ИСКРЕНИ ГЛАСНОГОВОРНИК ДОБРОТЕ

Поводом стогодишњице рођења Владете Јеротића (1924–2024)

Владета Јеротић је остао један од ретких интелектуалаца чија харизма, стечена и увећана за живота као потврда досезања високог степена индивидуације, траје и зрачи у нашој култури и после његове смрти

У време постистине и готово легитимне могућности бесрамног лагања и проглашавања лажи за истину, а зла за добро, подсећање на људе из ове средине који су своју честитост и поштење потврђивали принципијелним опредељењем за правду, истину и добро има посебан значај. Један од њих био је и Владета Јеротић, који је говорећи оно што је мислио и радећи оно што је говорио, обележио нашу културу на прелазу из другог у трећи миленијум. Зато је овогодишњи дан Светог Илије, 2. август, када се навршава стогодишњица од његовог рођења, више од комеморативне евокације овог датума. Из познатих биографских података о завршеним студијама медицине и специјализацији психијатрије, треба посебно истаћи његово интересовање за књижевност, уметност, филозофију и религију и потребу да креативно искаже своје искуство. Иако је до свог зрелог доба био познат само ужем кругу лекара, психијатара, књижевника и уметника, на подстицај пријатеља Зорана Глушчевића и Миодрага Павловића почео је шездесетих година да пише и објављује текстове у новинама и часописима из области психоанализе, психијатрије, психологије, сексологије, психосоматске медицине и антропологије. Тада и његова не само списатељска већ и предавачка активност добија шири одјек да би на овом таласу популарности у наредним деценијама постао један од наших најзначајнијих интелектуалаца.

ВРЕМЕ ОСЛОБАЂАЊА Владета Јеротић је започео да јавно наступа у време тадашње комунистичке власти у Југославији и Србији, која је након раскида са стаљинизмом настојала да покаже друштвену и културну отвореност. То је време оснивања БИТЕФ-а, ФЕСТА-а, БЕМУС-а и доласка значајних светских личности и културних стваралаца у Србију и Београд, којима се та власт настојала да улепша и представи у слободарском и демократском руху. Након студентских протеста крајем шездесетих власт је толерисала да се на трибинама културних институција говори о значајним темама из области уметности, књижевности и религије. Предавања и трибине су биле својеврстан супститут за одсуство истинског дијалога о битним историјским и политичким темама о којима су се доносиле одлуке у партијским телима и онда доследно примењивале у животу. Иако су у тим разговорима учествовали бројни интелектуалци, неколицина њих, попут Николе Милошевића, Зорана Глушчевића, Ратка Божовића, Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића, имала је посебан статус, а тој малој групи интелектуалаца који су привлачили публику и били радо слушани припада и Владета Јеротић.

ОСЛОБАЂАЊЕ НАПИСАНОГ У време кризних деведесетих, време Титове владавине Живојин Павловић је назвао „Перикловим добом српске културе“, док су осамдесете године 20. века сматране златним добом слободе и стваралаштва. Међутим, као што је време Титове власти далеко од адекватног поређења с добом славног атинског периода, тако се и деценија после Титове смрти не може глорификовати, јер управо тада Владети Јеротићу није допуштено да упоредо са психијатријском праксом у болници „Др Драгиша Мишовић“ предаје и на Православном богословском факултету, изопштеном из заједнице факултета Београдског универзитета. Зато је морао да заврши свој радни однос, пензионише се у својој 60. години, 1984, да би већ почетком 1985. могао да започне рад на овом факултету.
У то време Јеротић, који се до тада у јавним наступима држао већ припремљеног текста, почиње да се ослобађа написаног. Разговори са студентима на Теолошком факултету неоспорно су утицали на то да он почне на јавној сцени да говори слободније. Иако се наредних година ослобађа зависности од написаног текста на јавним наступима, када држи тематска предавања, попут оних на Коларцу о Исаку Сирину, Јовану Лествичнику, Марку Подвижнику, или наступа на скуповима, доследно се држи теме и чита написано.

ПОСЕДОВАЊЕ НЕЧЕГ ВИШЕГ Понекад су и наше највеће сале биле мале да би примиле све заинтересоване који би дошли да чују Јеротића, који се од својих савременика издвајао својом посебношћу, поседовањем нечег вишег што други немају. Његова харизматична аура привлачила је људе да га не само чују, већ и буду у његовој близини и да га додирну. Препозната у исијавању позитивне енергије, та харизматичност је масовно привлачила људе к њему.
Јеротић је зрачио интелектуалном и емоционалном топлином, првенствено својим гласом који је, без обзира шта говорио, уливао слушаоцима сигурност, подстицао их и храбрио у активирању њихових латентних душевних, духовних и креативних потенцијала. Тај подстицај је био утолико успешнији, уколико је рационалним деловањем утицао на отклањање препрека које су их онемогућавале и блокирале у њиховом адекватном самопотврђивању. Несумњиво је да га је одликовала харизматичност, својеврстан животни и интелектуални магнетизам којим је привлачио друге да га чују, али и да му приђу и додирну га. У том смислу Јеротић је остао један од ретких интелектуалаца чија харизма, стечена и увећана за живота као потврда досезања високог степена индивидуације, траје и зрачи у нашој култури и после његове смрти.

БЕЗГРАНИЧНО ДИВЉЕЊЕ Харизма је биолошки или интелектуални магнетизам једне личности која зрачећи својом посебношћу привлачи друге људе. Премда има појединаца који својим физичким присуством, понашањем или одређеним гестовима заокупљају пажњу других, Јеротић је најпре својим говором изазивао дивљење и привлачио пажњу, а потом је због доживљеног значења његових речи и његовом физичком присуству придаван изузетан значај.
Иако изгледа да спада у домен рационално несхватљивог, мистериозног и тајанственог, харизматично својство се може објаснити и разумети као природна обдареност и таленат за комуникацију за другима који се у повољним околностима може развити. Тај таленат се састоји у способности како за лаком, спонтаном и сугестивном изражајношћу која друге не оставља равнодушним, тако и у слушању, схватању и уважавању потреба других, што омогућује двосмерну комуникацију. Међутим, због манифестне комуникацијске равни у којој се харизматична личност обраћа другима, мање је изражен онај латентни аспект комуникације којом она емпатски прима њихове информације и схвата их као важну поруку на коју одговара. Постајући средиште такве активности, харизматична личност је контролише и усмерава ка коначном ефекту потврђивања своје самоуверености у чврстину изнетих идеја. Иако се сматра да се људи рађају са харизмом и да је она природна датост и дар више силе, Јеротић је пример да је изузетни појединци могу и створити себе као харизматичне личности.

ТИХИ ДАРОДАВАЦ НАЈВЕЋИХ ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ У стварању Јеротићеве харизматичности посебно је важан доживљај благодати божје милости, као дар Светога духа, након читања Сјенкијевићевог романа „Quo vadis?“, који га је снажно мотивисао да оде до Саборне цркве у којој је доживео необично искуство. То питање из наслова овог романа је егзистенцијално значајно за сваког појединца у процесу његове индивидуације. Јеротић је ишао својим животним путем тако што је даље изграђивао и надограђивао оно што му је било дато, вођен и оним осећањем задатости у свом развоју, формирања себе и свог идентитета мењајући се а остајући исти.
Увидео је да истински смисао људском постојању даје само љубав, која се несебичним даривањем остварује и потврђује спремношћу на самоодрицање и жртвовање. Вођен тим начелом, постао је тихи дародавац највећих духовних вредности многим људима. Иако би свако могао да себе формира као привлачну особу, само обдарени, попут Јеротића, могу да увећањем своје даровитости остваре и своју харизматичност.
Одговоривши на упитну датост идентитетских чинилаца свог постојања, постао је оно што је хтео да буде. У индивидуационом процесу самостварања и приближавања Богу превазилазио је искушења природног егоизма и потврђивао се као несебични дародавац. Радио је на себи, свом моралном усавршавању и дубљем етичком утемељењу, што је резултирало увећањем његове обдарености и могућности да своје дарове поделио другима.

ОБНОВИТЕЉ НАДЕ Увиђајући да је добро знатно јаче од зла, али да се зло снагом свог негативитета намеће и преовладава у животном и културном амбијенту у којем се о добром мање говори или се оно прећуткује, Јеротић је постао искрени гласноговорник добра и племенитости. Успевао је да превлада и преобрази свој негативитет не допуштајући му да се испољи и евентуално угрози другог. Зато никог није увредио, понизио, омаловажио или учинио неко зло. Његов душевни магнетизам је привлачио људе, јер је зрачио својом харизмом доброг и племенитог човека.
Бројна публика је волела да га слуша и имала потребу да поседује и чита његове књиге, јер су у њему видели и могућност комуникације са вишом културом, атрактивним знањима и аутентичним искуством. Народ га је прихватио јер му је Јеротић био потребан као обновитељ наде и вере у највише хумане вредности. Указујући како актуелне невоље и кризе, попут болести, треба адекватно дијагностицирати и прочитати, сматрао је да у њима треба видети шансу за излечење и наставак пута индивидуације.

ПУТ ДО СРЦА Бројна и веома разнолика публика радо га је слушала на предавањима широм наше земље, јер је био њен омиљени интелектуалац који је умео да своје фасцинантно знање из медицине и хуманистичких наука искаже кроз примере сопственог искуства, једноставним, смиреним, убедљивим и топлим речима које су лако налазиле пут до срца присутних. Популаран у најширим слојевима, био је веома цењен и утицајан у стручним круговима у којима није настојао да доминира и да у расправама његова реч буде последња. Никада није тежио да својим знањем и искуством импресионира и засени друге, већ је подстицао у њима активирање латентног душевног и духовног потенцијала у циљу њиховог самосталног решавања проблема и потврђивања као креатора сопственог живота. Доводио их је до границе реалности одакле су оснажени вером и надом у доброту и обогаћени његовим духовним даровима могли даље сами. Његови обожаваоци су у њему видели и могућност сопственог обожења.
Свестан околности социокултурног поретка и духовног амбијента у којем је живео, позитивне реакције на своје јавне наступе подстакле су га да предузме и својеврсну мисионарску улогу у нашем народу. Упоредо са објављеним књигама, својом вишедеценијском предавачком активношћу оставио је дубок траг те своје културне мисије. Иако људи углавном чују оно што желе и што им је потребно да сазнају, добијали су од Јеротића и одговоре на питања која нису умели себи довољно јасно да поставе и у његовим излагањима налазили одговоре на своје најдубље животне и егзистенцијалне упитности. Уз то од њега су примали не само рационалну већ и емоционалну енергију која их је мотивисала и духовно покретала.

ЧЕЛОМ КРОЗ ВРЕМЕ Речи које је писао и говорио давале су њиховој стварности нову димензију и перспективу света у којој је свако од њих могао лакше него до тада да створи и потврди смисао сопственог постојања.
Владета Јеротић је обележио своје време правим моралним, духовним и културним вредностима у којима је оно оскудевало, а чији се дефицит од тада само увећава. Још за живота постао је симбол високостручног, умног, часног и племенитог појединца способног да једноставним и разумљивим језиком каже велике и дубоке истине о човеку. Ишао је усправно, слободно и својом моралношћу опомињао све око себе да је само такав ход, челом кроз време, достојан људског постојања. У својој доследности писао је онако како је и живео, а дубока усаглашеност између његових мисли, речи и дела зрачи и након његовог одласка као јединствена порука да на свом путу индивидуације, уколико смо спремни да се суочимо и преобразимо свој често непризнавани негативитет, можемо увек бити бољи него што јесмо. Својим животом и својим делом, потврђујући да се може постати и харизматична личност, Јеротић даје снажну подршку сваком који жели да крене тим путем, а уколико већ креће тим смером да истраје у свом животном путовању стварања себе и свог идентитета.