ЗАСТРАШУЈУЋА ЛИЦА ЧУДОВИШТА, СОДОМИТА И ЏЕЛАТА

ПИСАЦ И(ЛИ) ПРОРОК: ПЕТО РУСКО ЦАРСТВО АЛЕКСАНДРА ПРОХАНОВА (2)

Данашњи Антихрист нема једно већ много лица: показује нам се у физиономијама Бореља, Блинкена, Шолца, Фон дер Лајенове, Бајдена, Макрона, са лицима изобличених од беса, пише Проханов. Они се, додаје он, више „не крију иза лепог лица Мона Лизе, нити иза светог сјаја Сикстинске Мадоне“. Они имају „застрашујућа лица чудовишта Хијеронимуса Боша, содомита и џелата, који око себе шире мржњу“. Присетимо се, док је Русија позивала раније Европу на братство, Запад је Русији увек одговарао ерупцијама бесмисленог беса

Неки ће се, без сумње, вратити. Неки неће. Али и то је једна од закономерности руске историје. Власовци су својевремено, примећује Проханов, остали „иза кордона“, признајући немачку надмоћ. „Током Хладног рата они су активно сарађивали са ЦИА, испуњени мржњом према совјетизму, претећи му атомским бомбардовањем.“
Русији се, кроз историју, одувек, отворено или мање отворено, супротстављао Запад, у лику шведског краља Карла Дванаестог, Наполеона, немачког кајзера Вилхелма, аустријског каплара Хитлера или Британца Черчила.
Савремени власовци су руски нацисти, либерали, издајници, они који су пребегли на Запад да би му се дивили. То је и Алексеј Наваљни, који је у исто време и нациста и либерал. Исто је и са украјинским нацистима, који се такође диве Западу; Руси су, за њих, проклети. Није случајност ни то што су православни Руси, посебно староверци, поистовећивали Наполеoна са Антихристом. Наполеон је Антихрист, потврдио је руски Свети синод 1806, чија појава наговештава блиски смак света.
Данашњи Антихрист нема једно, већ много лица: показује нам се у физиономијама Бореља, Блинкена, Шолца, Фон дер Лајенове, Бајдена, Макрона, с лицима изобличених од беса. Они се, додаје Проханов, више „не крију иза лепог лица Мона Лизе, нити иза светог сјаја Сикстинске Мадоне“.
Они имају „застрашујућа лица чудовишта Хијеронимуса Боша, содомита и џелата, који око себе шире мржњу“. Присетимо се, док је Русија позивала раније Европу на братство, Запад је Русији увек одговарао ерупцијама бесмисленог беса.

Велики симбол Петог царства Али све то је само шљака која „отпада са усијаних крила божанског анђела. Он устаје и води народе препорођене Пете империје“.
Свака руска ера и свако руско царство, тврди Проханов, има своје велике симболе, који стварају сопствени империјални стил. У Првој империји, то су биле цркве Кијевске и Новгородске Софије, са златним мозаицима.
Симбол Друге империје је Саборна црква Василија Блаженог – „лик руског раја“.
„У Трећем царству, то је Пушкин, онај коме се шестокрили Серафим јавио на раскршћу путева, и то је био анђео Херсона.“
У четвртој, црвеној империји, то је „Стаљинград, битка у којој је анђео сишао с неба и сео за команде авиона, за полуге тенкова, дижући војнике из ровова.“ Проханов је, иначе, учесник Совјетско-авганистанског рата.
Шта је симбол Пете империје, која се управо рађа пред нашим очима? „То је Бесмртни пук – његова васкршња поворка. То је концерт Гергијева, одржан у разрушеној Палмири. То је Кримски мост, који је сјединио Херсон са праисконском Русијом.“
„Сада је време да створимо њен симбол“, каже Проханов. „На планини, отвореној на све четири стране света, биће уздигнут џиновски анђео – страшан, величанствен, начињен од савремених метала и легура, изграђен у фабрикама оружја, са естетиком подводних ’бореја’, ловаца пете генерације и тенкова ’армата’.“
„Овај моћни анђео повешће за собом читав народ, од стварања Русије“, додаје писац. „И вилинске чаробњаке и монахе са стрелцима, ходочасницима, великим филозофима и писцима, ковачима и ратарима – народ који се данас бори на огњеној ивици времена, отварајући пут анђелу победнику.“
Проханов предлаже и конкретно место: такав споменик треба подићи „на Волоколамовској магистрали, близу зидина Ново-Јерусалимског манастира, где се 1941. године догодило чудо Пресвете Богородице под Москвом, а огњени стуб отерао од Москве хорде монструозних машина искежене фашистичке дивизије“.

Русија је устала Бекство фашиста, које је отпочело на овом месту, завршило се у Берлину 1945. године, када је анђео Херсона запечатио бункер царске канцеларије.
„Време у коме живимо је страшно, као време померања континенталних платформи“, признаје Проханов, „али је и прелепо, као време васкрсења руске државе. Анђео олује, пошто изврши своје небеско дело, одлетеће, и тада ће траг тенкова на црној земљи зарасти златним житом, а експлозије нагазних мина постаће цветови сунцокрета, и у свакој рупи посадићемо дрво јабуке и јучерашње бојно поље претворићемо у Рајски врт.“
„Овако ме је опомињао Херсонски анђео“, пише Проханов, „седећи уз моје узглавље, отресајући са свог седефастог перја прашину Бахмута.“
Треба рећи да је још године 2001. писац Проханов објавио роман Хексоген, у коме описује заверу „Свахили“, коју спроводе старе обавештајне структуре како би присилиле онемоћалог председника да добровољно преда власт.
Било је то време Јељцинове Русије, која је пружала суморну слику поражене суперсиле и друштва које се убрзано распадало. Некадашња империја била је претворена у колонију западних сила, у којој цветају једино корупција и сиромаштво.
На Западу су се тада, баш као и данас, појављивали захтеви да се ресурси Русије „ставе на располагање читавом човечанству“, односно самом Западу. Ако неко још верује да на Западу цвета демократија, требало би да пажљиво прочита књигу америчког стратега Бжежинског Велика шаховска табла.

Живети унутар руске историје Појава Владимира Владимировича Путина у руској историји је такође закономерна. Она следи њене тајанствене обрасце. Управо Путин је предодређен да створи Пето руско царство.
Такав Путин је већ постао део историје: „Он је стуб руске државности и поред њега стоје кнез Владимир Свети, цар Иван Грозни, цар Петар Велики и генералисимус Јосиф Стаљин. Бити у историји је застрашујуће, неодољиво и невероватно.“
Шта је савременим власовцима, са оним који су издали руску идеју?
„Када сам био млад“, наставља Проханов, „једном сам у тајги видео медведа како се купа у олујној планинској реци. Изашао је на обалу мокар, блистав, са прилепљеним крзном и почео да тресе гривом. Са њега је летела вода на све стране. Медвед се отресао и отрчао у тајгу… Тако Русија, с времена на време, одмахне гривом и збаци са себе део свог народа.“
Како закључује Марку Сира: „Метаполитички визионар Проханов не живи само у садашњости, већ и у митској историји, прошлости, будућности и у ванвременској вечности, чије различите нивое увек посматра, оштро их осећајући у сопственом бићу.“
И Проханов одлази повремено у радње, пребројавајући паре. И он повремено живи профаним животом. Али то није све.
Проханов каже да зна шта долази, јер је „живео великим животом, од Стаљина до Путина“. Он је већ видео „црвено срце своје отаџбине у победничкој слави, када је небо Москве запалило ноћ празничним ватрометом“. Упркос демонском бесу Запада, „градови ће се подићи из задимљених рушевина, баште ће израсти из пепела“, а „свемирске ракете ће се, једна за другом, подизати у небо.“
Проханов је проживео пуни круг руске историје, јер кругови нису случајност, већ део мистериозног руског таласа, по коме се „крећу руска царства, смењујући једно другим, постижу величину, пролазе цветање, приближавају се свом негованом идеалу, а затим се сруше и претварају у прах, тону у мрак, како би изнова ускрсла“.
Јер такав је чудесни ток руске историје. Ништа мање чудесан него токови историје свих народа света.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *