СПОРЕДНА УЛОГА У ТЕАТРУ АПСУРДА

СРБИЈА И КОНФЕРЕНЦИЈА О УКРАЈИНИ

фото/ БЕТА

Који је био смисао такозване мировне конференције о Украјини у Швајцарској, која је била улога Србије у свему томе и да ли је она требало да учествује у тој представи?

Позоришном правцу названом „театар апсурда“ својствена су дела која „немају смисао, циљ или сврху“, и у ту дефиницију, делује, савршено се уклапа „мировна конференција“ о Украјини одржана током викенда у Швајцарској, јер, реално, није имала ни смисао, ни циљ, нити сврху. Од концепције овог окупљања, па до догађаја који су се одиграли у данима по његовом завршетку.
За почетак, сама идеја одржавања некакве мировне конференције без учешћа једног од два главна актера у сукобу не може имати смисла, нити може остварити било какав циљ. Чак ни мировне конференције које су се тицале нас током ратова деведесетих нису одржаване без нашег учешћа, а ми смо и у то време били много неважнији играч на светској политичкој сцени од Русије данас. Просто и тада је глобалним моћницима Колективног запада било јасно да је без нас, једне од страна у сукобу, немогуће постићи мир преговорима, колико год мали и слаби из њихове перспективе ми били. Чак су и с нама тада морали да праве компромисе, а данас мисле да могу нешто да постигну без Русије.

ПУТИНОВА УЛОГА Председник Руске Федерације Владимир Путин их је, међутим, врло ефикасно демантовао – иако нико из Русије није био позван на састанак, испоставило се да је управо шеф Кремља био главни говорник на скупу. Путин је, наиме, глумцима у овом комаду преотео главну улогу тако што је дан пред почетак скупа изнео сопствени предлог за мировни процес и коментарисање тог плана је постало кључна тема швајцарског окупљања. Мировни план доскорашњег председника Украјине (легални мандат му је истекао 21. маја) Владимира Зеленског је испао толико апсурдан да се и није нашао на званичном списку тема, пошто су и организатори схватили да је о њему беспредметно расправљати. Уместо тога, за званичне теме разговора изабрана су периферна питања попут контроле над нуклеарним електранама и постројењима у Украјини, бесплатнoг и безбеднoг кретања комерцијалних бродова и приступа морским лукама у Црном и Азовском мору, ослобађања свих ратних заробљеника са обе стране и враћања све „депортоване и илегално расељене деце“ и других „незаконито заточених“ цивила у Украјину.
Горепоменути Путинов предлог, који су, наравно, и Запад и Кијев промптно одбацили, врло је конкретан и представља оно што би, да се ради о нама, западни партнери назвали „новом реалношћу“ која се мора узети у обзир. Руски лидер је јасно ставио до знања да ће исход сукоба и будући светски поредак који ће из њега проистећи бити одређени не демаркационом линијом између две зараћене стране него режимом који ће владати Кијевом по прекиду ватре. Прихватање овог предлога (одустајање од чланства у НАТО-у, разоружавање и забрана националистичке украјинске идеологије) водило би поновном успостављању украјинске државе на темељу пријатељских односа с Русијом које би, како је то Путин наговестио, могле да изграде и садашње украјинске елите свргавањем Зеленског, прекидом садашњег односа према Западу, и изградњом сарадње од нуле.
Путинов предлог има три алтернативе. Прва је да Кијев остане под контролом Колективног запада, што би значило да Украјина (са све мањом територијом) настави да буде ударна песница против Русије, и у том случају би рат, чак и када би се остварило примирје, био настављен у будућности. Друга опција, која се сада чини врло вероватном, јесте да се сукоб настави у овом облику све док се Украјина потпуно не распадне, а украјинску територију и њено становништво постепено не апсорбују суседне земље, пре свега Пољска и Мађарска. Трећи сценарио представљала би ескалација сукоба и директно непријатељство Русије и НАТО-а, што би имало непредвидиве последице, укључујући и употребу нуклеарног оружја. Једина опција која тренутно не долази у обзир је – оно што Запад неосновано и неразумно прижељкује – украјинска војна победа.
Избегавајући ову суштину, организатори конференције су прибегли својим уобичајеним триковима који су некада, можда, и могли нешто да донесу, али сада више не. Сазвали су догађај који је имао плашт глобалног, а испало је да је заправо само прозападњачки. Свима је наређено да дођу, покажу подршку и аплаудирају када им се каже, без обзира шта заправо мисле. Некада ово не би био проблем, али као што смо поменули, то више тако не може – ствари зато нису ишле по плану западних моћника. Многи присутни су се усудили да буду непослушни. Не превише, да не буде повода за скандале, али довољно да се Запад први пут у последњих неколико деценија нађе у ситуацији да мора да поразмисли о томе до које мере може бити тврдоглав у наметању својих захтева.
Дакле, не само што су бројне држава света одбиле да се појаве на конференцији, део оних које су послале представнике се усудио да говори о стварима које не пријају западним ушима – нпр. председник Кеније Вилијам Руто истакао је нелегалност заплене руске имовине, док је премијер Источног Тимора Шанана Гушмао указао на лицемерје Запада и његовог „поретка заснованог на правилима“. Поред овога, готово сви учесници конференције који нису део Колективног запада подвукли су чињеницу да преговори немају никаквог смисла без учешћа друге стране у сукобу. Ово је, на крају самита, морао да призна и шеф украјинске дипломатије Дмитриј Кулеба, који је рекао да ће на следећој конференцији морати да учествује и Русија, јер је „очигледно да су за окончање рата потребне обе стране“. Да ли се то Кулеба спрема да прихвати горепоменути Путинов позив, јер је Зеленски законом самоме себи забранио преговоре с Русијом?

А ГДЕ ЈЕ ТУ СРБИЈА? Коначни ударац организаторима конференције нанеле су многе земље које су прихватиле учешће, али одбиле да потпишу завршну декларацију међу којима су Бразил, Индија, Саудијска Арабија, Словачка, Јужноафричка Република, Уједињени Арапски Емирати, Тајланд, Мексико… Највећа брука је, ипак, то што су (за сада) три земље – Јордан, Ирак и Руанда – тражиле да се уклоне са списка држава које су потписале декларацију, иако су их организатори уврстили у ту групу.
На концу, од 92 државе, колико их је дошло на конференцију, њих 74 је потписало завршну декларацију, а међу њима је, нажалост, и Србија. Наша земља је, могло би се рећи, у овом театру апсурда одиграла сасвим незапажену споредну улогу, али никако није могла да одбије ролу. Као неутрална држава која се принципијелно позива на поштовање међународног права и територијалног интегритета свих чланица Уједињених нација, нисмо могли а да не гласамо за поједине резолуције у УН усмерене против Русије. Као неутрална држава… могли смо и све ово време да одбијемо притиске за увођење санкција против Руске Федерације. Да ли смо, онда, могли да одбијемо и учешће у овој представи од мировне конференције, или барем да не ставимо свој потпис на завршну декларацију? Можда. Не располажемо свим неопходним информацијама да бисмо са сигурношћу могли да кажемо да је власт требало да се одупре несумњиво великим притисцима и поступи принципијелно или да, барем, на конференцију не пошаље шефа дипломатије него да, попут Новог Зеланда, на пример, пошаље министра за казнено-поправне институције (што је толико апсурдно да има смисла).
Понављамо, немамо довољно информација да бисмо могли са сигурношћу да кажемо да је званични Београд требало да покаже довољно пркоса да макар не потпише ту декларацију, али изгледа да је притисак био такав да чак и Москва разуме и не замера наше учешће у овој представи. Портпарол Кремља Дмитриј Песков јасно је рекао да то што су Србија, Мађарска и Турска учествовале на конференцији и потписале декларацију неће покварити њихове односе с Руском Федерацијом и да се Београд, Будимпешта и Анкара и даље могу сматрати за руске партнере. Ипак, Песков је још кратко додао да ће Москва „наравно, узети у обзир ставове који су ове земље заузеле“. „То је важно за нас“, рекао је он, констатујући да су многе земље које су потписале завршну декларацију самита ипак свесне да озбиљни преговори без руског учешћа нису могући. За сада је, дакле, све у реду, а целом свету остаје да се нада да ће завршну декларацију неке будуће мировне конференције потписати и Русија и Украјина.

2 коментара

  1. Pa naš predsednik je veliki patriota, kako sam kaže. Jedna maska – izdajnika je na licu po belom svetu, a druga – velikog patriote kod kuće. Tako se vlada. Ali to nećete čuti na Pinku, hepiju itd. Zato ga zapad i ne ruši sa vlasti. Za njih je dobar, a za Srbiju vreme će pokazati razmere štete. Ali tek kada ode sa vlasti.

  2. Сирота земља Србија! Вероватно изложена јаком притиску да обавезно узме учешћа на смешном самиту и да стави свој потпис на завршну декларацију, ипак, ипак… зашто баш на високом нивоу? Себе је разоткрила као страшљиву и поданичку земљу, и опет се поиграла кредитом који има код РФ и Путина лично, несвесна да је тиме начинила још један зарез на грани на којој седи (на којој ће једино и моћи да седи!). Што се та грана није још скршила, захвалност лежи на Путину који све разуме, али докле? Свакако и у страху од Америке, преко њене испоставе у Србији, одн. г.Хила који се не би либио да промптно Вучићу удари не само пацку ,него и да га “пријатељски” звекне по носу. Ето, зато…
    А сам самит? Тулум, тулум, тулум, тулум, тра-ла-ла…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *