ЖАН-КЛОД ЛАРШЕ: ПРАВОСЛАВЉЕ У ДОБА ТРАНСХУМАНИЗМА

Трансхуманизам, који представља тежњу ка превазилажењу природних ограничења, обухвата низ недостатака које смо истакли у претходним студијама, а које ћемо овде кратко сумирати. Прво се може приметити да, унапређујући техничке аспекте у физичком и менталном функционисању људи, трансхуманизам истовремено умањује елеменат хуманости. У крајњем исходу своје логике, то може водити ка сценарију описаном у документарном садржају француско-немачког културног канала АРТЕ као „свет без људи”

УМЕСТО УВОДА Недавно се, у издању Центра за црквене студије, појавио тематски зборник посвећен др Драгиши Бојовићу, нашем угледном медиевалисти, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Нишу, међународно признатом научнику и идејном творцу многих драгоцених подухвата у изучавању наше средњовековне књижевности. У зборнику коме су допринос дали наши и страни научници, и који се бави делом Драгише Бојовића, налазе се и драгоцени прилози не само о прошлости него и о садашњости у суочењу са истинама православне вере. Један од таквих прилога припада највећем православном теологу Запада, др Жан-Клоду Ларшеу, догматологу и патрологу светског гласа. Ларше се бави покушајем вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај и на Бога и на човека.

ТРЕЋИ ДЕО

7. Психолошке опасности неодређености или неограничене флуидности родова

Неодређеност родова или њихова неограничена флуидност (слобода промене рода по жељи, према моделу који предлаже Џудит Батлер!) коју заговара теорија рода, има врло негативан утицај на односе између мушкараца и жена. Идентитети постају нејасни; више није јасно дефинисано да ли је неко мушкарац, жена, обоје или ниједно. Мушкарци, који су у вези са мушкобањастим женама, више не успевају да се идентификују као мушкарци. Слично, многе жене, под утицајем одређених феминистичких струја које промовишу идеју „мужевне“ жене, почињу да преиспитују шта значи бити жена. „Поремећај рода“, тема познате књиге Џудит Батлер, овде се манифестује као психолошки проблем који изазива нелагоду и патњу код људи који губе свој основни идентитет.
Ови проблеми се посебно одражавају на децу хомосексуалних парова, који често нису у стању да разјасне ко им је биолошки отац или мајка, налазећи се између социјалних и биолошких улога родитеља, без јасног модела за дефинисање сопственог идентитета.

8. Штетни карактер трансидентитета и транссексуалности

Основна замисао теорије рода, која тврди да род и пол нису природно одређени и стога могу бити слободно изабрани, данас се широко промовише кроз медије и документарни садржај, а нажалост, већ је имала знатне последице и на данашње друштво.
Често се дешава да девојчице желе да буду као дечаци или се чак осећају као да су дечаци, и обрнуто. У готово свим случајевима, ради се о пролазним жељама које саме нестају у пубертету или чак пре тога. Појава која се данас назива родна дисфорија манифестује се код неких адолесцената у периоду када долази до промена у телу које треба прихватити и када се формира личност. Догоди се да породично окружење, под утицајем теорије рода, следи жеље детета или адолесцента, охрабрује га у његовом „личном пројекту“ и предузима медицинске кораке попут коришћења блокатора пубертета, хормонских инјекција, па чак и хируршких захвата за промену пола. У оваквим ситуацијама, породице често добијају подршку LGBTQI+ организација и државних институција многих западних земаља.
Нажалост, многи такви експерименти су се после неколико година показали као трагични, када се испоставило да су жеље и хирови младости замењени реалношћу, а млади одрасли људи схвате да се њихов осећај рода поклапа са њиховим биолошким полом, док третмани остављају трајне последице, којe се физички манифестују као уништавање тела, а психички у виду депресије и суицидних тенденција, укључујући и покушаје самоубиства.
У Сједињеним Америчким Државама тренутно постоји много тужби које су подигли трансродни људи против својих родитеља, оптужујући их да су их подстакли на оно што сада сматрају неповратним уништавањем свог тела.

9. Штетне последице телесне трансформације

Нелагодност коју особа може осећати у вези са сопственим телом, само сазнање да човек нема контролу ни у погледу своје конституције, ни у погледу самог изгледа, заиста представља препреку за његове духовне, психичке или физичке аспирације, и она прожима целу историју филозофије, од Платона до Фукоа, као и свеукупну историју духовности. Ово се посебно види у екстремним примерима различитих гностичких секти, али и у бројним примерима на које наилазимо у разним аскетским текстовима и праксама разних религија. То без сумње указује на дубоки проблем.
Овај проблем се тиче људске природе у овом свету, њених ограничења, или користећи метафизички израз, њене коначности, а одатле и тешкоће да ум, који је у својим замислима и маштањима неограничен, поднесе та ограничења. Ово се исто тако односи и на човекову тежњу ка достизању идеалног или супериорног стања у којем би та ограничења била онтолошки превазиђена, што би транспокрет и желео да постигне. Међутим, у данашњем свету, то је нереално, утопијски и незрело. Човек може да жали што нема крила да лети, што нема десет руку као Шива, или много очију као херувими, или што нема особине митског човека описаног у Платоновој Гозби – са два супротна лица која му омогућавају да види и чује са две супротне стране истовремено, четири руке, четири ноге које му омогућавају да се лако креће напред и назад, или два пола, мушки и женски, како би се саморепродуковао. Али он, као и свако живо биће, има своје специфичности и ограничења које мора да прихвати, и управо у прихватању тих ограничења лежи кључ за унутрашњи мир и срећу. Неприхватање ових ограничења само доводи до сталне фрустрације и неуспеха. Митски Платонов човек кажњен је од стране Зевса јер је хтео да се изједначи са њим, као што је Адам пао из свог првобитног стања, јер је покушао, према обећању Змије, да постане „као бог“. Онај ко иде против природе осуђује се на оно што Ерик Фасин назива (мислећи илузорно да може то избећи) „пакао противприродног“. Заиста, без позивања на божанску казну, може се сматрати да се природа увек освети ономе ко је негира и делује јој супротно.

10. Мане трансхуманизма

Трансхуманизам, који представља тежњу ка превазилажењу природних ограничења, обухвата низ недостатака које смо истакли у претходним студијама, а које ћемо овде кратко сумирати.
Оно што се прво може приметити јесте да, унапређујући техничке аспекте у физичком и менталном функционисању људи, трансхуманизам истовремено умањује елемент хуманости. У крајњем исходу своје логике, то може водити ка сценарију описаном у документарном садржају француско-немачког културног канала АРТЕ као „свет без људи“.
Трансхумани свет, како се он замишља у трансхуманизму, тренутно је више плод маште него стварности, а вероватно ће тако и остати у будућности. У овом имагинарном свету пројектују се разне људске фантазије, попут тежње ка савршенству (било физичком, менталном или интелектуалном), свемоћи и бесмртности, остварене уз помоћ људских технологија у овом свету.
Међутим, овај приступ не узима у обзир ограничења технологије када је реч о старењу људског тела као целине и неизбежности смрти као крајње тачке људског живота.
Приметно је да продужетак животног века у последњих неколико деценија доводи до повећања броја инвалидитета и болести повезаних са атрофијом мозга, попут Алцхајмерове болести, Паркинсонове болести и деменције, као и болести узрокованих генетским мутацијама попут рака, што је последица старења ћелија и слабљења њихове способности за саморегенерацију, као и слабљења целокупног имунолошког система. Такође, важно је напоменути да се тренд раста очекиваног животног века, који је био присутан током XX века, успорио у последњих неколико година у развијеним земљама, делимично због све неповољнијих еколошких фактора, а у неким деловима света чак је почео и да опада.
Када трансхуманизам тежи унапређењу психичких и интелектуалних способности човека, он то чини углавном са квантитативног аспекта, због своје технолошке природе имајући ограничен утицај на квалитативне промене. Способност избора која се постиже информатиком, као што је вештачка интелигенција, у суштини се заснива на класификацији и вероватноћи, остајући у домену квантитативног. Интелектуалне функције су унапређене у смислу брзине и количине обраде података и поштовања унапред постављених логичких правила, али им недостаје дубље разумевање и интелигенција у кључним аспектима људске личности, као што су разумевање значења и однос према вредностима.
Када трансхуманизам стреми ка квалитету, на пример у области генетике, улази у контроверзне еугеничке праксе. Ове праксе зависе од индивидуалних критеријума, попут жеља или маште родитеља, или друштвених фактора, као што је потреба за одређеним бројем дечака или девојчица, или, као што је то био случај у време нацизма, у тежњи ка стварању „чисте“ расе. Овакви приступи су етички неприхватљиви, јер третирају људе као објекте или као средства за постизање спољних циљева.
Највећи недостатак трансхуманизма и његових тежњи за унапређењем је у томе што он подразумева унапређење и проширење могућности људског бића а да не улази у дубља разматрања и решавања питања смисла тих промена, посебно када оне иду даље од обичних побољшања којa су на нивоу терапеутске рехабилитације. Често се трансхуманизам не бави ни основним питањем корисности таквих промена, а камоли њиховим стварним вредностима.
С друге стране, хришћанство такође нуди визију превазилажења ограничења која су инкорпорирана или срасла са људском природом, услед њеног пада.
Хришћански приступ је шири и дубљи, јер омогућава човеку да духовно прихвати и превазиђе неизбежне ограничености. То укључује духовно суочавање с неизлечивим болестима или инвалидитетом, прихватање патње када се она не може ублажити, и суочавање са смрћу и страхом који она изазива. Пре свега, хришћанство нуди могућност победе над смрћу и вечни живот након смрти, посебно за оне који ће бити примљени у Царство Небеско, где их чека вечни живот, без болести, пропадања и патње, те учешће у бескрајним добрима Божјим.
Хришћански приступ је реалистичнији од трансхуманистичког, јер узима у обзир и све оне неизбежне аспекте људске природе који ће до краја света остати непромењени, као што је генерална пропадљивост људског тела, манифестовану кроз болест и старење, али и саму неизбежност смрти. Хришћанство прати и подржава медицинске напоре да ублаже или успоре ове аспекте пропадљивости и одложе смрт, али истовремено нуди и духовне начине прихватања и превазилажења оних аспеката људског постојања којима медицина и техника не могу помоћи.
Хришћанска визија, такође, више поштује суштину људске природе: док трансхуманизам тежи измени људског генома, хришћанство не мења суштину људске природе коју је створио Бог, већ остварује њен дубљи смисао и сврху, те потпуно искоришћава њене могућности које је Бог усадио у њу, како то Св. Максим Исповедник назива њеним логосом, ослобађајући је само оних елемената који су унети грехом и падом, а који су нарушили њену функцију и изменили њен начин постојања.
На крају, хришћанство верује да, снагом божанских енергија – милошћу стеченом од оваплоћеног Логоса – они који верују и практикују ту веру, могу постати обоготворени, односно достићи божански начин постојања. Овај начин постојања укључује, али истовремено и превазилази обичан људски начин постојања, духовно га трансформишући.

ЗАКЉУЧАК

Појам људске природе, који су црквени Оци дефинисали на темељу Библије, наглашава јединственост човека као бића обдареног духом, разумом и слободном вољом, истовремено истичући да је човек створен према Божијем лику. Ово схватање је кључно за разумевање антропологије и етике. Према учењу грчких Отаца, етичке оријентације се своде на две: усклађеност с природом (κατὰ φύσιν) и супротност природи (παρὰ φύσιν), при чему је прва конструктивна, а друга деструктивна за људско биће, јер представља отуђење у односу на његово истинско биће и на оно што би требало постати.
Патристичка разлика између изворне, идеалне природе и пале човекове природе је такође веома важна за разликовање онога што представља норму и идеал као и онога што је одступање од тог идеала.
Одсуство ове последње разлике и одбацивање концепта људске природе данас доводе до конфузија и проблема у конципирању тога шта је идеално или чак нормално понашање човека у савременом друштву.
Забуна између изворне и пале природе има за последицу погрешно приписивање недостатака пале природе изворној природи. Међутим, ови недостаци се не могу исправити одбацивањем саме природе, већ борбом (коју нуди хришћанска аскетика у ширем смислу) са уобичајеним склоностима или стањима пале природе, односно страстима, које су главни извор раздвајања међу људима.
Способност за самоодређење, и тиме инхерентна слобода коју она подразумева, чини изворну природу човека не ограничавајућим фактором слободе, већ основом за њене могућности и исправно остваривање. Иако изворна природа садржи одређена ограничења која су својствена сваком створеном бићу, и стога релативна (јер само Бог је апсолутан и неограничен), идеја о неограниченој слободи, коју пропагирају многе савремене струје које одбацују природу, представља штетну илузију. Такође је заблудна и идеја да се телесна ограничења природе могу превазићи људским средствима – уз помоћ технике.
Одбацивање природе у основи води ка дехуманизацији људског бића и међуљудских односа, ка фрагментацији човечанства и губитку сваког поштовања према човеку, јер он у себи носи печат или одраз апсолутног – Божији лик.
Хришћанство, како га тумаче грчки Оци, пружа решење људској тежњи ка превазилажењу ограничења природе и несавршености, присутних у себи, другима и друштву.
Кроз аскетски живот и Божију благодат коју прима на том путу, човек може духовно превазићи границе палог стања. Аскетизам се стога појављује као процес ослобођења који постепено враћа човеку његову праву природу, уздижући га, кроз благодат, на натприродни начин постојања, на пут обожења.

КРАЈ