну историју“ рата деведесетих са свим њеним последицама живећемо док је историчари не демантују. А могли би је стручно разматрати тек кад прође ’неопходна извесна историјска дистанца’, за коју је још неизвесно када ће доћи. А кад (и ако) дође време у којем ће бити, по критеријумима Одељења историјских наука САНУ, ’задовољене научне основе’ за одржавање оваквог једног научног скупа, бојим се да неће више бити могуће исправити последице ’правосудне историје’. То илуструје (и опомиње) и недавно у Генералној скупштини УН усвојена резолуција о Сребреници.“
Анализирајући виђено „тотално неповерење“ управо поводом коментара атентата на Трампа, аналитичар Милан Вилић између осталог закључује: „То стање духа је карактеристично глобално, лаж је толико дивља да су људи навикли да више не верују ничему. Ни оном што виде. Ви, ако у нешто не верујете и немате поред себе неког коме можете да верујете, ви сте на најбољем путу да упаднете у такву психозу да постајете дисфункционални, објективно дисфункционални! Објективно дисфункционално је и друштво, а постајете и друштвено не некорисни него чак и штетни.“
Уз појединце, „дисфункционално“ може без сумње бити и читаво друштво, а посебно његове важне институције! Имамо ли право да САНУ убројимо у овај збир? Да би све било јасније, а избор лакши, подсетимо да су синоними за значења појма о којем је реч – „деструктиван“, „анахрон“, „непродуктиван“…