СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА

BETAPHOTO/VLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIC)

Спасовдан ове, 2024, Свети Јустин Ћелијски је дочекао у Београду, за чије се спасење борио и пре и после рата: пре и за време рата као духовник и професор Богословског факултета, а после рата као изгнаник у манастиру Ћелије код Ваљева, где је проповедао о распињању Светог Саве у Црнограду којим је владала безбожничка брозомора

Уз мошти оца Јустина Ћелијског, стигла нам је и драгоцена књига. Тематски зборник радова „Свети Јустин Нови Ћелијски и православни свет“, у издању Центра за црквене студије и Међународног центра за православне студије из Ниша, објављен је поводом 130 година од рођења и 45 година од упокојења Светог Јустина Ћелијског. Радови у зборнику писани су, поред српског, на руском, бугарском, чешком, грчком, енглеском и немачком језику, којима се отац Јустин служио, а на којима аутори зборника показују широку рецепцију Јустиновог дела у Европи и свету.

ОТАЦ ЈУСТИН И ХРИШЋАНИ ФРАНЦУСКЕ Један од највећих православних теолога данас Жан-Клод Ларше писао је о снажном утицају оца Јустина на француском говорном подручју. За његовом мишљу кренули су ревносни обраћеници, који су у српском свецу препознали Христовог истинољупца. Године 1971, у часопису „Contacts“, објављена је оштра критика оца Јустина поводом припрема Свеправославног сабора који је, захваљујући помодном екуменизму Фанара, али и званичне Москве, требало да буде нека врста модернистичког Другог ватиканског концила међу православнима. Екуменисти у Француској су били љути на Јустинов „радикализам“, али је Никита Струве, угледни уредник „Православног гласника“, рекао оно што и сада важи: „Попут Максима Исповедника, или нешто ближе нашем времену, Марка Ефеског, данас се јавља усамљени глас који целокупној Цркви износи истину без улепшавања и лажи. Упозорење архимандрита Јустина је пророчка реч у пуном смислу. Она је храњена вековном монашком духовношћу, чија је основа трезвеност, а потврђена је свакодневним јунаштвом човека који одбија компромисе са овосветским вредностима и попуштање пред модерним трендовима. Његова реч осветљава недоумице и нејасноће које су годинама пратиле најаве Сабора, унапред проглашеног великим и светим. Она нас враћа основним истинама које би требале бити очигледне: у одсуству чуда, будући Сабор се не може сматрати ни великим ни светим.“
Ларше је показао да је отац Јустин био сасвим у праву – скуп на Криту 2016. није био ни свеправославни, ни свети, ни велики сабор: четири помесне Цркве нису учествовале на њему, а екуменистичко-модернистичке идеје Фанара нису прихваћене. Управо од 2016. почиње радикално растакање православне саборности.

МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

Питање раскола у Македонији решено је како је решено, а отац Јустин је, као и због раскола СПЦ у САД, над том трагедијом много туговао и говорио: „Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном постанку је њен нестанак.“ У свом тексту из зборника, Драгиша Бојовић је уочио да су оцу Јустину нарочито тешко падале слабости у Српској цркви, јер за њега „није било компромиса у одбрани вере, нити ћутања пред изазовима времена“. Вреди се, после свега, сетити и ове Јустинове особине, „нејуначком времену упркос“ (што би рекао владика Николај).

ГЛАСОВИ ИСТОКА Монахиња Јована (Гелик) објавила је у нишком зборнику рад „Студије на руском језику о богословљу Јустина Поповића“, показујући какав је значај дела српског свеца у савременом руском богословљу. У свом раду „Свети Јустин Нови Ћелијски (Поповић) као критички православни филозоф“ грчки научници, отац и син, Јоргос и Панајотис Павлос показују да је радикална новина хришћанства у односу на хеленски паганизам оно што нам омогућује да схватимо оца Јустина у радикалној критици репаганизованог Запада. Према Дионисију Склирису, Свети Јустин је, на време, уочио изазове трансхуманизма, који је покушај лажног обесмрћења човека – једино решење је, сматрао је српски исповедник вере, пунота Богочовештва. Бугарски етнолог др Малинка Стаматова објавила је оглед „Канонизација као памћење, саборност и консолидација православног света“. Она је посетила манастир Ћелије 2014. године и присуствовала откривању моштију Преподобног Јустина, да би сада писала о значају савремених светих, али и свом искуству боравка у ћелијској светињи.

ГЛАСОВИ ЗАПАДА Немица Корнелија Делкелскамп Хејс је православни философ – биоетичар и духовно чедо архимандрита Василија Гролимунда, ученика оца Јустина Ћелијског. Она се у нишком зборнику бавила унутрашњом мисијом Цркве међу обраћеницима у православну веру. Зденко Ширка, са Карловог универзитета у Прагу, написао је оглед „Исток против Запада: Јустин Нови Ћелијски о хуманизму и екуменизму“. Ширка, пореклом са наших простора, преводилац Јустинових дела на чешки, показао је да свечева критика екуменизма није била одбацивање Запада, него западних заблуда секуларног хуманизма из кога израста екуменизам. Екуменизам одавно није потрага за Истином која ослобађа, него религиозни глобализам.
Рад свештеника Филипа Калингтона „Рецепција Светог Јустина међу преобраћенима у Православну цркву: размишљање“ помало је и аутобиографски. Калингтон је и сам обраћеник у православље, и као свештеник служи у руској парохији у Сингапуру, а предавач је на Светотихоновском универзитету у Москви. Обраћеници са Запада, каже отац Филип Калингтон, много воле оца Јустина: он пише јасно и приступачно, стил му је песнички узвишен, не додворава се читаоцу, а порука, упућена свим боготражитељима, приводи оне који је усвоје светоотачком начину мишљења.
Драгиша Бојовић и Владимир Цветковић сматрају да Запад оца Јустина разуме боље него икад. Отац Јустин на Западу више није само теолог, него је, у часу тешке таме која је пала на планету, пре свега пророк: „Разлог томе је низ криза које су у последње време погодиле Европу и свет, почевши од кризе изазване Ковидом 19 и финансијске кризе, преко ратне и емигрантске кризе све до еколошке кризе, која се свуда на планети осећа. Апaокалиптична свест западног читаоца све више налази смисла у Јустиновим критикама Запада и савремености, које су некада, у временима привидног мира и просперитета одбациване као конфесионална острашћеност или православни талибанизам. Као што ава Јустин као вешти духовник поставља дијагнозу кризе, коју сви осећамо, тако даје и терапију, а то је повратак Христу, у коју све више људи почиње да верује.“ Отац Јустин, духовник који је видео вољу Божју у историји, данас је путовођа свима који су жељни богопознања и истине о човештву.

ОТАЦ ЈУСТИН И ЛИТИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Цветковић и Бојовић су указали и на светојустиновску борбу Црне Горе да остане верна својим светињама: „Зато би се могло рећи да литије у Црној Гори које је предводила СПЦ под слоганом Не дамо светиње није само борба за право на вероисповест једне религијске заједнице у Црној Гори већ, како то отац Јустин види, и борба за савест Црне Горе и чување успомене на највише висине на које се успела црногорска душа. Борба за светиње у Црној Гори предвођена митрополитом Амфилохијем и епископом, сада митрополитом, Јоаникијем окончана је потписивањем Темељног уговора између Српске православне цркве и Црне Горе, који су 3. августа 2022. године потписали патријарх српски Порфирије и тадашњи председник Владе Црне Горе др Дритан Абазовић. То није био само акт истрајавања на путу светитеља црногорских и чување савести Црне Горе већ подједнако и држање светојустиновског пута.“
Ведран Голијанин је, у огледу о светосавском схватању наше заветности у делу старца из Ћелија, истакао да је „Српска Црква гарант универзалности светосавља, будући да она уноси у српску националну културу богочовечанску универзалност и тако је уздиже изнад пуке пламенске партикуларности.“ То се и десило у црногорским литијама: хришћанска саборност уздигла се изнад духа пећинског шовинизма.

СРБИ СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ Јустинови Срби су се такође одужили свом светитељу: бавили су се његовом херменеутиком Светог Писма, као и теолошком баштином коју нам је оставио. Светосавско, оно што је хришћанско српског стила и искуства, такође је тематизовано у зборнику, а ту су и Јустиново језичко и правно наслеђе. Пред нама су огледи свештеника Бобана Миленковића, Душана Ђаковића и Велибора Џомића, ђакона Ђорђа Н. Петровића, као и Петра С. Јевтића, Слађане Ристић Горгиев, Владимира Цветковића, Ранђела Стошића и Александре Јанковић, Ведрана Голијанина, Милоша Павловића, Љубинка Милосављевића, Драгише Бојовића, Сање Станимировић, Сунчице Денић, Ружице С. Левушкине, Ксеније Кончаревић и Страхиње Костадиновића.

ИЗВЕШТАЈ ОЦУ ЈУСТИНУ: О КОРОНОКРАТИЈИ У уводу зборника, његови приређивачи, доказани изучаваоци светоотачког дела српског философа у Христу, Владимир Цветковић и Драгиша Бојовић, поднели су својеврсни извештај како о стању науке која се бави Јустиновим наслеђем, тако и о свету у коме смо се обрели. Узор им је био ћелијски исповедник: он је, на свакогодишњим парастосима Светом Николају Охридском и Жичком, који су држани у Николајевој задужбини у Лелићу, проповеђу обавештавао српског Златоуста, чије је тело почивало у Либертивилу у САД, о томе шта се дешава међу поробљеним Србима.
Цветковић и Бојовић истичу: „Крајем 2019. и почетком 2020. године свет је погодила глобална пошаст позната као вирус Ковид 19. Ова пандемија је однела много живота глобално, укључујући и животе Авиних ученика и духовних чеда: Амфилохија Радовића (30. октобар 2020), Артемија Радосављевића (21. новембар 2020), Атанасија Јевтића (4. март 2021) и Јована Радосављевића (8. април 2021). Ава Јустин је учио да је видљива природа материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих, те да Бог кроз свет и природу јавља себе, док на ово богојављење човек одговара богослужењем. Међутим, уместо да, према оцу Јустину, човек собом као богослужењем одговори на јављање Бога у природи, човек (кога отац Јустин назива и европски човек) покренуо је рат и систематски поход на природу, желећи њоме да овлада и да је потчини себи.“
Природа је одговорила жестоко, пандемијски, али европски човек није доживео покајање као преумљење: „Европска култура, како каже сам отац Јустин, устима своје науке прогласила је борбу за одржање у животу, односно самоодржање главним принципом живота. У име тог принципа затворене су цркве Божије, забрањивани контакти међу људима, изоловани најстарији и до врхунца доведен закон саможивости, који је отац Јустин сматрао гангреном у организму народне душе. Супермаркети, који су једино радили у то време, постали су нове цркве у којима су се људи окупљали, а духовна храна је замењена материјалном.“ Зашто је било тако?

ЕВРОПСКИ ПУТ НИХИЛИЗМА У зборнику је веома важан текст свештеника Димитрија Трибушњег, из Доњецка, из самог срца данашње братоубилачке трагедије. Он се бави „пророчком онтологијом“ оца Јустина и чувеног румунског теолога, проте Димитрија Станилоје. Обојица су били хероји вере у доба комунизма у Југославији и Румунији, и, по сведочењу француског православног монаха, архимандрита Плакиде (Десеја), људи од рода Светих Отаца. Водећи духовни живот, истински упознати са проблемима епохе, они су нудили хришћанске одговоре.
Ни коронократије, ни рата Русије и НАТО-а у Украјини не би било (из огледа руског свештеника се то јасно види), да савремена Европа није кренула путем схоластичког Запада, који је умртвио истину о живом Богу, и отворио пут свим облицима нихилизма, укључујући и онај најопакији, нихилизам воље за моћ.
По Трибушњем, Србин Јустин Поповић и Румун Димитрије Станилоје су, својим пророчким духом, управо то и исповедали: пут западне схоластике је, од почетка, био пут у пропаст, јер је Христу нашао заменика, „викара“, у Риму жељном моћи, претворивши Исуса Спаситеља у „одсутног Бога“. За православне, Богочовек није одсутан него је свеприсутан, како у човеку, тако и у природи. Сва природа је саздана према логосима, Творчевим замислима, који се рекапитулирају у Христу, Логосу Божјем. За разлику од западних материјалиста, који су нихилисти што се уздају у атомске бомбе и иду путем ратних разарања у име обоготвореног профита, светојустиновски „материјализам“ твар види као богоцентричну. Природа је, говорио је ћелијски исповедник, богојављење, а човек богослужење. Када таквог благодатног искуства нестане, почињу крвопролића, какво је оно на Украјини.

РАТ У УКРАЈИНИ Цветковић и Бојовић у уводу зборника уочавају: „Пандемија просто није ни окончана, друга светска криза је потресла човечанство, а то је рат између Руса и Украјинаца, подржаних Западом, на територији Украјине. Претходно је поцепан хитон Руске цркве када је патријарх Вартоломеј цариградски 2019. године подржао оснивање Православне цркве у Украјини, настале од некада шизматичких организација. Отац Јустин је упозоравао на неопапистичко наметање Цариградске патријаршије Православним аутокефалним црквама и потчињавање читавог православног света себи, кроз ‘право давања аутокефалије и аутономије свима уопште Православним црквама у свету’. Црквени раскол је водио у поделе међу православном браћом, а затим се од 24. фебруара 2022. године привремено успостављено затишје на истоку Украјине разбуктало у страшан рат на целој територији земље. У комунистичко време отац Јустин је често био оштар критичар црквене руске јерархије, оптужујући је да ‘је издала Православну веру, постајући најпокорније оруђе световне власти’. Међутим, отац Јустин никада није сумњао да највећа вредност руског народа лежи у његовом исповедању православља и у чувању правог лика Богочовека Христа, тако да би одрицање од руског православља и устанак против њега сматрао ничим другим до нападом на Христову истину и прави лик Христов. Отац Јустин је још као оксфордски студент истицао да је Европа унаказила и изгубила лик Богочовека Христа, онај исти који је Русија и под највећим комунистичким гоњењем хришћанства сачувала, тако да у постојећем, у великој мери и ратном, сукобу између Европе и Русије, верујемо да би Јустинове симпатије биле на страни Русије.“
И заиста – отац Јустин је Европу без Христа, а на трагу свог учитеља, Владике Николаја, звао Белом Демонијом, и говорио да ће окончати у конвулзијама „цивилизованог људождерства“. Упозоравао је да напуштање истина вере води у крв и злочин, јер је, по речи Достојевског, без Бога све дозвољено. У сведозвољености се руше битијне хијерархије, укључујући и оне друштвене („Ако нема Бога, ја нисам капетан“, каже један од ликова Достојевског). Сада се свет налази на ивици трећег светског рата, јер је у њему победила, по Јустиновом пророштву, „атомска техника и прашумска етика“.
Украјински раскол који је почео у потоњој деценији 20. века није разрешен, него се претворио у грађански рат, сасвим у складу са речју омиљеног Јустиновог свеца, Јована Златоуста, који је сведочио да се грех раскола (а несрећни украјински аутокефалисти су га одавно започели) не пере ни крвљу мученика.

МАСОВНА УБИСТВА

По Цветковићу и Бојовићу, масовна убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду, као и селима Дубона и Мало Орашје код Младеновца, почињена средином 2023, доказују да је српска просвета без Бога, управо онако како је прорекао отац Јустин, кадра да се претвори у пакао. Живот у егоцентричној дводимензионалности лишеној хришћанске вертикале, у којој се вера продаје за вечеру, и у којој су, по Јустину, Срби „бедно робље телевизије“ (а сада и интернета), довео је до незамисливих недела насталих из својеврсне „медијске ђавоиманости“.
У паклу без Христа и осећања родољубља као састрадања са својим народом у прошлости и садашњости, јавиле су се и другосрбијанске креатуре, којима је сметало доношење моштију Светог владике Николаја у Београд после страшних догађаја маја 2023, као што им сада сметају и мошти оца Јустина у Спасовданској литији 2024. године.

КУДА И КАКО ДАЉЕ? Жан-Клод Ларше је својевремено питао оца Јустина како да се стекне дух непрестаног покајања о коме говоре сви свеци наше Цркве. А отац Јустин му је, у духу речи Достојевског да смо сви криви за све, рекао: „Сваког дана у свету се почини милион грехова; ми се морамо кајати за све те грехове, а не само за наше.“
Ако се човечанство не покаје, ако се православни не покају, ако се Срби не покају, онда се историја примиче свом крају, јер је њен смисао спасење у Христу и обожење људског рода, чега без покајања, као увиђања сопствених грехова и заблуда, нема. Да би Бог помогао, мора, по речи патријарха Павла, имати коме да помогне – а Спаситељ помаже онима који вапију за спасењем. Покајање је, да се не заборави, метаноја- свецелосна обнова ума и духа, којом се надилази егоцентризам и култ утвара пролазног света, и којом се човек уздиже у своју небеску Отаџбину и очевину. Томе нас је учио Свети Јустин Ћелијски. На нама је, сада и овде, да његову науку применимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *