СРПСКО КУЛТУРНО БЛАГО

Др Бојан Јовановић је написао раскошну књигу Српско културно благо у издању „Православне речи“ из Новог Сада (2023) и за њу добио раскошну награду издавачке куће „Прометеј“, која носи име великог Дејана Медаковића

Пише Бошко Сувајџић

Kњига Српско културно благо прати културну историју Срба од доласка на Балканско полуострво, преко примања хришћанства, блиставе средњовековне епохе, потом векова турског ропства, васпостављања српске државности, огромних искушења 20. века, све до данас. Полазећи од становишта да су у прохујалим вековима Срби на овим просторима створили културне вредности „на којима се темеље њихов колективни идентитет и индивидуални идентитет њихових самосвесних припадника“, књига у четрнаест богато илустрованих поглавља представља дела којима су Срби успели да „сачувају и потврде своју самобитност свесни вредности своје културе“.
Која су то дела и које су то културне вредности којима се ова књига бави? Пре свега, историја српског књижевног језика као темеља националног идентитета. Преименовање, растакање и губљење српског језика, те потискивање ћирилице као идентитетског писма, процеси су којима се у 20. веку сигнификује ништитељски однос према српском културном наслеђу које се самим тим отуђује од српског народа и његовог културног простора. То су, потом, вредности српске народне епике које су у 19. веку задивиле највеће европске и светске умове. Или, како би то навео Јернеј Копитар у приказу Вукове Народне србске пјеснарице: „Ако се Хердерови Stimmen der Völker могу сматрати за цвет народне поезије, онда рецензент не зна да ли се иједан народ данашње Европе уопште може у том погледу мерити са Србима.“
То је светосавље као културни код, креативни образац којим српско православље обитава у духовној сфери, у обредно-обичајној пракси, сакралној архитектури, фрескосликарству и књижевности. То су крсна слава, милешевски „Бели анђео“, манастири Студеница, Дечани, Пећка патријаршија, Сопоћани, Богородица Љевишка и Грачаница, који симболизују највеће материјалне и духовне вредности српског културног блага.
То су постулати народне религије и митологије, обичајног права, народног живота и веровања, међу којима се посебно издвајају крсна слава и свадба, архаичне семантике и комплексне обредне симболике.
То су вредности заступљене на репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа Уједињених нација, као што су певање уз гусле, коло, породична слава и др. То су српски средњовековни манастири који се налазе на Унесковој листи највреднијих добара светског културног и природног наслеђа, као што су Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Црква Богородица Љевишка, који су „због окупације ове српске покрајине и на листи угрожене светске баштине“.
То је, поновимо, Свети Сава, централна фигура српске духовне вертикале, средиште историјске, легендарне и митске свести српског народа. То је косовски завет, избор непропадљивог царства у духу или, речима Зорана Мишића, „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут“.
То је Мирослављево јеванђеље које за културу Срба има непроцењиву вредност, а од 2005. налази се на Унесковој листи „Памћење света“. (Не заборавља аутор да помене да су у листу „Памћење света“ уписани још и Архив Николе Тесле, као и телеграм којим је Аустроугарска 1914. године објавила рат Србији и тиме започела Први светски рат.)
То су ктиторска предузећа Немањића у Србији, Јерусалиму, Цариграду, Солуну и на Светој Гори. То је Богородица Љевишка у Призрену, која је кроз историју делила судбину српског народа – палили су је и уништавали, претварали у џамију, али је свим тим искушењима пркосно одолевала васкрснувши увек изнова у пуном сјају, као феникс. То је Грачаница, којој је Десанка Максимовић посветила једну од најдирљивијих родољубивих песама српске поезије.

Културно благо наслеђено од предака као трајну духовну вредност српског народа узносе и потомцима предају даровити појединци, који својим делима потврђују трансцендентну природу човековог бивства у времену, попут Вука Караџића, Николе Тесле, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Јована Цвијића, Стевана Мокрањца, Петра Лубарде, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Боре Станковића, Петра Петровића Његоша, Јована Дучића, Миодрага Павловића, Васка Попе и др. У низ тих изузетних појединаца који су се потврдили као културно благо српског народа, несумњиво спада и Дејан Медаковић, чија су стваралачка достигнућа из области науке, уметности и књижевности, како то потврђују и ова угледна награда и њени добитници, допринела „дугом памћењу“ српске културе у 20. веку.
Шта повезује име Дејана Медаковића и Српско културно благо Бојана Јовановића? Медаковић је био велики сањар прошлости, полихистор, историчар уметности, приповедач, академик, који је својим мoнографијама зналачки исцртавао границе српског национа. Сличним вредностима је посвећена и књига Бојана Јовановића.
Књигу оваквог профила и значаја могао је написати само аутор који је, од базичних етнолошких и антрополошких студија, верификованих у низу капиталних монографија, преко спецификованих знања из историје религије, митологије, историје уметности, архитектуре, књижевности, до сопственог значајног песничког опуса, дао печат овој отвореној „националној читанци“. Аутор који се у низу капиталних дела током свог стваралачког века бавио културном меморијом српског народа, питањима заборава, или пак самозаборава, и колективног памћења. Независно од ове књиге, Бојан Јовановић је свеукупним својим уметничким, научним и интелектуалним ангажманом показао да је достојан награде која носи име Дејана Медаковића.
Српски културни простор је, потврђује то др Бојан Јовановић у Српском културном благу, шири од државних граница Србије, и садржи она изузетна остварења која се својим значајем, аутентичношћу и лепотом, потврђују и као општечовечанске културне вредности. Ове вредности, „попут светионика, поуздан су оријентир у кризним временима у којима су изложене оспоравањима и присвајањима“.
Да би ова књига била тако импресивна, велико признање треба упутити издавачу, „Православној речи“ и господину Зорану Гутовићу. Као и друга издања ове куће, реч је о визуелно раскошној, ликовно репрезентативној, капиталној књизи српске културе, оплемењеној изврсним фотографијама Драгана Боснића и Рајка Каришића, која је упућена широком кругу читалачке публике, као образац озбиљне националне публикације популарног карактера. Српско културно благо др Бојана Јовановића је енциклопедијски приручник лепоте, али и показатељ етичког кодекса који је условљен јасно формулисаним мисаоним концептом српске културне историје унутар којега је једино делотворан.
Бојан Јовановић је написао раскошну књигу, којом се развија и негује љубав према сопственом народу, језику и култури у матици и заграничју. У временима оспоравања српских културних вредности и отимања српског културног наслеђа, Српско културно благо својеврсна је отворена национална читанка, поуздан оријентир савременим поколењима за очување будне свести националне припадности и националног блага пред колективним и индивидуалним изазовима и искушењима.