ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ У РАЉАМА ПОЛИТИКЕ

Поводом отварања Олимпијских игара 2024: Реч о историјату олимпизма

За разлику од древне Грчке у којој су настале, и где су ради њих прекидани ратови, олимпијске игре модерног времена су због оружаних сукоба, као продужетка политике, више пута одлагане, а политика је била узрок и њихових бојкотовања, укидања права појединим спортистима да се такмиче и терористичког напада на олимпијце

У циљу осигурања безбедности за више од десет хиљада такмичара из 206 земаља и (како се очекује) око 15 милиона посетилаца из читавог света, овогодишње Летње олимпијске игре (ЛОИ), које ће се, од 26. јула до 11. августа, одржати у Паризу, уздрманом оштрим трвењима на политичкој сцени Француске, обезбеђиваће око 20.000 војника и 40.000 полицајаца, а влада домаћина је објавила да рачуна и на подршку најмање 2.000 припадника војних и полицијских снага из других држава. Сигурносне службе „прочешљале“ су око милион људи, међу којима је било и спортиста, становништва које живи близу олимпијских објеката, чланова медицинских екипа, волонтера… Пошто су у тој акцији откривене и две завере сумњивих исламских милитаната, премијер Габријел Атал је упозорио да је терористичка претња „стварна и јака“. Управо из безбедносних разлога, за свечаност отварања су, практично до јуче, постојала чак три плана.
Све ово није никакво изненађење с обзиром на чињеницу да ће и ове Игре, попут неких ранијих, тећи у сенци ратова и опасне глобалне затегнутости у којој је и спорт средство за промоцију или гушење одређених идеја и идеологија, односно за борбу против другачијих мишљења и остварење партикуларних циљева. Филозоф Теодор Адорно је давно приметио да је „спорт идеолошка завеса иза које се скрива зло“.
Подсећање да су у древној Грчкој, колевци олимпизма, због олимпијских надметања обустављани оружани сукоби, само је горки додатак спознаји да одавно живимо у „опасним временима“ која свет и данас примичу општој катаклизми. Током новије историје, ОИ су се више пута налазиле у раљама политике и биле невине жртве супротстављених политичких и блоковских интереса: биле су одлагане (углавном због ратова) и бојкотоване, а једном, не тако давно (у Минхену 1972), претворене су и у поприште терористичког безумља у ком је пала и крв невиних спортиста.

ИГРЕ И ПОЛИТИКА Олимпијске игре древне Хеладе обновљене су 1896. у Атини, где је одржана прва Олимпијада новог времена. Највеће заслуге за ту обнову припадају француском барону Пјеру де Кубертену на чији је предлог, две године раније, основан Међународни олимпијски комитет (МОК). Тада је договорено да се Игре одржавају сваке четири године, али је тај ритам врло брзо прекинут. Разлог је била политика, односно рат као њен продужетак.
Године 1916. свет је уместо, шестих ОИ по реду, гледао и трпео последице Првог светског рата у ком су, међу милионима погинулих, били и неки ранији олимпијски шампиони и други спортисти. Главни кривци за то крвопролиће – Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска и Турска – били су, четири године касније, изопштени са Игара у Антверпену, али исти аршин, зачудо, није примењен и према Јапану због агресије на Кину. Немачкој није дозвољено учешће ни на Играма 1924, „због још свежих ратних рана“, а 1936. баш у тој земљи виђен је сурови линч олимпијског духа, односно злоупотреба ОИ у сврху промоције фашистичког и расистичког режима Адолфа Хитлера који је, убрзо потом, цео свет повукао у амбис глобалног рата у ком је угашено око 50 милиона људских живота.
Челници МОК-а, под утиском погрешног виђења у кључним западним земљама суштине Хитлеровог режима и његових намера, нису нашли за сходно да Берлину одузму Игре и пребаце их у неку другу земљу. Тако је најцрња политика новог доба добила прилику да се лажно представи на највећој спортској манифестацији планете и да је понизи. Хитлерова нацистичка Немачка је била главни кривац што Олимпијских игара није било ни 1940. и 1944, јер је, захваљујући делом и инертности политика неких демократских земаља, изазвала Други светски рат.
Наставак олимпијских надметања уследио је тек 1948. у Лондону који је још носио ратне ожиљке. Четири наредне Олимпијаде – у Хелсинкију, Мелбурну, Риму и Токију – одржане су по утврђеном четворогодишњем циклусу, али уз бојкоте из политичких разлога појединих земаља у блоковски подељеном свету који је тресла трка у наоружавању. Шпанија, Холандија и Швајцарска нису послале своје такмичаре на Олимпијаду у Аустралији због инвазије Варшавског пакта на Мађарску, а потом је више афричких земаља, шездесетих и седамдесетих година минулог века, претњом бојкотом спречило да на ОИ учествују апартхејд режими Јужне Африке и Родезије (данас Јужноафричка Република и Зимбабве).
Хладноратовска ера у којој је дуго трајало вруће надгорњавање два војна савеза – НАТО-а и Варшавског пакта – имало је негативног утицаја и на деловање МОК-а који је у првом веку свог постојања често био под снажним утицајем западне идеологије. Игре у Мексику из 1968, биле су доведене у питање због агресије СССР-а на Чехословачку, извршене крајем августа те године. То се, срећом, није догодило иако су на Западу била снажна залагања да се „спортистима из Источног блока“ забрани долазак на мексичку Олимпијаду. Тада је као доказ да је спорт ипак победио политику често истицан податак да је у Мексику највише медаља освојила чехословачка гимнастичарка Вера Чаславска (четири златне и две сребрне). Нада да је дух олимпизма јачи од политичких надгорњавања и отворених непријатељстава међу земљама и народима била је, нажалост, ипак варљива.

МАСАКР И БОЈКОТИ Четири године касније, на ОИ у Минхену, забележен је најтужнији дан у историји савременог олимпизма. Тада је Игре и радост спортског надметања пресекао терористички напад који је био безумни одговор на безумну политику ускраћивања основних права народу Палестине. Осам палестинских екстремиста из организације „Црни септембар“ је у Олимпијском селу убило двојицу атлетичара из Израела, док су деветоро држали као таоце. У контроверзној акцији немачке полиције страдали су сви таоци, убијено је пет од осам терориста, док су тројица ухапшени. Тај догађај је био увод у бројне потоње акције израелске тајне службе Мосад, која је, током више од деценије, јурила и убијале све које је сматрала одговорним за минхенски масакр.
Од тада, мере обезбеђења олимпијских игара постале су приоритет за земље организаторе и МОК, и подигнуте су на највиши ниво, без обзира на трошак. „Репризе“ крвавог догађаја из Минхена потом није било, али се политика и даље мешала у спорт, бацајући сенку на изглед и мисију највећег планетарног спортског спектакла замишљеног да, пре свега осталог, буде промоција слободе и пријатељства.
Међу ружније појаве, опет у „режији“ политике, спадају бојкотовања Олимпијада, летњих и зимских, неучествовањем спортиста или недоласком званичних државних делегација у земљу домаћина. Најпознатија су два: бојкот ОИ у Москви (1980) и бојкот ОИ у Лос Анђелесу (1984). У првом случају за одсуство својих спортиста одлучиле су се САД и још шездесетак држава, углавном из тзв. западног и муслиманског блока, а разлог им је био напад СССР-а на Авганистан, извршен годину дана раније. Тадашњи председник МОК лорд Мајкл Киланин намеравао је да проблем реши у директном разговору са лидерима САД и СССР-а, Џимијем Картером и Леонидом Брежњевом, али му то није пошло за руком, првенствено због тврдог става Вашингтона. Иако је МОК оценио да је држање Америке и њених истомишљеника „неприкладно средство за постизање политичког циља“, заговорници бојкота нису се поколебали.
Пошто су Игре у Москви тиме знатно „окрњене“, одмах је било јасно да ће такве бити и наредне, јер је за домаћина већ био одређен Лос Анђелес. С обзиром на тадашњу констелацију снага у свету, нереално је, наиме, било очекивати да ће једна сила (СССР) опростити другој (САД) што јој је умањила спектакл, односно ускратила прилику да се, што је увек намера земље организатора великих спортских такмичења, целој планети представи у што бољем светлу. Разлог је, као и у америчком случају, нађен у политици: званична Москва је објавила да се СССР одлучио на бојкот због тога што није сигуран да ће његови спортисти бити потпуно безбедни у највећем граду Калифорније. Државни медији су при томе истицали да је цела политика тадашњег шефа Беле куће Роналда Регана „превише антисовјетска“. Уз Совјете је стало 19 земаља из Варшавског пакта и са азијског истока, а Иран је свој бојкот правдао незадовољством због „мешања Америке у збивања на Средњем истоку“.

Србија са 112 такмичара Овогодишње Летње олимпијске игре у Паризу биће шесте на којима ће наша земља наступити под именом Србија, а представљаће је 112 такмичара. Наши спортисти и спортискиње за медаље ће се борити у атлетици, бициклизму, боксу, ватерполу, веслању, кајаку, кошарци, баскету 3х3, одбојци, пливању, рвању, стрељаштву, теквонду, тенису, стоном тенису и џудоу. На свечаном дефилеу спортиста из 206 земаља са свих континената, заставу Србије носиће одбојкашица Маја Огњеновић и ватерполиста Душан Мандић. Влада Србије је, на иницијативу председника државе Александра Вучића, усвојила уредбу о повећању новчаних награда за освајаче олимпијских одличја у Паризу. За освајање златне медаље спортисти ће добити 200.000 евра, сребрне – 100.000 и бронзане 60.000. Тај износ је највећи у историји српског спорта. На претходним Летњим олимпијским играма у Токију Србија је освојила укупно девет медаља: три златне, једну сребрну и пет бронзаних.

У СЕНЦИ РАТОВА`Русија је оштро протестовала против овакве одлуке, при чему је њен шеф дипломатије Сергеј Лавров истакао да су на делу дупли аршини. Председник МОК-а Томас Бах је, међутим, закључио да је виђење Русије погрешно. Потврдио је учешће такмичара из Израела у Паризу без икаквих ограничења, док ће руски и белоруски спортисти на овогодишње Игре моћи само индивидуално и под неутралном заставом. Резултат овог понижавања су одбијања многих спортиста из Русије и Белорусије да дођу у француску престоницу. Према најновијим информацијама из обе земље, на Игре у Француској доћи ће свега 16 руских и 17 белоруских такмичара. Пошто је реч о две изразито спортске нације, јасно је колико ће изостанак њихових представника умањити квалитет предстојеће Олимпијаде. Ваља подсетити да је на претходним ОИ у Јапану било 330 такмичара из Русије и 104 из Белорусије. Огорчена Москва је већ најавила да ће, у септембру, као пандан ОИ у Паризу, у Јекатеринбургу организовати „Светске игре пријатељства“.