Меланшонов час

Да ли ће тренутни тријумф левице на изборима Француску одвести у загрљај Ле Пенове или је вратити под диктат Макрона?

Био је то Меланшонов час. Лидер радикалне левичарске партије Непокорена Француска (ЛФИ) стао је пред микрофоне и тријумфално изјавио да се левица још једном показала спаситељем Републике. Заједно са осталим партијама коалиције Нови народни фронт (НФП) заустављен је, како је рекао, поход фашизма. Меланшон је најавио да неће бити попуштања у кључним програмским тачкама његове странке – као што је поништавање пензионе реформе.
У свом првом обраћању Жан-Лик Меланшон рекао је да је Национално окупљање (РН) далеко од апсолутне већине, те да позива председника Емануела Макрона да призна пораз, смени премијера Габријела Атала и именује владу из редова левичарског ЛФИ. Овај захтев изазвао је контроверзе унутар НФП-а, посебно међу социјалистама и левичарским радикалима. Меланшон је себи приписао и заслуге за поништавање првобитних изборних резултата и позвао на стриктно „поштовање воље народа“.

УНИЈА ЛЕВИЦЕ? Својим ставом Меланшон демонстрира самоувереног човека који зна да ће из сваке трке изаћи као победник, па и оне која подразумева одмеравање снага с две колоне неистомишљеника.
Иако је Национално окупљање што вреба с десне стране политичке сцене гурнуто на треће место изборним савезима с макронистима – чињеница је да дубоке разлике раздвајају њихов табор од либерала. После успешне борбе против заједничког непријатеља, путеви се разилазе.
Национално окупљање успело је да освоји више мандата него прошли пут, али Леви фронт, састављен од социјалиста, зелених и ултралевичара, показао се јачим. Жан-Лик Меланшон је одмах позвао на формирање владе коју би предводила Унија левице.
Други круг избора за француско Национално окупљање завршен је у пат-позицији. Излазност бирача била је импресивних 67,5 одсто, око 20 процената већа од излазности на општим изборима одржаним пре две године.
Ниједан од три главна табора није успео да освоји довољно гласова за апсолутну већину у скупштини. Пре другог круга левичарски НФП и Макронова центристичка коалиција Заједно нису штедели ни медијског простора ни политичког ангажмана како би спречили да РН победи. Коалиција социјалиста, зелених, комуниста и Меланшонових ултралевичара је тријумфовала с процењених 180 до 215 места, док је иза њих Макронова листа са 150 до 180 места. Национално окупљање је морало да се задовољи трећим местом, али удружено са савезницима, сва је вероватноћа, на путу је да освоји између 120 и 155 мандата, што је скоро дупло више него раније. Према првим прогнозама, партија Републиканци и разне десничарске групе које нису приступиле савезу са РН освојиле су 46 до 65 места. Независни кандидати имају од 15 до 25 места. Процене коначних резултата још се разликују од института до института.

КО ТРЕБА ДА ВЛАДА? Нови народни фронт се кандидовао екстремно левим програмом. Између осталог, позива на повлачење Макронове пензионе реформе (пензија са 64 године) и хитно повећање минималне зараде на 1.600 евра месечно. Економски и социјални програм левице коштао би између 150 и 200 милијарди евра, финансиран вишим и прогресивнијим порезима, укључујући повећање пореза на наследство и увођење „максималне стопе морталитета“. Програм садржи и опсежне планове за екологију и заштиту климе. Око ових питања не постоји консензус у левој коалицији. Социјалиста Рафаел Глуксман, рецимо, каже да жели владу „без Робеспијера и без Јупитера“, другим речима, без Меланшонових ексцеса и без Макрона.
Сам Макрон је пак позвао на „опрез“ и нагласио да изборни резултат није јасно одговорио на питање ко треба да влада. „Средњи блок“, прецизирао је, показао се прилично вибрантним.
Припрему прославе у седишту Националног окупљањa и савезничких Републиканаца убрзо је заменила забринутост – не за своју партију већ, како су рекли, за Француску.
„Веома сам забринута за будућност наших суграђана“, навела је европосланица Матилд Андруе.

САВЕЗ СРАМОТЕ Очигледно, Национално окупљање није очекивало тако снажан ефекат укрштања макрониста и левичара. Ипак, њихова фракција скоро се удвостручила у односу на изборе 2022. године. Заменик партијског лидера Себастијен Шену резимирао је да су Француску „неприродне алијансе одвукле у мочвару“. Макронисти би сада на власт довели Нови народни фронт.
Лидер Националног окупљања Жордан Бардела је приметио да је РН остварио највећи напредак у својој историји. Нагласио је да су те вечери „завети срама“ лишили Французе „политике опоравка“. Као резултат изборних споразума, Француска је сада бачена „у наручје екстремне левице“. Указао је на мобилизацију патриота и осудио клевету, застрашивање и презир који су владали током два круга против РН, као и савез срамоте између центра и левице.
Бардела је уверен да политика која ће се спроводити у наредним месецима неће решити ниједну од тренутних политичких брига Француза. Његова странка, најавио је, придружиће се формацији Патриоти за Европу у Европском парламенту коју је покренуо Виктор Орбан.

ОДЛОЖЕНА ПОБЕДА Лидер посланичке групе РН у Народној скупштини Марин ле Пен рекла је да јој богато искуство не дозвољава да буде разочарана резултатом, у којем се удвостручио број представника. То што странка остаје на позицији број један по броју представника даје за право уверењу да се плима диже и расте, и да је победа само одложена.
После неочекиваних резултата ванредних парламентарних избора, Француску чека формирање владе. Пре доношења одлука шеф државе ће сачекати коначне резултате избора и коначан састав Народне скупштине, саопштила је Јелисејска палата.
„Председник ће, у својој улози гаранта наших институција, обезбедити да се поштује суверени избор француског народа“, наводи се у саопштењу.
Како преноси БФМТВ, Јелисејска палата се такође одредила о броју посланика потребних за апсолутну већину: „Питање ће бити да ли се може формирати кохезивна коалиција која ће достићи 289 посланика. Јер према пројекцијама ниједан табор не може да рачуна на апсолутну већину.“
Одзив бирача показао је да је распуштање Народне скупштине неопходно, саопштила је председничка палата. С обзиром на изборне резултате с председничким савезом на другом месту, даље саопштава, центристички табор је проглашен мртвим: он је овде, чак и после седам година, на власти.

ПОВРАТАК ЈАКОБИНАЦА Иако и републиканци и Национално окупљање имају разлога за разочараност, Макронов губитак је немерљив, а планови листом изјаловљени. Превременим изборима је требало да потврди свој легитимитет, што се није десило, и истовремено, да у случају победе позове Народну скупштину на одговорност а затим и дозволи њено владање две године. Ништа од тога се није остварило. Једини постигнути циљ је осујећена намера Марине ле Пен да постане председница.
Сада се Макрон суочава са изазовима на које није рачунао јер нису се контроверзна десница већ леви радикали етаблирали као најјача политичка снага, и то управо захваљујући његовој подршци и уобичајеним методама кандидовања. Повратак јакобинаца и изнуђени позив да дођу у Версај слуте на нове муке председника Француске.
Уместо да их ослаби мешањем деснице, на њему је задатак да се обрачуна с левицом која већ тражи владу и позива на декрет. Уколико се Макрон одлучи за отпор, левица ће се вероватно мобилисати у уличним протестима, као што је то чинила последњих година. Актуелни премијер Габријел Атал, док овај број буде у штампи, вероватно ће поднети оставку председнику Републике, који је слободан да је прихвати или не. С обзиром на тренутну ситуацију, он може остати на функцији док се не разиђу магле с политичког хоризонта.

ЛЕ ПЕНОВА КАО ГЛАС НАРОДА Макрон је поштеђен именовања Жордана Барделе, лидера РН, за премијера, али наставак садашњег курса, очито, не обећава добре исходе. Предложена „дугина коалиција“, која се креће од зелених и социјалиста до републиканаца, који су одбили да формирају савез са РН као део „националног јединства“ у другом кругу избора, представља у најбољем случају привремено решење.
Чињеница је да десни тренд у Француској није прекинут. Бардела и Ле Пенова правилно уочавају да даља „демонизација“ странке од стране политичких противника може дати резултате супротне очекивању. За право им дају и гласови унутар естаблишмента који упозоравају да инсистирање на атмосфери страха због опасности да „нацисти“ преузму власт губи своје дејство. Просечан Француз би лако могао да перципира Национално окупљање као глас народа суочен са системском кризом.
Ле Пенова може да одахне. Сада постоје само две опције: или левичарски хаос или још већа „неуправљивост“. Сва је вероватноћа да ће 2027. Народна скупштина стајати као буржоаска алтернатива опкољеном Макрону и комунарима. Слика која можда годи Националном окупљању, али не сведочи о стабилној Француској.