КРАЈ БАЈДЕНОВЕ КАМПАЊЕ И ТРАМПОВ ЗАМАЈАЦ

АМЕРИЧКИ ПРЕОКРЕТ

Биће тешко реконструисати „тамне коридоре моћи“ (Миша Ђурковић) који су премрежили Белу кућу и врх америчке политике последњих недеља. Конфузија у врху Демократске странке разрешена је само привремено

Председник САД Џозеф Бајден, после вишеструких потврда да ће бити кандидат своје странке и на овогодишњим председничким изборима, одустао је од реизбора. У својој објави у недељу забележио је неколико достигнућа своје администрације и подржао потпредседника Камалу Харис као председничког кандидата. Одустајање је објављено на Иксу: „Иако је моја намера била да затражим реизбор, верујем да је у најбољем интересу моје странке и земље да одустанем и да се у потпуности усредсредим на вршење својих председничких дужности до краја овог мандата.“
До времена писања овог чланка (22. 7) није објављен ниједан видео нити је одржана конференција за медије где Бајден образлаже своју одлуку – што је очекивано изазвало спекулације на друштвеним мрежама, особито међу републикански настројеним коментаторима, да је реч о „меком пучу“ у Белој кући. У недељу ујутро, копредседавајући Бајденовом изборном штабу Седрик Ричнонд на телевизији Си-Би-Ес дословце је рекао: „Желим да будем кристално јасан. Он је донео одлуку и та одлука јесте да прихвата номинацију и да се кандидује за председника, да освоји реизбор.“ Ствари су се, очито, одигравале брзо.
Особље укључено у Бајденову кампању било је, према појединим медијским наводима, изненађено одлуком која им је саопштена у последњим тренуцима пре него што је изнета јавности. Одлука је објављена у 13:46 по локалном времену. Према писању „Њујорк тајмса“, три особе из председниковог најужег окружења за њу је сазнало у преподневним сатима тог дана: потпредседник Камала Харис, шеф особља Беле куће Џеф Зајентс и шеф кампање Џен О’Мејли Дилон. Највиши саветници у Белој кући и у његовом изборном штабу за одлуку су сазнали преко видео-позива у 13.45. Позив је још трајао у време када је писмо постављено на споменуту друштвену мрежу.

НЕДЕЉЕ ПРИТИСАКА? У писму у којем је саопштена одлука о повлачењу из изборне кампање није назначено због чега је то учињено – да ли су посреди здравствени разлози или је у питању проблем са сликом у медијима која је изграђена последњих месеци, посебно после прве дебате Џозефа Бајдена и Доналда Трампа 27. јуна. Уверење да је медијски имиџ највећи проблем Бајденове кампање и даље је најзаступљеније јавно образложење онога што се дешава.
Није деловало да су Бајден и његово најближе окружење спремни на овакав потез. Напротив. У недељама после дебате уследили су јавни наступи којима је требало потврдити кредибилитет кандидатуре, а они нису били добри, и показивали су да је Бајденово укупно стање очигледно слабије него претходних месеци и посебно година, међутим, били су мање лоши од фијаска који су током дебата забележиле телевизијске камере.
Притисак није попуштао. Раније смо писали (број 818) да су поједини конгресмени, богати донатори и небројани медијски посланици лево либералне оријентације позивали председника да се повуче из изборне трке. Његов изборни штаб и најближе породично и политичко окружење деловали су непопустљиво. Сваким протеклим даном за Демократску странку и њене политичке оперативце било је теже да нађу прихватљив начин смене кандидата.
Биће то занимљив случај за политиколошка испитивања: страначки мештри, без обзира на искуство и вештину, ризиковали су да подизањем улога, на пример објављивањем материјала који би одлучно поткопао Бајденову кампању (цурење лекарских налаза или нешто томе слично) поткопају и саму странку, те отежају изгледе било ког страначког кандидата на предстојећим изборима. О томе какав би метеж изазвало позивање на Двадесет пети амандман америчког Устава – инструмента којим је санкционисана смена онеспособљеног председника – у околностима где је председник невољан да се сагласи са сопственом сменом излишно је писати.
Извесно медијско растерећење ситуације за Бајденову изборну кампању донео је атентат на Доналда Трампа 13. јула. Очекивано, пажња је била преусмерена на овај догађај у Пенсилванији, но ни то није дуго потрајало. Већ 16. јула медији су писали да је известан број конгресмена из редова Демократске странке незадовољан због наума Демократске националне конвенције да рано потврди Бајденову кандидатуру. У писму које је кружило међу конгресменима стајало је како је неоправдано да се рано потврди кандидатура, те да нема бојазни да се име кандидата не нађе на гласачком листићу у некој од америчких савезних држава, што је странка изнела као образложење за овакав намеравани потез. Број конгресмена који је изјавама и отвореним писмима позивао Бајдена да се повуче растао је из дана у дан, и на крају је обухватао десетине личности.
Онда је, у четвртак, 18. јула, саопштено да је Бајден тестиран позитивно на ковид-19. Најављивани јавни догађаји су отказани, а међу медијским посленицима појавиле су се спекулације да ће током викенда објавити своје повлачење из изборне трке.

ПОТЕЗИ ИЗА СЦЕНЕ Несумњиво да су истраживања јавног мњења допринела овој одлуци. Она су бројна и тешко их је једнозначно протумачити – предност кандидата на државном нивоу не мора на крају да значи и победу на изборима, пошто се изборници изгласавају по савезним државама. Међутим, нека истраживања упућују да је подршка Доналду Трампу врло висока у колебљивим државама америчког „Појаса рђе“ (превасходно Висконсину, Мичигену и Пенсилванији). У овим државама ће бити преломљени избори, те ће, по свој прилици, на њих бити усмерено тежиште обе изборне кампање – митинг на којем је извршен атентат на Трампа одржан је у Батлеру у Пенсилванији, Републиканска национална конвенција у Милвокију у Висконсину, а први митинг после конвенције у Грaнд Рапидсу у Мичигену.
Трампова кампања је усредсређенија него раније. Једноипочасовни говор који је одржао последњи дан Републиканске конвенције био је испуњен меандрирањем и типичним вербалним импровизацијама. Међутим, заједно са целокупним садржајем конвенције и прокламованим програмом упућује на измештање тежишта странке ка центру. То се изводи на штету тврђих конзервативаца и гласачког блока америчких евангелиста. Но њихова политичка оданост Трампу је неупитна, те је кампања усмерена на покушај да се изврши додатан пробој међу радничку класу, „занемарени“ и „презрени“ Средњи запад.
Сложена природа коалиција које чине америчке странке – неизбежно изузетно разнородне – упућује на политичку логику инсистирања на Бајденовој кандидатури упркос томе што је јавност могла да види да председник САД дословце копни: Бајден је центристички кандидат који је 2020. успео да врати Средњи запад. Уз неке не најчасније изборне радње и законодавна штеловања, гласови у Пенсилванији, Висконсину и Мичигену преломили су изборе у Бајденову корист. Та коалиција била је окупљена око „антитрампизма“, те око кандидата који је сагледаван као идеолошки неоптерећен, неко ко може да, макар на основу примирја, усмери ка истом циљу кључне чиниоце коалиције која чини Демократску странку – радничке гласове, мањински гласачки блок и левичарски оријентисано, углавном белачко високообразовано крило странке.
Нико не жели да буде на челу у ситуацији вероватног пораза, те је то по свој прилици кључни разлог због којег ниједан од изгледних будућих кандидата међу демократама није похрлио да оспори Бајденову кандидатуру. Међутим, избегавање унутрашњег сукоба, између левог крила и умеренијих елемената ближих центру политичког спектра, само је одгођено за 2028. годину.
Страначки тактичари, ипак, нису могли а да не реагују на лоша предизборна предвиђања. У медијима је то попримило тон на граници гротескног – упркос поновљеним Бајденовим тврдњама да остаје посвећен свом реизбору, те да је донео одлуку о својој кандидатури, неке од водећих страначких личности су изнова и изнова понављале да ће поштовати сваку председникову одлуку те да је на њему да одлучи, али да би свакако требало пажљиво размислити.
Ненси Пелоси, 84-годишњи деценијски представник једног изборног округа у Калифорнији, одиграла је у овом престројавању вероватно најистакнутију улогу. Страначким првацима је, наиме, стало и до победе на председничким изборима, али им је такође стало да се евентуално лош учинак председничког кандидата не прелије уздуж и попреко гласачког листића на кандидате за Сенат, Представнички дом и положаје у савезним државама. Према извештају „Њујорк тајмса“ Ненси Пелоси је у разговорима с председником указала да према истраживањима јавног мњења Бајден стоји слабо, те да су изгледи за реизбор крајње упитни. Када је председник узвратио да подаци којима кампања располаже сугеришу другачије, инсистирала је да разговара с Мајком Донилоном, дугогодишњим Бајденовим помоћником, и да се ова ситуација чим пре рашчисти. Иако је у својим јавним изјавама остала уздржана, у данима пре Бајденовог одустајања двојица истакнутих чланова Конгреса из редова демократа који су јој блиски позвали су Бајдена да одустане: Адам Шиф из Калифорније и Џејми Раскин из Мериленда.
Улога Барака Обаме, бившег председника који је као председнички кандидат сместио Бајдена на средишње место националне политичке сцене, остаје нејасна. Оцена Обамине политичке личности расцепљена је између две митологизоване слике – једне о лежерном политичком аутсајдеру коме није много стало до политичке моћи (слика којој је сам допринео) и друге која је проистекла међу америчком десницом о новом Френклину Деланo Рузвелту који вуче конце огромне демократске политичке машинерије како би преобликовао саме темеље америчког друштвеног устројства.
Криза Бајденове кампање не пружа могућност да се до краја разреши ово питање, али даје извесно поткрепљење за прихватање другоспоменуте слике, односно барем уверење да је Обамина моћ унутар странке и даље велика. Непосредно после дебате, Обама је навео како се „лоше вечери дешавају“, но убрзо су личности из медијског и политичког естаблишмента које су му блиске упућивале поруке Бајдену да би било добро да ипак још једном размисли. Бајденов отпор – опет овде зависимо од поверења према медијским извештајима – био је у појединим ситуацијама жесток и не би требало искључити да је подстакнут у најмању руку амбивалентним односом према Обами – председнику који је био против тога да његов потпредседник буде страначки кандидат на изборима 2016. године. „Данас нас је поново подсетио да је патриота највишег реда“, изјавио је Обама пошто је објављено Бајденово повлачење.

ПРЕСТРОЈАВАЊЕ УЗ КАМАЛУ ХАРИС Без обзира колико супротстављености на страначком врху упућују на могуће правце будућег груписања Демократске странке, пажња је сада усмерена према непосредним последицама повлачења кандидатуре као и на изгледног новог кандидата – Камалу Харис. Немогуће је одмах проценити њене изгледе док не протекне време и појаве се нова истраживања јавног мњења. Ранија су упућивала да је њена подршка међу бирачима слична Бајденовој, често за неки процентни поен слабија, нарочито у кључним државама.
Досадашња политичка каријера је не препоручује као посебно уверљивог кандидата – у децембру 2019. године повукла се два месеца пре почетка гласања на унутарстраначким изборима, наводећи као разлог недостатак финансијских средстава за кампању. Њена популарност као потпредседника била је постојано ниска током три и по године досадашњег Бајденог мандата.
После Бајденовог повлачења саопштила је ће настојати да постане кандидат. Своју подршку упутили су јој председник Бајден, некадашњи председник Бил Клинтон и његова супруга, бивши државни секретар и председнички кандидат Хилари, председници свих педесет државних страначких одбора и низ других истакнутих демократа. Кампања Демократске странке преименована је у „Харисова за председника“ и почела су изнова да пристижу средства донатора.
Формално, транзиција од једне према другој кампањи може да протекне без већих потешкоћа. Политички гледано, ствари не морају да прођу потпуно глатко. Највећи део истакнутих демократа, попут калифорнијског гувернера Гaвина Њусома или члана Бајденовог кабинета и учесника на страначким изборима 2019. Питера Бутиџиџа подржали су Камалу Харис. Међутим, изазов би могао да стигне из ненаданог правца: Џо Менчин, сенатор из Западне Вирџиније, наговестио је да би изнова могао да се региструје као демократа, те да покуша да постане кандидат странке на председничким изборима (раније је из редова демократских прешао међу независне сенаторе).
Тешко је замислити да би овакви обрти могли да се спроведу, но упућују да је још далеко разрешење конфузије у Демократском врху.
Површински, конфузија је персонална и акутна. Али дубински, она може да разбукти политичка размимоилажења у странци која пошто-пото хоће да избегне тешке идеолошке одлуке. До 2028. године, а после како буде.