ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – СРБИ У РАДОВИМА УНУКА ФРИЦА ШОЛЦА

Мора се признати, ако сте читали нешто о односу Немаца према Србима 1941, да је Адолф био увиђавнији од Олафа. Хиљаду пута моћнији а увиђавнији. Хитлер је разумео да се Србима неће допасти капитулација принца Павла, иако је он Карађорђевић. А ако се добро сећам, пре неку недељу је овај бескрвни унук Фрица Шолца распаљивао жар „сребреничког геноцида“ у Уједињеним нацијама… А „наши“ су се као супротстављали. И Шолц је то изгурао на Пиров начин и то ће Немачку коштати – али Срби су геноцидни…

Африка се ослобађа колoнијалног ропства, a Србија све чини да постане колонија. Нисам срео никога прошле недеље ко није на свој начин – запрепашћењем и мучнином од осећања немоћи – говорио тако некако. Ужасавање је још интензивније – јер Африку су Немци (и колонизатори) освајали огњем и мачем, а Србија се даје у добровољно ропство. Пише и меморандумске молбе.

ДЕМОКРАТСКИ РОБОВИ И поруке: ово је наш Дан наде! Па ту је (опет и 2014. је био) и „Мерцедес“ – после „Луја Витона“. Као у филмовима најјефтиније фантастике. Иако ово наше реално стаје у озбиљну мисао браће Стругацки, који су врхунску научну фантастику подизали и на чињеници да „сваки грађанин у демократском друштву мора имати најмање три роба“.
Андреј и Борис су то утврдили на идеалу старе Грчке и разумели као законитост. Ево ми – наши демократи на „европском путу“ боре се да европска демократија попуни излокани робовски темељ. Отимају се сви Европљанима, на свим тачкама – али ево Срба! Неће нам бити тешко да уђемо у евроспасоносну формулу. И славимо – неки демократски геније српску заставу претапа у немачку, у рајској башти која се зове „Belgrade Waterfront“.
А Олаф Шолц се тим поводом Београду обраћао с презиром, што заслужује свако робље. Да, коначно је сређено да Срби из „царства небеског“ приђу „породици цивилизованих народа“ и постану робови демократије, јављено му је с највишег места.
Има ту неке узвишености, иако смо осећали мучнину у дугом, дугом чекању нашег председника на Шолцов излазак авиона: као да је играо таблић са обезбеђењем, па не може да прекине док не сакупе – 101! Или га је звала колегиница из партије да јој помогне у избору имена њеном малом Хансу, који по највећим вредностима евронемачког друштва мења пол – Ева, или Магда, или Карин, а можда и Ема?

ТУЖНА ГАРДА Па онда дочек с гардом без пушака. Гардисти као млађа екипа из аматерског позоришта Дадов… Као да је неко заборавио реквизите у камиону а шофер их одвезао у Пирот, па не могу да стигну… Ја, ипак, не разумем државу која репрезентативну јединицу изводи као аматерску позоришну дружину. Али биће да то од њих Шолц тражи!?
То је само по себи – несагледиво самопонижавање! Опет примедба простог народа. Додуше сад кад се народ буни, то није демократија него популизам. Екстремни десни!
Али ко је уопште Олаф Шолц да би и оваква Србија пузала пред њим? Тај канцелар се ни у сну не може упоређивати с Бизмарком, Хитлером, Хелмутом Шмитом, па ни са Ангелом Меркел, колико год је и она окупаторска копија… Једини његов приметан резултат СПД (Социјалдемократску странку Немачке) довео је на најниже гране у дугој историји. (Партија постоји од 1863. године.)
Зато је да се смрзнеш кад наш председник говори како се нешто договорио с Шолцем и није ни тражио да овај то потпише!? Побогу! Или – какав оптимизам?
Па Немци се не држе ни онога што су потписивали… Ту је већ пословично лудило Горбачова који се договарао (са озбиљнијим Немцима него што је Шолц), слушао обећања (која је гледао цели свет) и пио пиво… А онда су му рекли, па то је само помињано. Немаш уговор. Или признање часне Ангеле да су они Минске споразуме потписивали да их не би поштовали. Шта ли то наш председник зна о Немцима што нико на свету не зна? Да ће испоштовати Србе јер ми имамо јаче карте него Руси?

БУДУЋНОСТ НА СЕЋАЊИМА О ЗЛУ Сад се вратимо на аеродром – око јулске поноћи, велики Шолц прође поред бедне гарде и седне у „мерцедес“. И седи, седи, седи… То траје да се и сам домаћин гласно запита: Хоће ли ми неко објаснити зашто не крећу? Неће нико. Они не мисле да твој протокол њих обавезује на било шта.
А може и оптимистичније да се погледа Шолцов маневар. Најбољи саветник за Балкан пред пут му рече: Олафе, ти луди Срби су Адолфу за много повољнији уговор 1941. приредили 27. март… А ти си им отео Косово, средио си им да су геноцидаши, сад правиш од њих колонију без преседана… Па је Олаф тестирао шофера. Како је на Теразијама? Нисам био тамо… А јеси чуо нешто? Не, рећи ће држач волана у црном оделу. Зови ове наше… Провере потрају.
Добровољно ропство Београда није уверљиво ни Олафу. Није то Загреб, Олафе, речено му је из зезања. Али зезање није тек зезање, зна и Олаф. И зна да оно преливање српске заставе у немачку, у најненароднијем делу Београда, не говори ништа о томе шта Срби мисле. Толико БНД зна.
Читају и они по социјалним мрежама: „1,3 милиона Срба дало је живот бранећи земљу од деде (слика Хитлеровог ратника Фрица Шолца). А сад се Србија предала без испаљеног метака (Олафова слика).“ Или: „Немци су у Драгинцу и Недељицама 1941. убили 3.600 људи и пустили свиње да једу људетину. Сада су се вратили, уверени да су од нас направили свиње. Они ће нам дати и гаранције да нас неће потровати. Да не бринемо.“
Пропагандно одељење немачке службе зна да ту охолост председника Управног одбора „Мерцедеса“ не делује. На расположење народа у драматичном тренутку не делују одвратни богаташи. Гебелс је то знао, а нису ни америчке Psy-Op програми и дообуке безвезарије.
Сваки почетник тих курсева зна да међу накострешеним народом обећања као ово из бестежинског Меморандума немају никакву специфичну тежину: „Одрживо произведене батерије ће бити кључ за декарбонизацију транспортног и енергетског сектора, смањење емисије угљен-диоксида и стварање зеленог раста и квалитетних послова…“ Какав опис најважнијег достигнућа у историји Срба од Косовске битке!
Ко би ту могао да види ишта друго него подвалу која се прекрива појмовима којима ни измислитељи не знају садржај.
И за чуђење је усхићеност нашег председник пред шест милијарди евра које (може бити, а сигурно не мора да значи) стају у Шолцов потпис, као да нас баш он сваки дан не обавештава да и трошење три пута више евра (18,5 милијарди за ЕКСПО) нису нека пара а да би Срби морали да брину. Шолцизам, изгледа, не добацује до технологије летећих таксија.

ГРАНИЦЕ ТРПЉЕЊА Мора се признати, ако сте читали нешто о односу Немаца према Србима 1941, да је Адолф био увиђавнији од Олафа. Хиљаду пута моћнији а увиђавнији. Хитлер је разумео да се Србима неће допасти капитулација принца Павла, иако је он Карађорђевић.
А ако се добро сећам, пре неку недељу је овај бескрвни унук Фрица Шолца распаљивао жар „сребреничког геноцида“ у Уједињеним нацијама… А „наши“ су се као супротстављали. И Шолц је то изгурао на Пиров начин и то ће Немачку коштати – али Срби су геноцидни… Да, огртало се тамо српском заставом као антиподом – мрачним немачким бојама.
Шолцика, то је онај познавалац новије историје којег је Путин исправљао кад је тврдио да после Другог светског рата није било рата у Европи. А рат у Југославији? Кад је Немачка била казнена експедиција у разбијању легалне словенске државе. И против кога су наступали Немци тада? Ваљда се и наш председник сећа – против Срба! Чак су на Косову, у Призрену, први пут од Другог светског рата њихови војници пуцали у месо. У два ненаоружана Србина у старој жутој „лади“ који су бежали од шиптарске руље.
Или, кад смо код Призрена: пред чијим очима је спаљена Богородица Љевишка? И која од војски из КФОР-а није мрднула малим прстом кад су распојасани Албанци марта 2004. кренули да побију разоружане Србе, попале српске куће, разоре српске манастире… Па Немци! Међу свим војскама бејаху неки командири који су разумели да су ту да чувају мир… Али Немци су истрајни…
А онда, после ових чинова – власт у Србији им је некад, негде обећала литијум. Тако рече председник… Дао је реч! А реч се не може погазити…
Можда ту има нека мудрост, неко витештво које прост народ не може да схвати. Можда, али овај народ никад неће постати тако мудар.

БЕЗ ОСНОВА ЗА НАДУ Док у вестима „наших медија“ бацају милијарде евра, народ се рве са својим искуством које не оставља дилему да то није и не може бити тачно.
Кренимо од искуства још живих генерација које су живеле, у оној држави, и знају да би то што смо звали – „наша држава“ суверено одлучила да ли ће копати литијум (Запад сада не крије да је наш литијум њихов и да они нас о томе и не питају); а даље – наши рудари би експлоатисали руду; наша предузећа би сировину доводила до стања практичне употребљивости; наша предузећа би правила те батерије; и на крају – ми бисмо производили и аутомобиле. Узела би се нека лиценца – понуда није мала. Запад ту уопште није незаобилазни лидер.
Цена штете је изгледно висока и добит мора бити израчунљива! И то без магли БДП-а, него чисто – добијамо ли или губимо.
Са премијерима типа Ана Брнабић и представницима привредника типа Марко Чадеж – нема ништа од тога. И они то и не крију. Једино воде кампању, рекло им је – очигледно лажну, а беспризорну и блесаву.
Извесно је: неки риотинташи ће рударити (запослиће неколико стотина радника, а можда и довести раднике из Бангладеша, светско је ово тржиште). Кад би се десило (али није извесно, јер то никакав Олаф не може обећати – не владају олафи корпорацијама него корпорације олафима) да се те батерије производе у Србији – то ће бити посао тзв. страних улагања.
И? Па, подсетићу, то овде значи да наша држава створи услове (подигне хале, доведе инфраструктуру, оспособи баш јефтину радну снагу), а онда се од наших бедних плата обезбеди неколико година плаћање радне снаге, уредимо да се они не троше на обавезе држави, гарантујемо (као што чинимо) да их неће узнемиравати инспекције… и све тако.

СРБИЈА – КАТАНГА И на крају кад ово не би била колонија, ту би зарада била – наша: наших људи, наших менаџера, наших банака, наших универзитета… И целог друштва. Никад нисмо уништавали толико изузетне територије као што сад чека Јадар, али су и мања разарања у нашем друштву доносила јаке (уметничке) опомене о античарима „пута за Катангу“ (Жика Павловић, 1987). Тад смо јасно разумевали да је колонија (белгијска или било чија) несагледива несрећа.
А ово шолцовање – то је то, само кад му време није. Неупитни су резултати: само пљачка земље, разарање инфраструктуре, уништавање природних ресурса… Отужно бацање речи као лахримационих агенса (за ослепљивање) да је то прогрес, цивилизација… А ено стања у вестима: сиромаштво које се претвара у глад, дуге реке људских бића без наде, деца с калашњиковим, распаднути школски систем, здравствена заштита у којој смртност расте по свим основама… Већ је то увелико с транзицијом почело, и сад замислите убрзање на куб.
Дакле, у оној држави – подсећам на њу, без носталгије и идеолошких оцена – само као подсећање да је то било и овде, и да и данас има кад сте суверена земља, тј. без шолцовских меморандума после којих је логичније завршавати обраћања народу „Serbien muss sterbien!“ него „Живела Србија!“ Јер у колонији живот није вредност.
А бучати „наше воде“, „наше горе“, „наше њиве“… Стварно је смешно да то може бити брига било ког Олафа.
Не, немојте да за другачији поглед узимамо примерке ове власти… Коме нешто може објаснити Ана Брнабић (премијер у три мандата), лака копија Млађана Динкића која се зове Синиша Мали, велики магнат Горан Весић, министарка енергетике и рударства… Можда има неко, али кад му даје 20, 50, 500 или пет милиона евра, зависи на колико је процењен.
Али кад се судбина народа ломи, однос оних који воде и оних који залажу све мора се заснивати на дубинском поверењу… Они морају осећати да је ризик заједнички.
Какав је ризик оних који обећавају куле и градове? Никакав! Једино их у мамурлуцима после дугих ноћи „државничког рада“ можда жацне мисао да би им неко некад могао закуцати на врата објеката по Дедињу и околини… Иако они знају да су то зарадили – поштено. Остали знају – супротно.
А ризик народа? Јасно: Бити или не бити!
Кад неко каже да је то светла будућност. Чија?