Мисија Александра Радоева Иванова

Архиепископ Александар Радоев Иванов изронио је у Хрватској из оне историјске маглине у којој је створено и где се одржало савезништво између ВМРО (Македонске внутрешње револуционарне организације) и Усташке организације Анте Павелића

У биткама на Косову пољу, којих је према рачунању архиепископа Александра, било десетак, борили су се Хрвати и Турци, после којих су „Срби врло маштовито креирали свој национални интеграцијски мит“. У бици која се одиграла „15. липња 1389. године сукобили су се султан Мурат I и Хрвати, а на хрватској страни биле су војска краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, Стипана Твртка I Котроманића (потомка хрватске обитељи Шубића), под командом војводе Владка Вуковића (могуће и Хрвоја Вукчића Хрватинића), хрватски витезови крижари ивановци под водством вранског приора (заповедника, Ј. Б.), хрватско-славонско-далматинског бана Ивана од Палежине, те вјеројатно и јединице мачванског бана Ивана од Хрвата (Иваниша Хорвата), као и припадника албанске и српске чете Тврткових вазала (укључиво и чете србског кнеза Лазара), те мањи број међународних снага – Грци, Мађари, Молдавци, Пољаци и Чеси“.
Српска православна црква, какву данас знамо, створена је захваљујући превари. „Дана 19. вељаче 1922. године цариградски патријарх Мелетиј IV потписује Томос на темељу одлуке Светог синода (протокол 1148) за стварање нове цркве и даје образложење за то – настанак нове државе, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Аутокефална хрватска карловачка архиепископија (Карловачка митрополија, Ј. Б.) никада није донела одлуку о придруживању новој цркви.“
Све је то имало своју цену. Да би дошао до томоса, краљ Александар се послужио подмићивањем, цариградском патријарху Мелетију IV платио је у три рате милион и по франака. Подмићивање, симонија, како тврди архиепископ Александар, јесте велики грех, што значи да је задобијање томоса којим се обезбедила самосталност Српске православне цркве било незаконито, и да се у крајњем случају није ни догодило, јер се, како указује архиепископ Александар, „милост Божија не може задобити гријехом“. Због тога Српска православна црква нема право на то име, него би било прикладније да се зове Црква Србије. Овај термин Црква Србије понекад се чује из редова челника Црногорске православне цркве, а често га користи и војвођански политичар Ненад Чанак.

ПИСМА ХРВАТСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА Све доскоро хрватска историографија је Србе крајишнике – који су почев од друге половине 16. века, прво као турски, потом као аустријски граничари, насељавали просторе који су се нашли у границама данашње Хрватске – називала Власима, оспоравајући им српско порекло. Према мишљењу архиепископа Александра, то нису били само Власи, него православни Хрвати, Бугари, Грци, Стратиоти (војници најамници, Ј. Б.), Торлаци, Цинцари и Власи. Али око 1600. године Аустријанци „због својих геополитичких разлога почињу називати све Јужне Словене Србима, што иде наруку следбеницима великосрпске идеје… проглашени су Србима, мада нити они, нити њихови преци немају са Србима, ама баш ништа, нити су икад били у Србији“.
Већи део ове књиге заузимају писма које је архиепископ Александар, почевши од 16. септембра 2014. писао хрватским политичарима (Зорану Милановићу, Иви Јосиповићу, Арсену Бауку, Предрагу Матићу, академику Јосипу Печарићу) када им је указивао на неопходност да Хрватска што пре призна Хрватску православну цркву коју он води. Објављена су и архиепископова оглашавања на појединим порталима, где су такође навођени аргументи да држава мора што пре да призна хрватско православље и изједначи га са осталим признатим верским заједницама. Користио је сваку прилику да укаже на нелегално постојање Српске православне цркве у Хрватској и рад пет њених епархија које делују на тлу данашње Хрватске. Ту је, између осталог, и залагање да се надбискуп Степинац прогласи за свеца. Објављене су и неке архиепископове беседе над масовним гробницама Павелићевих војника у Словенији. Ту су и божићне посланице и беседе изречене на панихидама, и другим пригодама, које сведоче о архиепископовим активностима. Овај део књиге илустрован је и бројним фотографијама, где су с хрватским архиепископом позирали и неки хрватски бискупи и римокатоличко свештенство.
Докази хрватског архиепископа Александра о вековном постојању хрватског православља, његови погледи на православље у Бугарској и на Балкану и указивање на вековну подмуклост и преваре Српске цркве примљено је у Хрватској с великим разумевањем и одобравањем. Посебно је добро примљена архиепископова тврдња да православље у Хрватској никада није имало везе са Србима и српством. Да би ова нова сазнања што више била уздигнута, широм Хрватске организују се округли столови и научни скупови посвећени новом теолошко-историјском учењу архиепископа Александра. Такви скупови током 2018. и 2019. године одржани су у Загребу, Сплиту, Осјеку и Ријеци. Први од ових симпозијума одржан је у Великој дворани хрватског новинарског дома у Загребу. На тим симпозијумима учествовале су хрватске јавне личности, историчари, новинари, генерали и свештеници Римокатоличке цркве. Излагања са тих скупова штампана су у Зборнику радова – Симпозиј Хрватске православне цркве, који се појавио у августу 2023. године. Поменућемо и округли сто „Шта је данас хрватска православна црква у Хрватској?“ одржан 17. јуна 2021. у организацији Хрватске културне закладе – Хрватски слов. После тога широм хрватске организовано је и организује се на десетине таквих скупова где се говори о хрватском православљу.

ПОДРШКА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦАБезрезервну подршку архиепископу Александру, његовим идејама и напорима да те идеје оствари и целој његовој мисији у Хрватској пружају и бројни хрватски интелектуалци. Међу њима се посебно истиче академик Јосип Печарић (1948). Занимљива је Печарићева биографија. Рођен је у Котору. Студије електротехнике завршио је на Електротехничком факултету у Београду, где је магистрирао и докторирао. Научну каријеру започео је на Магнетном институту у Гроцкој, после је као асистент физике прешао на београдски Грађевински факултет. Године 1987. преселио се у Загреб, где је добио место професора на Текстилно-технолошком факултету Загребачког свеучилишта. Постао је у међувремену и академских Хрватске академије знаности и умјетности и црногорске Дукљанске академије. У знак протеста због руске војне интервенције у Украјини прекинуо је сарадњу с једним математичким институтом у Русији. Недавно се појавила и његова књига „Признајте Хрватску православну цркву“ (Загреб, 2023). Реч је о зборнику текстова на 428 страна, насталих у различитим пригодама. Поред Печарићевих оглашавања, ту су и текстови архиепископа Александра, који имају за циљ, што се види и из самог наслова књиге, да убеде хрватску јавност, посебно хрватске политичаре, да званично признају хрватско православље и Хрватску православну цркву.