ЗЕЧЕВИЗИЈА – Винавер, звоно слободе

Елоквентан и духовит, набијен знањем и искуством, мудрошћу, фолклором, поезијом, музиком, ритмовима и пејзажима душе који непрестано истичу и не могу да стану, нити да икада пресуше, на неком испиту без краја, Станислав Винавер (1891–1955) је грабио време и речи му сустизале једна другу да обухвати само оно што је важно за Србију, а што странци не схватају нити могу да схвате. Као да оставља неки замишљени, грандиозни тестамент о свом времену и месту где би све требало да буде обухваћено, свака Божја благодат којом је Свевишњи обдарио Србију, па и тај Велики рат у коме су гинула српска деца са Сорбоне, његови ратни и школски другови

Још постоји у владиној четврти Вајтхол у Лондону књижевна канцеларија „Almighty&Almighty“, мала, четвороугаона соба с прозором истуреним на улицу Клатон, која се управо ту негде и завршава. Иза има још једна, повећа соба за састанке сва испуњена томовима које је исписао покојни господин Константин, а осетљиви власник фирме – по свему судећи најмање двојица! – пажљиво и старински укоричио у позлаћене корице. Вара се ко мисли да је ту све што је изашло о Станиславу Винаверу, горостасу српске – ма какви српске, мондијалне културе! – о којој ништа не зна нови мондијализам Брисела и Вашингтона, али све зна госпођа Ферфилд, која је недавно тамо унела и једно ново издање прометејске ковачнице Колунџија из Новог Сада под скромним насловом „Константин, књига о Винаверу“ Бранислава Станковића. Иначе, госпођа или госпођица Ферфилд (што сада и није важно и више се не ставља испред имена) углавном само одговара на телефон, чији је број исписан на малој, укусној визиткарти, којих више нема и коју ће вам, дискретно, уручити на растанку. Један звон, затим сомотски дамски глас: „Almighty&Almighty“, добар дан, слушам вас.“ Као у стара, добра времена, кад није било фонације равних тонова, тог одвратног, застрашујућег режања вештачке интелигенције уграђеног у уши новог доба у коме нико више никога не слуша. Сесили Ферфилд Млађа чује сваку вашу реч и спремна је да одговори, али не оно да господин Константин, нажалост, не може да се јави на ваш позив, јер је на путу, те да ће му бити драго да вас чује одмах по повратку. Не то него „њему би било веома драго ако бих могла да вам у његовом одсуству некако помогнем“. И то стварно мисли, а себе доживљава као наставак или продужетак Ребеке Вест, коју је Винавер давно водио по скривеним и чаробним пределима Србије у једно раскошно и непоновљиво дружење из кога је изашла Ребекина славна књига „Црно јагње и сиви соко“, најбоља студија једног странца о Србима. Баш захваљујући Винаверу, који је главни јунак књиге и кога је Вестова назвала „Константин“; опис ове величанствене фигуре је јединствен, а стварни човек прве половине ХХ века постао књижевни лик par ecellence, који тумачи писцу и читаоцима свој чудесни вилајет. Елоквентан и духовит, набијен знањем и искуством, мудрошћу, фолклором, поезијом, музиком, ритмовима и пејзажима душе који непрестано истичу и не могу да стану, нити да икада пресуше, на неком испиту без краја, Станислав Винавер (1891–1955) је грабио време и речи му сустизале једна другу да обухвати само оно што је важно за Србију, а што странци не схватају нити могу да схвате. Као да оставља неки замишљени, грандиозни тестамент о свом времену и месту где би све требало да буде обухваћено, свака Божја благодат којом је Свевишњи обдарио Србију, па и тај Велики рат у коме су гинула српска деца са Сорбоне, његови ратни и школски другови. Све је то носио са собом и журио да дода још и ово и ово, да се не изгуби и све да се отисне у светски Логос, у ону собу са златним корицама у улици Clutton, на заласку света.

ИЗГУБЉЕНИ ПРАЈЕЗИК До сржи прожет тим Логосом, унутрашњим менталним, али и афективним језиком који је био сав испуњен ритмовима различитих резонанци компоновао је своју симфонију, како би рекао Милован Витезовић, у свим могућим хармонијама и модалитетима, као прави краљевски музичар, ученик Анрија Бергсона и Ванде Ландовске, по мајци врстан пијанист и виртуоз слушања, Винавер је упијао своја сазвучја страсно и без компромиса. Поета и философ, полихистор прошлог и будућег времена, антологичар и пантологичар, ненадмашни журналист, козер и најизворнији есејист на широком потезу од Русије 1917. до злих волшебника српске уметничке сцене у распону од најмање пола века, авангарде и контрааванграде, писао је најживљим српским језиком на ивици поетског заума, стално на корак до ремек-дела, које никад није завршио. Заљубљеник у живот, своје Божје дарове је тако штедро расипао по књигама које су га вукле на све стране да би стигао сваки божји трепет и дамар. У том величанственом вртлогу српског језика, Винавер је тражио и налазио смисао Божјег Логоса, надговора и надграматике – изворног прајезика целог човечанства. Кад читаш Винавера, као да вртиш неку монументалну Рубикову коцку у свих оних, кажу, четрдесет и три милиона комбинација; али ту не тражиш само основну шему, која се да решити за неколико десетина секунди вештог плетисања него уживаш у светковини језика, која, заправо, нема краја! Винавер спада у први ред оних витезова пера, који су откривали српски језик и преко српског универзални језик мишљења и певања. „Да уђем у ону бескрајну префињеност коју поседује и најпримитивнији човек. А за то било важно – Бергсон нам је на то скренуо видовиту пажњу – знати језик.“

ЈЕЗИК ЖАБА, ЗРИКАВАЦА И ФРУЛЕ „Ноћу сам отварао прозор и страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликује за осмину тона. У почетку, када их слушате, то је само један велики хор. Касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само једанпут сам чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци. За мене је целог живота био највећи проблем – како ући у суштину мелодијског у српском језику? Код нас постоји сасвим мали број писаца којима је то успело. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом. Трудио сам се да нађем почетак српског језика који је хроматичан. Зато сам сматрао да треба страховито да пониремо у стихију нашег језика. Да будемо способни не само да схватимо, него и да се изразимо.“
Да, Винавер је хтео да буде новатор поетског језика као што су били највећи од руских формалиста. „А задатак песника је да траже, мисле и горе. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу изгледају ми као кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом, која је до краја верна себи. Већ раније сам приметио да се језик у Београду изванредно развио. Београд, као центар наше свести, избацио је највећи број дужина, нашао реченични акценат. То је језик будућности. Ми од нашег изразитог језика морамо да направимо још изразитији језик, а не да га сецирамо сатаром и ударамо по њему маљем. Стално заступам своју тезу, која је углавном оспоравана, да наше позориште треба да усваја суштину београдског говорног језика.“

НОВА АТЛАНТИДА Ослушкивати мисаони и говорни српски, откривати његову завичајност, тј. српскостовог језика био је главни задатак језикословца Винавера на коме је истрајао до краја. У бриљантном поговору овој Станковићевој сјајној књизи др Владимир Димитријевић запажа чињеницу да су у српску суштину дубоко улазили странци по крви, као Пољак Станислав Краков или Немац Ђорђе Рош или сам Сташа Винавер, пореклом пољски Јеврејин, који је, као и његов отац др Аврам, санитетски мајор српске војске, постао намерни, а не случајни Србин. Такође је веома важна чињеница да су сви они расли као изразити српски патриоти и стали на браник отаџбине у свим ратовима Србије до 1918, и то Рош и Краков као прави хероји и понос свог нараштаја, а Винавер као један од легендарних 1.300 каплара, који је одужио дуг својим Ратним друговима и заједно са Црњанским бранио њихове сени и њихов (и свој) Оклеветани рат. Без зазора је говорио и писао још пре рата, по Београду: „Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу у идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам – она карикатура, онај њихов крвави ужас, који данас истребљује стотине хиљада људи.“ А комунисти су после рата успели да дохакају свима њима осим Константину, који је, у време керберске харанге Марка Ристића, Јована Поповића, Боре Дреновца и целе Брозове багаже против свега српског и грађанског, педесетих година, постао најнападанији српски писац. Утркивали су се у пљувању и понижавању, а Винавер им је мање одговарао, а више слушао жабе и цврчке под Звездаром и гледао Воркапићеве авангардне филмове, пишући о њима у „Републици“. Ништа му није могао онај Ђиласов чопор. Писао је и преводио, држећи лекције из литературе и културе незахвалном Београду. Умро је пркосно, као што је живео, певајући „изгурасмо, уздурасмо, изгрцасмо, испливасмо, испетљасмо, гдегод цара старог знасмо, сваком образ осветласмо, све од себе собом дасмо, ограшњима облистасмо, одагнасмо, огрејасмо, као сунце просијасмо, одолесмо, отрајасмо!“.
Овај епитаф остаће још дуго под непробојним звоном слободе у златној соби у улици Клатон чак и ако „Almighty&Almighty“ ускоро потону на дно океана, као што причају. Ту ће се наћи сва Винаверова нова Атлантида.